Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Baš me briga što Mađari nemaju more, govorili smo dok smo ga mi još imali. Pošalica koja je trebalo da ilustruje našu nezainteresovanost za tuđe probleme. Kad smo i sami ostali bez mora, prestalo je da nas bude briga za druge narode koji su nastavili da ga imaju. A nije nas baš bilo mnogo briga ni za naš narod. Cele nevesele devedesete su nam prošle u bašmebrigizmu, završno sa: ma, briga me i ako nas bombarduju, samo da kupim flaširani benzin pa pravo na most, da svima teram inat.

I ova vlast je to savršeno iskoristila. Šta vas briga za 5. oktobar, i onaj ispred Skupštine i onaj posle na Topčideru, evo, mi ćemo da istražimo ko je u onoj gužvi pokrao skupštinske fotelje i da ne istražimo ko je pobio gardiste. A naročito ne treba da vas brine što ćemo da poništimo svaku svetlu tačku do koje je taj prvi 5. oktobar ipak doveo, a popaliti sve mračne tačke koje su dovele do 5. oktobra. Doduše, socijaliste je već upalila i ona prethodna vlast tako da sad mogu da se žale na duševnu bol koju im je tog dana nanela navodna krađa vodokotlića iz njihovog beogradskog sedišta. Nemojte da plačete, gospođo, stavili su nove vodokotliće pa sad mogu da defeciraju do mile volje.

Dobro, nije bašmebrigizam naš unikatni proizvod. Dani koji su potresli svet decenijama iza nas, ostali su tek u naslovima knjiga i filmova. Današnji svet se ne potresa tako lako, naročito ne strahotama koje se dešavaju na njegovim rubovima. U najboljem slučaju svako čudo prođe za tri dana. Ali to ne znači da ne treba da nas brine ovaj naš domaći, organski, defetizam i nihilizam. Koji niče prevashodno iz činjenice da ovu vlast baš zabole za nas. A koji mi dalje ručno zalivamo i uzgajamo pa kalemimo na radnike u prosveti ili radnike u pelenama svejedno, na radnike po njivama, studente pod batinašima, izgladnele na parizeru, ubijene u pojam, uplašene po definiciji… Dok vlast zadovoljno trlja ruke. Uspela je da nam usadi u glavu sopstvenu devizu: vaša briga nije moja briga.

I sad, kad nas je najzad zabrinula zajednička briga, šta nam je činiti? Ono naše poslovično: brigo moja, pređi na drugoga – ne funkcioniše. Tuđa nega i pomoć nam nisu dostupne, svet brine samo o litijumu koji imamo, ali ne i o demokratskim slobodama koje nemamo. I to je u redu, znamo po sebi. Ni mi ne brinemo tuđu brigu. Ne brinemo ni svoju, što je još gore.

Ostaje pitanje možemo li da izokrenemo matricu u našu korist. Možemo li, makar i samo na temu litijuma, da u dovoljnom broju i mi odbrusimo predsedniku Srbije da nas je baš briga za njega, i sa kim se sastajao, i šta je pio sa Makronom a šta odbio da jede sa Merkel i da nas baš zabole što mu je tamo neko navodno rekao da bolji govor nije čuo u UN (znači nije slušao onaj prethodni, onaj kad je slinio u zastavu?), da nas ne zanima ni to što sa ženom glumi opuštenost u vozu jer je neko javno primetio kako je sa njom uvek namršten a sa partijskim praktikantima nasmejan, ali i da je nam pun kufer toga da, ako i napiše istinu – „retkost je kada neko može i sme da kaže ono što misli“ – on veruje da priča o sebi a ne o očajnom stanju u koje je ovo društvo doveo.

E, to bi bio pravi bašmebrigizam koji bi mogao i nešto dobro da nam donese.

Peščanik.net, 07.10.2024.

LITIJUM

The following two tabs change content below.
Nadežda Milenković, kreativna direktorka, školovala se da radi sa delinkventima, a završila kao „samohrana majka srpskog advertajzinga“. Smislila neke od najboljih slogana: „Ili jesi ili nisi“ (Lav pivo) , „Izgleda šašavo, ali mene leđa više ne bole“ (Kosmodisk), „Ako vam je dobro, onda ništa“ (Peščanik)... Radila u reklamnim agencijama: Mark-plan, Sači, Mekken, Komunis. Sve manje radi komercijalne kampanje i okreće se goodvertisingu. Na Fakultetu za medije i komunikacije vodila master kurs: Idejologija. Autorka bestseler knjige „Kako da najlakše upropastite rođeno dete“, dugogodišnje rubrike „Pun kufer marketinga“ u nedeljniku Vreme i kolumne ponedeljkom na portalu Peščanik. Poslednja knjiga: „Ponedeljak može da počne“, 2020.

Latest posts by Nadežda Milenković (see all)