Početkom ovog veka u Dohi, glavnom gradu Katara, održan je skup islamskih pravnika (u organizaciji Akademije za islamsku pravnu nauku) na kojem se raspravljalo i o terorizmu. Među muftijama i ulemom iz 58 zemalja samo je jedan javno zastupao gledište da islam ne dozvoljava čoveku da iz osvete izvrši samoubistvo (dizanjem u vazduh) u gomili ljudi izazivajući, istovremeno, i smrt drugih nedužnih ljudi. Bio je to Saudijac Hasan ibn Mohamed Zafar, profesor šerijata na univerzitetu u Džidi. Taj akt on vidi kao uludo uništenje ljudskih života i slepo ubijanje nevinih, a koji, istovremeno, izaziva optužbe za terorizam i opštu mržnju prema muslimanima.
Ovom mišljenju odmah su suprotstavio šejh Jusuf Karadavi. On ove poduhvate mučenika (šehida) protiv Izraelaca, koji su zaposeli Palestinu, vidi kao jedino odbrambeno oružje protiv onog izraelskog – atomskog. Ovom militantnom gledištu priključio se čitav niz pravnika. Iz političkih razloga, međutim, ono nije uneto u zaključnu izjavu.
Šejh dr. Jusuf Abdullah al-Karadavi, jedan od najviših savremenih autoriteta u sunitskom islamu, koji je zbog svog redovnog pojavljivanja na televiziji al-Jazeera u emisiji Šerijat i svakodnevica, gde je odgovarao na pitanja gledalaca, uživao izuzetan ugled – definisao je terorizam kao „upotrebu nasilja među ljudima koji međusobno nemaju nikakvih spornih potraživanja“. On je nedvosmisleno osudio uzimanje talaca, kidnapovanje aviona i ubijanje turista; kao primere naveo je masakr u Luksoru, bombaški napad na Baliju i antiamerički teroristički napad 11. septembra 2001.
Ali, podvukao je još jednom Karadavi, otpor stranom uzurpatoru nema ničeg zajedničkog sa terorizmom, a za najgori smatra „državni terorizam cionističkog društva protiv Palestinaca“. I Amerika, koja od prvog dana pruža potporu ovoj državi nastaloj u krvi i teroru vrši (praktikuje) jednu vrstu terorizma. Skup pravnika nije osporio ovo mišljenje (Neue Zűrcher Zeitung, Zűrih, 8-19.1.2003).
Prve samoubilačke atentate u vezi sa izraelsko-arapskim sukobom izvršila je – osamdesetih godina prošlog veka – jedna levo orijentisana libanska organizacija. Kasnije su slične akcije, u borbi protiv izraelske vojske, preduzimali šiiti koji su živeli u južnom Libanu, da bi se one, potom, preselile u Palestinu, gde ih je preuzeo Hamas, osnovan u vreme prve intifade (1987). Prvenstveno zahvaljujući ovim samoubilačkim akcijama u Izraelu, Hamas – koji je inače tada uživao simpatije 30 do 40 odsto palestinskog stanovništva – privukao je međunarodnu pažnju.
Kod napada 11. septembra 2001. u SAD javlja se, međutim, jedan novi profil počinioca. Svetska javnost bila je, pored ostalog, zaprepašćena i time što ovog puta atentatori nisu poticali iz bednih izbegličkih logora za Palestince već je, naprotiv, reč bila o mladim ljudima sa visokom školskom spremom koji su pre toga bili naoko samo ispravni, neupadljivi sugrađani.
Posle toga u islamskom svetu razgorela se o ovom pitanju rasprava: da li se tu radi o samoubistvu koje zaslužuje osudu ili je u pitanju časno mučeništvo. Saudijac Abdel Aziz aš-Šejh, vrhovni pravni autoritet u tom delu sveta, osudio je ovaj akt kao prosto samoubistvo. Neki teolozi, kao Said Tantavi, rektor kairskog al-Azhara, vide u samoubilačkim akcijama stvarno stanje mučeništva ako se napad usmerava protiv vojnih lica, a da pritom nisu ugroženi žene, deca i civili. Što, opet, kod većine atentata nije slučaj, a polazeći od kur’anskog ajeta: „ako neko ubije nekoga koji nije ubio nikoga ili onoga koji na Zemlji nered ne čini – kao da je sve ljude poubijao“ (5, 32) bilo bi to ne samo samoubistvo koje je za osudu, već i istinsko ubistvo.
Najzad, i jerusalimski muftija zaključuje da se Palestina nalazi u ratnom stanju i otuda su ove akcije odmazde opravdane. Ovo gledište zastupa i većina duhovnih vođa Hamasa.
Samoubilačkim atentatima ideja mučeništva, tačnije kult šehida, stekla je novu dimenziju. Kod muslimana šiita mučeništvo igra posebno značajnu ulogu. Za njih je Husein, unuk verovesnika Muhameda i treći imam – koji je 680. godine kod Kerbele (Irak) pao u borbi protiv Omajada – kralj mučenika (šah-i šuhada). U Islamskoj Republici Iranu mučeništvo je nanovo oživljeno u vreme rata sa Irakom (1980-1988). Za ajatolaha Homeinija smrt u jednom takvom verskom ratu predstavljala je najveću sreću koja se čoveku mogla dogoditi.
I u sunitskim krugovima kod tzv. samoubilačkih atentata na okupiranim teritorijama ili u međunarodnim terorističkim akcijama mučeništvo je takođe nanovo oživelo, ali dobija i jedno opasno novo tumačenje koje se ne temelji na Kur’anu.
Šta, zapravo, stoji u Kur’anu?
Manji broj komentatora vidi u ajetu: „i jedni druge ne ubijajte“ (4, 29) ditrektnu zabranu samoubistva, dok većina njih razume to mesto u recipročnom smislu. Ali zato mnogobrojni ajeti upućuju na zaključak da samo Bog ima pravo raspolaganja nad životom i smrću (kao: „sve što je živo umire Allahovom voljom u času suđenom“, 3, 145).
Međutim, na osnovu usmenog predanja (hadis) Muhamed treba da je rekao „ko se sam ubije trpeće vatru u paklu“ (a „ko se otruje, zadržaće otrov u ruci i večno će ga piti u vatri pakla“) i „ko se sam ubije zauvek će biti izagnan iz raja“. Jednom samoubici Muhamed je čak uskratio i pogrebni obred (dženaze namaz); u praksi, međutim, uobičajeno je da se samoubica sahranjuje kao i oni koji su umrli prirodnom smrću.
Inače, u islamskim zemljama broj samoubistava je, polazeći od zvaničnih statistika, ekstremno mali jer muslimani, daleko više od pripadnika drugih religija, prihvataju da su tok njihovog života i trenutak i vrsta njihove smrti od Boga unapred određeni i otuda nisu skloni pobuni protiv toga.
Peščanik.net, 07.11.2019.
NAŠ TERORIZAM