Želiš li postati političar u Srbiji, a to je najbolji način da valutom uhraniš svoju sadašnjost i budućnost svojih potomaka, moraš pendžetirati obraz i biti spreman, makar te probudili u pola noći, izvrnuti podatke u presnu laž. Od svih domaćinskih saveta koji tako dobro piju vodu u kampanjama, valja naučiti samo to da je važno prvo slagati, pa tek onda reći-hop.
„Ne obraćajte pažnju na čoveka iza zavese!“, panično je zavrištao, tek što ga je psić Toto, pomeriviši zastor, učinio vidljivim, ludi naučnik koji je pomoću poluga, megafona i dimnih efekata pokretao preteću mašineriju Čarobnjaka iz Oza.
Sličnom fintom istinu kroz noge pokušao nam je proturiti najveći stihoklepac među srpskim ministrima, persona zadužena za trgovište i okoliš(anje). Ležerno naslonjen našta-će-vam-činjenice-kad-imate-mene-da-vam-ih-pogrešno-tumačim manir, dobri čovek Sloba M(ilosavljević), savetovao je kupcima da nipošto ne upoređuju ovdašnje cene sa inozemnim, jer i brojke mogu biti varljive, posebno ako se poslože tako da našoj potrošačkoj korpi dodele mesto pri vrhu tabele najskupljih u Evropi.
Naravno, nije prvina da se ciničnostima ovog tipa izaziva nacionski autizam: jedan izvikani pisac (trenutno upristojen u Gospodu) još devedesetih je, obraćajući se studentariji željnoj da se nađe s one strane granice, popunjenim pasošem jamčio da Zapad, o kom se pišu hvalospevi, nije ništa posebno, te da to lično ne moraju proveravati.
Drugi, znatno manje kvaran čovek od pera, pak, ovako je savetovao potencijalnim emigrantima: „Ne očekujte previše od Zapada, on je sranje. Međutim, povoljnost je u tome što, dok to primetite, prođe deset godina“.
E, izgleda da bauk inostranstva (ili tamošnjih cenovnika) kruži našim državnim zbunjištem: isti taj Zapad (koji se u međuvremenu raskokao, pa nam sad, iz susednih avlija, diše za vrat) uveo je novu perverznu taktiku da robu neprestano prodaje ispod cene, što do besa dovodi naše maržoljupce, ispred kojih se isprsio grešni ministar(čić).
Skidajući lokote s duše u jednom bulevarskom listu, državni vinovnik, koji je poslednjih dana prisustniji u medijima nego Miloš Bojanić i Sretko Kalinić zajedno– založio se za veći izliv pameti u glavu kupca, diveći se lakoći kojom potrošački um održavaju britkim stranci, a zaboravljajući da se plata od tek par stotina evra do prvog u mesecu ne rasteže golim razumom, već isključivo paranormalnom veštinom.
Želeći svoj utisak poškropiti anegdotom, ministrel pominje letovanje u Turskoj, kad je sinu nepromišljeno napunio kornet s čak tri kugle, dok je neka tu naišavša Engleskinja, za koju je procenio da je od njega deset puta imućnija, svog naslednika častila tek trećinom pomenute sladoledne zapremine.
Priča je, naravno, šuplja do oštrog bola u ganglijama: siroti ministar se, verovatno, danima nije umakao u more preispitujući svoje balkansko rasipništvo, jer je dete moglo olizati jednu kuglu, a dve pamtiti, kako je to već zgodno udesila predstavnica anglosaksonske štedljivosti.
A, opet, ko garantuje da imućna gospoja nema običaj višekratno s porodom prilaziti sladoledžiji i kako se to u plažnim uslovima (kad su pogledu, osim belasanja puti, dostupni samo kupaći dresovi i slamnati šeširi) moglo proceniti njeno bogatstvo koje ministarsku platu baca u bedak?
