Da je naše gostoljublje nauljen kanap, mogli bismo njime dva puta opasati zemljinu kuglu i još da nam preostane da povešamo dušmane. Svakog namernika (pod uslovom da ne krije nož u halterima) dobro osolimo, nakljukamo, nemilice zalijemo rakijom (a ne benzinom kako zli, a još neusekovani, jezici tvrde), te nasadimo u čelo stola, da mu dlakave uši dođu tik uz, u ritmu bećarca, poskakujuća tamburaška jajca.
Sve što se uštoglji po Zapadima ovde nalazi oduška, otčepi sve rupe na svirali, obnevidi od sjaja srdačnosti. Svakog vikend gosta tri puna pansiona dosta, a mekoću našeg srca jamči podatak da su čak i četnici, uz avans u funtama, pružali kamu spasa engleskim pilotima popadavšim na Ravnu goru.
Spisak naših dobrota otegao bi se u bestraga, jer je naoko prosta slovenska duša kao nar puna (u)ganuća i toliko nežna da se od nje može upresti svilen gajtan, o čemu je već dovoljno guđeno uz gusle.
Sopstvene naizmenično ližemo i paprimo, ali nas bole i rane svih rodova sveta, gde ne gledamo kakvu ko ima konekciju ka bogu, i stavlja li čovjetinu na jelovnik.
Još u ranom detinjstvu, plašeni fotografijama pionira iz Bijafre, naučili smo se solidarnosti i prestali se bekeljiti na tikvice, karfiol i tuđu nesreću.
Kad se zapati neko ko ima manje od nas, tu smo da priletimo. I kad nemamo ništa, to podelimo pravično. Neki put smo, doduše, i izazivali humanitarne rusvaje, ali, isto tako, nismo poslednji ni u lizanju čabra.
No, čemu ovako nacifran uvod i neće li nas, odnekud, Zajebant Slučaj pogoditi svojom praćkom?
Sa uraslim etičkim noktom tih probranih osobina, ono najplemenitije što imamo krenulo je protekle nedelje na Trg Republike, da, na dostojanstvom zapenušanom skupu, pruži podršku hrabrom japanskom, cunamiziranom narodu.
Hiljade ljudi ljoljalo se u ritmu dalekoistočnih pesama, merkalo aikido majstore i žute japanske autobuse, iz kojih je štrčala 1.001 sadnica trešnje, koje su radnici „Srbijašuma“ namerili podeliti cvetu građanstva.
Inače, skup je bio posvećen Sakuri, tradicionalnom, kult(ur)nom prazniku tokom kog Japanci, u nekoj vrsti teferiča, strpljivo čekaju da se otklope latice trešnje, koje su čest ukras samurajskih sablji. Behar trešnje, ostvaren kroz hip prisutnosti u mirisu i boji, ushićeni je odraz lepote trenutka, prolaznosti i buđenja proleća. Stanovnici Japana, kad im sudbina ovako tragično ne okrene leđa, danima prate meteorološke izveštaje o vremenu cvetanja, jer je trešnja simbol zahvalnosti za sva životna iskustva, koja, ma kakva da su, grade put odgonetke ka suštini duše.
Na sve to trešnjouništitelji nisu ni stigli pomisliti, jer je kratki kurs gubljenja duše i samokontrole počeo čim se promolila prva sadnica krhkog drveta, na koju je sve sam go i bezub humanitarac, željan hleba i (izbijenih) rebara, nagrnuo kao na merilo sopstvenog opstanka. Najstariji prestoničani, kaljeni još u bratoubilačkim redovima za zejtin, šećer, ruske klasike i poklonjenje pričešćenim ubicama, prednjačili su u grešnoj otimačini drveta. Dragoceno je bilo i iskustvo godinama sticano tokom javnog kupusanja badnjaka i božićne česnice. Mnogi lakat slobodarski je završio u tuđoj vilici, nokti su grebali koridore po najbližim leđima, a krljanje, saplitanje i podštipavanje mešalo se sa urlikom sebra i najpoganijim psovkama pred kojima je, ako se već nije odlučio na harikiri, i Nebeski Samuraj morao zapušiti uši. Letele su cipele kao na Brankovom mostu, a u fronclama je, osim komada odeće, ostalo i ljudsko dostojanstvo, za koje se, samo koji minut pre, činilo da ga ima dovoljno. Očigledno, potapanje nacije u kakvu-takvu rastopinu kulture nije uspelo i nedostajala je samo pokojna ba(nkar)ka Dafina da (kao onomad, svojim (o)besnim štedišama) uputi majčinski „marš, stoko“ prekor.
Svakako, da je sadnicu trebalo platiti bednih pedeset dinara (a i ovako košta tek tri puta više) rajetina bi odustala od stampeda i autobusi bi se, gotovo netaknuti, vratili u rasadnike.
Ovako, prisustvovali smo još jednom pokloničkom ritualu instituciji muletine, svetom gralu naše grabežljivosti, bolesnoj potrebi da se do zvezda ili hleba dođe bez upoznavanja trnja i motike.
Samo ako je besplatno i na izvolte sveštenici će, sve mlatarajući raspećima, razgrabiti skaredne fotografije parohijana, vegetarijanci do golih kostiju svući pečenu voletinu, „padobranci“ se, bez zazora, veselo oblokavati po svadbama i daćama, a svaki povodac komšijske krave u ruci biće smatran znakom s neba da je sve dozvoljeno… i besplatno.
Izvesno je da smo ostali (za)uvek – isti, a ako dobronamerni glas iz ogledala pokuša da nam objasni da to nije razlog za gordost, biće smrvljen u staklu, jer tih novih dvanaest godina nesreće svejedno ne znače ništa pred već žigosanom večnošću.
Ostaje, ipak, olakšanje što narodu nisu deljene, recimo, podjednako simbolički znakovite – japanske prepelice. Kako bi tek tada, uz sramotnu sliku kroz medijski atar, letelo perje?!
Peščanik.net, 16.04.2011.
