Ništa nama nije vredno poštovanja, džaba što se ukraj svakog graničnog alem – kamena, kraj jarbola s ojedenim stegom i obavezne deponije, natrtio bilbord s natpisom „Dobro došli u zemlju svetinja“. Sad je na red došlo kidišuće unižavanje JAT-a, čiji je VIP salon odavno proglašen najraskošnijim u svetu, sa čak 14 vrsta ptičjeg (delimično obranog) mleka, što dovoljno govori o domaćinskom glamuru koji se u ovoj letećoj ustanovi neguje.

Ispade da putnike u našim aeroplanima više ne privlači da: piju iz čuturica, razvlače domaćice leta ka aero – šaragama, lepe žvake i kretoš po sedištima, kidaju pojaseve za učkurna ojačanja, gađaju praćkicama kopilota. Sve te uobičajene aktivnosti ustupile su mesto nezdravom bečenju kroz prozore i prebrajanju vijaka i navrtki na krilima prometala. Putnicima u JAT-ovim sredovečnim avionima stoga bi trebalo trajno i neopozivo zabraniti, kao Alkaidašima bazuke, strele umočene u otrov ili dresirane poskoke, unošenje fotoaparata ili bilo kakvog pomagala koji može prolaznosti oteti nesavršenstvo naših, kako im to zlobnici zatepaše, nebeskih olupina. U svim novinama, s naznakom alegro, objavljeni su ti, mora se reći, amaterski radovi na kojima se vidi da je, čudna mi čuda, metalni poklopac na motoru razlabavljen isukanim šrafovima.

Prvo, to je neznatan propust, braća Rajt su svoj (doduše dvanaestosekundni) let izveli, a da nisu ni znali za pomenuti zaptivac. Drugo, niko ne piše o požrtvovanosti aviondžija koji se bore sa snom (jer nebo je, oprosti kosovska legendo, monotono i zajebano), zadnjicama stjuardesa, metadonskoj zavisnosti kontrolora leta, već samo o toj sićušnoj omašci. Nažalost, na to se odmah nalepe razni osobenjaci koji se sad prisećaju (a jamčim vam da su najbliže avionu prišli dok su prskani tečnošću za komarce) da su videli kako su elise učvršćene selotejpom, kerozin se razblažuje sokom od brusnice, a piloti, kad im zakasni plata, skidaju krila (avionska, ne svoja) i nose ih kući kao onaj Zvezdin neisplaćeni košarkaš, zvaše li se Mašulović, koševe s Malog Kalemegdana.

Međutim, ne valja ni kad zapucamo kopnom. Zvezdini navijači su, nošeni entuzijazmom da će njihov vrbopucni tim uzeti skalp Slaviji, kao ptičice nebeske orobili i išarali sprejovima dve benzinske pumpe uz samu granicu Češke domaje. Dovitljivi gazda crpke kasnije ih je, naduvavši štetu, optuživao da su drpisali i plastične cevi za lavabo, baštenske garniture, plejadu vrtnih patuljaka, gvozdene roštilje,…Ali, pre nego što ove zajapurene momke, koji su i na samim Vaclavskim Namestima razgibavali pesnice, proglasimo stokom što kalja inače devičanski bezgrešni pedigre naše otadžbine, uočimo ipak neki napredak – do pre koju godinu naša zlatna omladina s kojom se više vaspitački ne radi po domovima kulture, pa i tu treba tražiti uzrok moralne zaparloženosti, bi sebi lopovskog oduška dala već u Mađarskoj, a sad su taj poriv držali pod sedativima stotinama kilometara, a to nije mali korak na antiskali srpskog huliganizma.

Ipak, jedan podatak kvari desničarsku sreću.

Naime, delije su policiju, koja je vidno penila želeći da ih zgromi, zasipali plišanim igračkama (!?!) koje su usput, na pomenutim pljačkaškim punktovima, trpali pod navijačke dresove. Podatak da žestoki momci zasuze kad vide plišane zeke, mede i magarad umnogome dovodi u pitanje našu muževnost, a opasno naslućuje nastavak moralnog srozavanja koji može dovesti i do vrhunskog skandala – da gej populacija (koja je Ivicu Dačića, obećavšeg da će ako treba i golim depiliranim grudima štititi paradu ponosa, već nominovala za gej ikonu) prošeta planiranog 20. septembra Beogradom, a ne bude zasuta kamenjem, bengalskim vatrama, istrgnutim tramvajskim trolama i ostalim priručnim sredstvima za očeličenje ravnopravnosti polova.

Istom problematikom su se bavili i u Poljskoj, inače naoštrenoj da lomaču podlože Madonom lično, i to, uuh, pre njenog ukazanja na Ušću. Naime, da se pripadnice tamošnje policije ne bi osetile ugroženo u svojoj nelelujavoj polnoj ravnopravnosti, ondašnja drotovska uprava im je, u kompletu planirane toalete za ulični rad, zapakovala i muške gaće, s tradicionalnim šlicem na dugmiće. Tako će od sada, ako ih za vreme dežurstva s radarom pritera, i policajke moći čučnuti sporadi sebe iza auta, a da ih ne bude sramota ženstvenosti istaknute provokativnim vešom. Čini se da bi pun sklad polnih snošljivosti bio postignut kad bi i njihove kolege mogle, po potrebi i afinitetu, zadužiti, recimo, crvene čipkaste gaćice radi solidarnosti s koleginicama. Jedino bi, u tom slučaju, morali biti psihički pripremani na moguća neukusna dobacivanja kriminalaca kojih bi, i pored katolički strogog odnosa prema božjim zapovestima, svakako bilo. Nejenjavajuči su i britanski sindikati koji su zatražili da radnice u kraljevini više ne nose potpetice veće od 2,5 centimetra, jer im, navodno, smetaju pri hodu, radu i prekrštanju nogu. Koliko je propisani limit uzdizanja iznad tla bedan pokazuje podatak da je sam Željko Bebek nosio štikle pet puta veće od ovih planiranih ukazom.

