Pikanje lopte “na male” ima nekoliko stajaćih mesta: par – nepar razbrajalicu kao prvi zaplet izbora, pravo na veto vlasniku lopte, stative od jakni i zgruvanih školskih torbi nad kojima se kasnije balistički veća o putanjama šuteva, psovke baba s terasnih loža zbog iskrivljenih TV antena i slomljene staklarije… Tu su i Kastor i Poluks igre, dvojac komšija sačekivača: jedan vreba da pokaže kakvu predratnu caku zadivljenoj dečurliji pre nego što balun torpedira nebu pod perine, dok se drugi uzda u neminovnost nekog nekontrolisanog ispucavanja koje će mu uslišiti želju da loptu, kao zreo bostan, raseče britvom čim mu padne u baštu.
I, naravno, obavezni bucko koji na teren pristiže poslednji, noseći parče hleba s kog curi mast posuta tucanikom aleve paprike. Njemu je, zbog smanjene pokretljivosti, (do)suđeno kamp-mesto između stativa, odakle će čežnjivo posmatrati jurcanje spretnijih vršnjaka. Dalje sve ide kao kod Crnjanskog koji je govorio da ga oslobađaju: “zrak, veseli mladići, zelena trava, igra i pobeda”.
Ko god je ikad pratio zaletanje po krečom označenom poljančetu za “napuhanom kožnom mješinicom” zna da je pri tom instinkt mnogo važniji od suvog intelekta, te da fudbaleri baš i nisu na spiskovima Mense. Dobro, loptu su ganjali Kami, Ginter Gras i vladika Atanasije, za karioke je nastupao doktor Sokrates (njegova diploma je kopokabanski sumnjiva), ali – nogometaška lektira je pre Erotika nego Britanika. Pamtim scenu uoči zagrebačke univerzijade kad Pančev i drugari, taze akademci, u čudu listaju upravo im dodeljene indekse.
Srećom, nogometaši se ne razmeću u mikrofone, ne palamude kao teniseri kojima svaka dlaka smeta, niti pokušavaju zaseniti misao boksera Aziza Salihua koji je tvrdio da je publika njegov 12. igrač. Za futsbal su se više od puke pameti tražili mangupluk, lukavstvo, vic na petoparcu, štos u dribilngu i maniru. Božo Koprivica je, tumačeći jedan elemenat igre, zapravo označio celu veštinu kao vagu krvi, ringišpil u stopalu i kolenu, lični sekund mitologije i pamet tela, umnost posebne fele.
Ne znamo da li je i Petar Borota na te svoje prve utakmice dotrčavao noseći marendu, ali izvesno je da se od početka bećarski razlikovao: razbarušena kosa (kasnije i mini- val), sportske hlačice do ispod kolena, neizbežni kačket, sklonost ka slikanju, učešće u auto – trkama i… bljesak u očima: posvećenost igrača spremnog da pruži sve od sebe – briljirajući, uživajući i zabavljajući publiku koja mu je baš zbog toga opraštala povremene nepromišljarije.
Golmani su, to je Petar znao, u ovoj intimnoj mitologiji veštine posebna priča. Takvi su i u vizuri ekonoma: drugačiji (često papagajski) dres, goleme međedarske rukavice; flašice, peškiri, termofori i zečiji repovi – poređani iza „no pasaran“ linije. Vratari su napeti poput graničara na Prokletijama, a svaki minut utakmice je žrvanj koji ih može uklještiti. Strah mora biti njihov posilni, a nikako obrnuto, jer izeš čuvarmrežu koji guta knedle kad god sudija pokaže na korner zastavicu ili pri istrčavanju na nabačenu loptu urla: „Moojaa!“, pa odmah zatim:„Krataaak“!
Stativku je sudbina na strašnom mestu postojati, hrabro ići čelom na krampone, odsečno komandovati bedemom odbrane čak i onda kad se utvrđeni grad „iz temelja ljulja“. Treba krpiti pukotine kroz koje bi mogao sevnuti kobni udarac, jer malo koji bek je do kraja načisto s tim šta je ofsajd. A uhvaćena lopta, zaštitnički i strastveno prigrljena uz grudi, dragoceni je, celivani plen i za takve trenutke vredi se lišiti mnogo čega.
