Balkanski turcizam koji je našao svoje mesto i u evropskim jezicima i tu ostao u upotrebi do danas, a znači – kao i kod nas – poklon, napojnica, mito. U pitanju je imenica izvedena od pers. glagola bahšiden – dati, darovati, pokloniti. Shodno Enciklopediji islama Evropljani su pogrešno protumačili značenje ove reči prevodeći je kao mito (rüšvet), a upitanjujevećiiznosparakojisedajezaučinjenuuslugu, odnosnonapojnica, poklon, nagrada za učinjenu uslugu.
Najpre su osmanski sultani prilikom stupanja na presto davali bakšiš vojnim licima, ulemi i uglednim državnim službenicima.
A ova praksa treba da je počela 1389. godine na kosovskom razbojištu kada je emir Bajezid (kasnije nazvan Yildirim-munja) popevši se na presto podelio bakšiš janjičarima i ulemi. Vremenom se ova praksa i ozakonila i broj onih kojima se davao bakšiš povećavao. Tako je u vreme vladavine Selima I (1512-1520) bila tačno utvrđena suma koja se delila janjičarima, spahijama, džebedžijama (pripadnik posebnog roda turske vojske koji se na dvoru brinuo za oružje), tobdžijama i janjičarskim regrutima. Davanje bakšiša ulemi ozakonio je sultan Selim II (1566-1574). A stupanje na presto ovog sultana u Beogradu (u kojem je dočekao dženazu svog oca sultana Sulejmana) bilo je propraćeno neredima, koji su se u Carigradu nastavili i pravom bunom, jer im je sultan bio podelio dve umesto četiri hiljade akči koliko su oni, držeći se običaja, od početka zahtevali. Do nasilnog uterivanja bakšiša dolaziće i u kasnijem vremenu, a pokušaj mladog sultana Osmana II (1605-1622) da reorganizuje janjičarski korpus (koji gotovo da više nije čuvao presto već tiranisao državu) i nezadovoljavajući ishod rata s Poljskom (1621) završili su se tako da su ga janjičari svrgli i ubili. U potonjem vremenu bakšiš će biti tražen i drugim povodima; pa i kad bi sultan prvi put izlazio iz Carigrada – u lov. A prazna državna kasa (naročito u ratnim vremenima) popunjavala se i topljenjem zlatnih predmeta u saraju. Običaj davanja bakšiša je ukidan i ponovo obnavljan.
Letopisac Mehmed Halifa Bošnjak, naš zemljak, uzroke „urušavanja sveta“ svodi na državni deficit (koji je bio veliki još krajem 16 veka). „Do umanjivanja prihoda i uvećavanja rashoda – kaže on – dolazilo je stoga što je bilo mnogo janjičara. A mnoštvo janjičara prouzrokovalo je da se pašama i begovima daju službe uz mito. A kad se daju položaji uz mito, janjičarima ne dostiže za plaću. Kad nema plaća za janjičare, onda oni krenu na dvor i bez razloga mrcvare. Sada su vodeći ljudi države, da bi se spasili nevolje, davali položaje uz mito. Oni koji su službu dobili potkupljivanjem, a onda nakon tri meseca bili udaljeni iz službe, mnogo su mučili narod kako bi povratili novac i poklone koje su dali. A narod koji nije mogao izdržati poreze koji su prelazili svaku granicu, bio je prisiljen bježati u neprijateljske zemlje, čime su pokrajine postale puste i zapuštene“.
„Na Porti se bez bakšiša ništa nije moglo postići, a sa novcem… sve“, iskustvo je evropskih poslanika na sultanovom dvoru.
U sličnom značenju – dar, poklon, nagrada za zasluge/usluge – javlja se ovaj iranizam i u epskoj narodnoj pesmi: „Baška ću vam bakšiš pokoloniti / Kom’ agaluk, kome li spahiluk“. Ili „Marko sječe arapske junake, pa sve glave pred cara iznosi, a car Marku bakšiše poklanja“. Reč koristi i Njegoš: „Odniješe delibaši glavu / te im dava bakšiš i čelenke“.
Zanimljivo je da je, pored mnogobrojnih poreza koji su tokom 18. veka ubirani za vojne potrebe i za potrebe svih vrsti službenika, ubirana i pomoć za bakšiš (poklon) velikom veziru.
Krajem 19 veka bakšiš je – kaže Đorđe Popović Daničar – „dar, danak, o kakvom prazniku, ili inače o kakvoj svečanoj prilici, poklon, opraštanje; u srpskom je uzeta ova reč u značenju napojnice“. Na primer: „Brijanje se plaća trideset pet dinara, ali je čaršiski red dati onome ko te obrije povrh toga koji dinar bakšiša“.
Naš jezik ima i denominale: bakšiti – darivati bakšiš i obakšičiti – dati bakšiš, obdariti (nekoga, nečim).
Najzad, možda treba pomenuti i to da se u Iranu (čijem jeziku dugujemo ovu reč) pod bakšišom podrazumevala, najpre, nagrada koju je veliki davao malome, dok je za obrnut slučaj korišćen naziv peškeš (koji se kod nas takođe koristi/o).
Literatura:
A. Škaljić, Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku, Svjetlost, Sarajevo, 1965, 117.
Islam Ansiklopedisi, 2 Cilt, Istanbul, 1949, 238.
Türk Ansiklopedisi, Cilt V, ikinci basiliš, Istanbul, 1967, 65-66.
R. Samardžić, Mehmed Sokolović, SKZ, Beograd, 1975, passim.
J. Matuz, Osmansko carstvo, preveo N. Moačanin, Školska knjiga, Zagreb, 1992, 106.
A. Sućeska, AJANI, prilog izučavanju lokalne vlasti u našim zemljama za vrijeme Turaka, Naučno društvo SR Bosne i Hercegovine, Djela XXII, Odjeljenje istorijsko-fiiloloških nauka knjiga 14, Sarajevo, 1965, 63.
Mehmed Halifa Bošnjak, Ljetopis (1650-1665), preveo Fehim Nametak, Pos. izd. XXIV, Orijentalni institut, Sarajevo, 2002, 63.
Đ. Popović, Turske i druge istočanske reči u našem jeziku, Glasnik Srpskog učenog društva 59, Beograd, 1884, 34.
Etimološki rečnik srpskog jezika, SANU, Odeljenje jezika i književnosti, Odbor za etimološki rečnik, Institut za srpski jezik SANU, Etimološki odsek, 2, Beograd, 2006, 113.
Helsinška povelja, 142-143, septembar-oktobar 2010.
Peščanik.net, 25.07.2020.