Sve to, naravno, nije mnogo bitno! Sloba M, kažu, piše nežne i potresne stihove, pa to donekle može opravdati njegovu potrebu da se povremeno zanebesa, raspilavi i golim prstima dotakne trofaznu poetsku žicu. Ali, kao poznavalac rima i tropa svakako nije smeo sunarodnjacima, neuglavljenim med’ javu i med’ san, uskratiti povremene blagodeti komparacije.
A bez valjanog poređena može se dokazati da je Srbija zaparavo tunel jeftinoće u kom se za par stotina dinara mogu razonoditi i telo, i duša.
Tom logikom ovlašćenih tumača situacije i svih njenih odraza – naši putevi i zakoni, iako prepuni rupa, najbolji su u Evropi, a vojvođanska žitnica može namiriti prismokom veći deo vaseljene, pa je šverc kulena i sira iz Segedina tek provokacija pijačarske sive eminencije.
Posedujemo fudbalsku ligu kojoj kapital Zemljoradničke zadruge „Vruća balega“ omogućuje da bude bogatija od Primere, a avetinjski prazne fabričke hale koje ispuhnu tek pramen dima – moćna su postrojenja za zapošljavanje (a ne podsmešljivu zabavu) miliona.
Pitanje je dana, ili ministarskog spoja s muzama, kad ćemo izvozom štapića za uši i televizora EI Niš (kao nekad yugo floridom) osvojiti svet, koji će pretakati samo naš, lako poskupljivi benzin, u kom je koncentracija olova veća čak i od udela apsurda u stvarnosti.
Nije tajna da smo, čim izglasasmo ovakve elitne jedinice (i nule), politički nepiseni, ali to ne znači da ćemo za repete tražiti svaku, pa i najbenastiju bajku.
Naši političari (ajao, oksimorona) odavno se ponašaju kao da je Mars, a ne Kosovo srce Srbije. Marija Antoneta za njih je primer samilosti, a mnogi od njih dobili su odrešene ruke da rade šta im je volja u situaciji kad je mnogo pametnije bilo svezati im ih iza leđa.
Opstanku nas uče ljudi koji kanue i delfine gaje po privatnim bazenima, imaju u vilama više soba nego pošten svet sijaličnih grla, nokte im režu robovi, a krpelje vade po kalifornijskim privatnim klinikama.
Još od Miloševićevog doba (a i ranije) nije bilo lošeg poteza koji im ne bi doneo šansu da niz samo nastave. Pa, čemu čuđenje što su se dahijski osilili, sve nudeći muda za bubrege kao neviđeni delikates.
Oduvek sam u dilemi da li nam se to sarkastično cere u brk („ne pitajte nas ništa, pa vas nećemo slagati“), ili su se toliko odvrgli od realnog života da se više u njega, jer smo gladni pozobali mrvice koje su usput ostavljali – ne umeju ni vratiti?
Uočljivo je da često rezonuju poput Brežnjeva koji se u starom vicu, gledajući odelo u moskovskom izlogu, čudi što se radnici žale na visoke cene kad pantalone i sako staju samo deset rubalja. Zanos mu na froncle iskida posilni kad mu potuljeno objasni da nije u pitanju trgovina, već hemijska čistiona!
Naravski, ni na kraj pameti mi nije da manihejski struktuiram problem u kom smo mi jadan, naivan i na onu stvar lako navukljiv narod kog lokalne i belosvetske bitange drapaju kako stignu. Sve te kandidate ze čestitke sami smo izabrali, godinama ih podnosimo i padamo na njihove provincijske cake, pa bolje od ovog nismo ni zaslužili.
Ima, dobro kaže predsednik u svom omažu skrivačima imovinskih karti, nepristojno bogatih, ali propušta primetiti da je nepristojno siromašnih mnogo više. A oni, svesni svoje nasukanosti na bedu, samo traže da ih neko, ma koliko bio poetski raskokodakan, ne ponižava i „ne pravi na budale“…
Peščanik.net, 20.06.2010.
