Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Svako od nas bi mogao da ima ideju kako izgleda špijun. Možda ne izgleda nikako, nevidljiv je, kreće se kao da ga nema. Prikuplja tajne kojih takođe nema: ono što nikome nije poznato, niko ne može ni da otkrije. Klasični špijuni su davno otišli u romantičnu istoriju traganja za nepoznatim a važnim. Zamenila ih je napredna elektronika, iz koje nadmoćni analitički umovi uzimaju ono što im treba. Nema tajne koja se može sačuvati; tajna je samo ono što još nije poznato ni njenom tvorcu.

Šta je onda u centru Beograda nahvatao tajni agent Aleksandar Vulin i o tome obavestio „vrhovnog komandanta“. Vrhovni, kao čovek koji zna samo ono što nikome nije potrebno, sažeto je umirio javnost: „Uhapsili smo neke strance, ali ništa opasno!“

Ništa opasno? Zašto ste ih onda hapsili, šta su ovdašnji čvorovići provalili i otkrili u ovakvoj Srbiji? Najveća tajna bi morala da bude podatak o tome kakvog ministra odbrane i kakvog predsednika ima Srbija. Ali, ta se stidna mesta ne mogu sakriti.

Tako su se dva Aleksandra, koristeći svoja nepostojeća znanja iz kontraobaveštajnog posla, zaigrala tajnih agenata koji su neočekivano spasli Srbiju hapseći nekoliko Amerikanaca i dve Ukrajinke. Žene su svoju zabranjenu delatnost, kako je sav osupnut od uzbuđenja saopštio Vulin, obavljale uz pomoć drona. Ali kako? Gde je bio dron u času njihovog hapšenja? Da li su ga špijunke držale na konopcu kao kineskog zmaja, ili se sprava odmetnula i odazivala na njihove zavodljive zvižduke? Ili je uhvaćena prvo dirigovana letilica, a one su dotrčale da je spasavaju od vojne policije? Ili je postavljena zaseda kod oborenog drona?

Nema ni pretpostavke o logici ovakve vrste „špijuniranja“. Šta su ti ljudi mogli da slikaju strogo kontrolisanim dronom, ili kako je već bilo, ako odavno postoje apsolutno precizni snimci svih zgrada nekadašnjeg Generalštaba. Vulinovo saopštenje je amaterski opit iz budnosti i pokušaj da se javnosti stavi do znanja kako ona (javnost) slobodno može mirno da spava. I javnost zaista spava.

Biće da je centralni um SNS-a zaključio da su špijuni dobar amalgam i oprobano sredstvo učvršćivanja vladajućeg partijskog hegemona. Uhapsi nekoliko beznačajnih biznismena na granici sive zone, rasteraj neke uglednije dilere dok ne prođu izbori, najavi bar još jedan obračun sa Miškovićem i Kosmajcem, pohvataj zamajane turiste i pretvori ih u obaveštajce koji napadaju bezbednosne organe Srbije. Privedi američkog specijalca koji boravi u Beogradu, a zna se zbog čega – i digao si budnost na nivo spasonosne nesanice.

Ali, šta je uopšte budnost kod ljudi koji nikada ne spavaju? To je model obmane koji se uključuje taman kad treba: ma šta govorili o njihovim manama – dakle apsolutnom neznanju i kriminalnoj besprizornosti, oni ipak brinu o bezbednosti zemlje.

U stvari, neprekidno nas drži opravdana strepnja pred kreaturama koje uveravaju i nas i sebe kako je njihova briga dovoljna za naš spokoj. I tek onda nam dolazi do naivne pameti da nisu špijuni izvor straha za naš opstanak, nego te zastrašujuće budaletine.

Umesto da privede kraju i krotko pokrije tešku aferu sa agresijom „aktivista“ na građane Beograda, njihov je predsednik još jednom potonuo u gadnu supstancu kod Milomira Marića. Nema tu više predsednika Srbije; u etičkom i političkom smislu AV to nikada nije ni bio. On rukovodi sektom i njen je guru; njegov je načelni nastup obrazlaganje praznine pred vernicima koji su očarani ništavilom. Ali, pokušaj da „aktiviste“ koji su deo najezde na Beograd predstavi kao žrtve kapetana Milana Vukšića, prauzor je estetike ružnog i odvratnog u zloupotrebi neprekidnog javnog nastupa.

„Vrhovni komandant“ je vrlo kvalitetnog oficira bez mrlje, dobrog čoveka koji to ničim nije zaslužio, javno nazvao barabom, iako ima dokaza da kapetan nikoga od jurišnika nije ni pipnuo. Nema tragova, nema povreda, nema ničega osim laži. Uostalom, ko je još ikada zatekao njihovog predsednika u istini? On se ne stidi svojih laži, jer to je čitava njegova biografija.

U nekim ranijim vremenima, uvređeni kapetan bi ništariji koja ga je uvredila poslao sekundanta. To je samo projekcija unatrag, ovaj ovde nije dostojan toga.

Zadivljuje hrabrost ljudi koji rade u vojnom sindikatu. Oni su poručili da je Vučićeva uvredljiva izjava izdajnička i proizvod kukavičluka. To je ono kad bitanga proglasi časnog oficira barabom!

Da li je, dakle, moguće da vrhovni bude kukavica i izdajnik vojske, za koju kaže da je njegova?

Ama, jeste, moguće je. Nema smokvinog lista koji to može da sakrije. Kapetan Vukšić se nijednom nije oglasio. I Vulin i Vučić su ga javno uvredili. Mogao je lepo da se javi i obojicu pošalje u 3LPM. Mogao je, ali nije. Kapetan Vukšić je, za razliku od predsednika, gospodin čovek.

Peščanik.net, 22.02.2018.


The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine.

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)