Britankama ostaje da visoko erotizirane štikle nose po kući, dok čekaju izabranike da dovrše s pivom i navijačima protivničkog kluba. E i kod nas, što se tiče doma za tešenje, dolaze bolji dani. Mladi bračni parovi mogu da odahnu i krenu (bez griže savesti da će im stariji zameriti što se neodgovorno sparuju po ćoškovima i ostavama) na suzbijanje bele kuge, dok još imaju volje za to, što u današnje vreme nije mali čulni kapital. Trenutni manjak kvadrata za porodični priplod eliminisaće (a ko bi drugi) ministar Mrkonjić koji najavljuje novih 20 000 najsavremenije sklepanih legala u kojima će se uljuljkivati naša državna i nacionalna budućnost. Dobro, sve te nadzemljuše neće baš imati parket, dvocifren broj utikača, protočne bojlere i noseće zidove, ali će se u njima moći živuckati s ličnim dostojanstvom koje višestruko nadmaša nacionalni prosek.

Kad se, u ovom ekstatičnom oduševljenju, otpečate i gradilišta koja su, uglavnom voljom pete kolone, bila prisilno umrtvljena i gotovo eutanazirana – biće stambenih blokova i betonskih nizova i za izvoz, pa će se ukinuti potreba da se pošten svet živcira oko kartonskih naselja, jer će sad čak i romske porodice imati k(o)rov nad glavom koji može pregrmeti letnji pljusak. Kad se ta građevinska perspektiva pravilno sagleda, zbilja je glupo ciganiti za par stotina stanova (puta par stotina kvadrata) koje su za svoj trud, umesto lanč paketa ili pozlaćenih znački na kraju mandata dobili predstojnici prethodne vlasti.

Kvadrata će dakle biti, ali valja i rešiti kvadraturu kruga pre nego što pred predstavnike MMF-a u ponedeljak iznesemo gibanicu i vruću rakiju. Pošto postoje izvesne šanse da prokljuve naš autizam odglumljen ne bi li se domogli novih finansijskih uštrcaka, moraćemo bolje između grafikona i tabela u padajućem nizu sakriti štriklu koju bi da im prevučemo preko nosa.

Navodno, tražiće da smanjimo štedrost davanja penzionerima (zar sad kad je Krkobabić spreman i da legne pred tenk u odbranu mirovinskog buđelara), ukinemo komoditet u domovima zdravlja gde lekari ispijaju kafe načičkani u ordinacijama dok se pacijenti sami pregledaju ili obračunavaju u čekaonicama, a šuška se i da će prosvetari morati da zaborave neponovljiv osećaj gordosti i nadmoći sažet u rečenici: „U učionici vas dvojica, a ja i dnevnik sami“.

Samo svoj i slobodan, kao u pesmi Partibrejkersa koju teško da je slušao, je i Radovan Karadžić koji tvrdi da će, nakon njegovog suđenja i istina koje je spreman predočiti sudijskim togama, prestati potreba da se ganja i kinji šeneralsimus Ratko. Doduše, ovdašnji fašisti teško da će mu oprostiti priznanje da je sa spiska svojih snova precrtao onaj donedavno najslađi – o nezavisnoj Republici Srpskoj, ali sve će se to, na kraju, pripisati haškim doktorima koji su ga, svakako, već počeli kljukati šarenim pilulicama koji će mu doći glave kad proces po tužioca dođe u škripac, što je, po zakonu o malim brojevima, neminovno.

Naša spoljna politika daleko je od tog procepa jer je predsednik Tadić odleteo u Kinu da, s majstorima celuloidne loptice, ugovori punu saradnju dva plodna i srodna naroda. Kinezi su, prevladavši početnu zamerku što u visokoj delegaciji ne vide i Batu – Valtera, obećali Borisu da su spremni da grade luke, obilaznice, mostove i tunele, za sada u samoj Kini, a nakon što to obave možda i drugde, pa što da ne i u našoj zemlji.

Tadić je oberučke prihvatio i saradnju kroz izvoz poljoprivrednih proizvoda, pa se očekuje da šleperi čičimaka i majčine dušice krenu put dalekog istoka. Zatim se, u provinciji simboličnog naziva – Šansi (eto prilike novinarima da budu vickasti kombinujući ovu reč u naslovima) zadržao razgledajući osam hiljada carskih gardista od terakote, opipavajući im bicepse i naručivši od kineskih umetnika sličnu postavku s likovima svojih ministara, kojih je, doduše, nešto manje. Kinezi su u znak velikog poštovanja (i imavši papira na bacanje), štampali par miliona koverti s Tadićevim likom, a on je, ganut do suza, buketić narcisa iz sopstvene bašte uručio supruzi svog domaćina…I obećao da će sledeći premijer Srbije, kad Mirkać sažeže sve svoje potencijale, biti neko od članova Demokratske stranke kineske narodnosti.

     
Peščanik.net, 23.08.2009.

Leave a Reply