Borota je „na prvu“ prepoznao šarm fudbalskog vašara. Njegov fudbalski put je „produžena linija na grčkoj vazi“: OFK Beograd, Partizan, Čelzi (za tada opasnih 70 000 funti), Porto, Boavista. I svuda je bio ljubimac navijača koji su ga voleli „k’o majka ludog sina“ i pratili kao što dete, umazano šećernom vunicom, guta svaki pokret pelivana, gutača vatre ili ukrotitelja pantera. Svi oni živeli su od njegovih nepredvidljivosti, onda kad su svoje gušili pre nego što bi ih i postali svesni, dok je on šmekerski slao poruke da život nije trčanje i kuluk, već pre svega poigravanje i nadmetanje neprestano. A i Kami je rekao da sve što zna o moralu – duguje fudbalu.
Branio je sve što se moglo, a golove primao, činilo se, samo kad mu se tako prohte, ali uvek na posebno pamtljiv način. Ogorčen na sudije penjao se na vratnicu i odgore mahao nogama, istrčavao do polovine igrališta i upuštao se u driblinge još dok su Iguita i Čilavert učili da razlikuju gloginje od pačijeg dreka. Pasovima koji su imali oči zaklanjao je vidik, boksovao lopte glavom, nadskakujući visoke engleske napadače, pre degažiranja ih (lopte, ne napadače) lupkao o prečku… Na sve načine se trudio da gledaoce drži u predinfarktnom stanju.
Oko njega su se, oduvek, kao mušice oko ferala, rojile anegdote.
Krajem sedamdesetih Rumunjima smo dali šest prhkih komada, ali je i Borota morao četiri puta ljutito pleviti travu oko svojih stativa. Tada je za reprezentaciju het – trikom debitovao veliki Pape, a komentator je u poluplaču kolabirao: „Ne može Sušić dati toliko golova koliko Borota može da primi.“
Verovao je da džentlmenstvo u fudbalu postoji, ali tu se nije složio s igračem drezdenskog Dinama koji je, zakoprcan u Borotinoj mreži, loptu stavljenu na peterac samo ćušnuo u gol.
Na derbiju, tek par nedelja potom, desila se slična stvar: neko je Petra u skoku odalamio, ovaj je (a „pomogla“ mu je i pištaljka sa severa) pomislio da je faul i dok se spremao da izvede kazneni udarac, umesto njega je egzekuciju lukavim dotrčavanjem obavio Miloš Šestić.
I ključna priča za razumevanje Petra Borote, verovatno apokrifna, ali tako prikladna uz njegov šmekerski karakter: odbranivši na nekoj utakmici engleskog kupa par lančanih zicera, praćen ovacijama gledalaca, s loptom pod miškom se ušetao u gol da pokupi kačket koji mu je prilikom akrobacija spao s čupave glave.
I taj povratak u zabran omeđen stativama, branjeni Eden nadmetanja, po kapu (svojinu, dakle – amblem različitosti), taj sumanut i očaravajući pokušaj da se pokaže da nismo svi isti, da imamo pravo da tražimo nešto samo svoje (kao onomad Pekićev Arsenije Njegovan polucilindar pod nogama demonstranata ’41. i ’68. godine) – bio bi dovoljan za duboki naklon. Samo to da je Borota uradio – upisao bih ga među svoje fudbalske i ljudske velikane.
Igrači dolaze i prolaze, šprintaju dalje, zabijaju se u legendu ili zaborav. Stapaju se i mute njihova lica, potezi, radosti i očajanja. Samo pojedini se oštrim kamenom uklešu u zidove pećine u onom delu duše koja je posvećena fudbalu, gde vestalke danonoćno čuvaju davno zapaljenu vatru. Borotino ime je jedno u tom nizu od kog bi se mogla sastaviti strašna ekipa.
Simboli se olako pretvaraju u suvenire, a ovi u trice zanimljive samo prašini. Ko se još seća značkica s Titovim potpisom ili majice sa Sandokanom? Pa, opet, Borota je otišao ostavši jedan od simbola bivše države, tvorevine koja se možda pod teretom tih znamenja i sama srušila, kao kuća podrivena mišijim tunelima u Kišovom „Peščaniku“. Nema sumnje da je Petar Borota već zauzeo svoje mesto između stativa, tamo gore, gde vreme stoji. Nekako mi godi pomisao da će mu prvi penal šutirati niko drugi nego slavni Džordž Best. I jasno vidim silnu paradu kojom ovaj naš letač kroz vazduh šutiranu loptu hvata u naručje, „živu“…
Peščanik.net, 17.02.2010.
NOGOMET / FUDBAL