Da je situacija neuobičajeno ozbiljna znali su dame i gospoda koji su se nedavno okupili u biblioteci ministarstva spoljnih poslova. Angela Merkel sa Hitlerovim brkovima, izlivi mržnje protiv nemačkog diktata štednje, povišen ton u razgovorima – već neko vreme nemački ambasadori u zemljama EU svedoci su dramatičnog porasta anti-nemačkog raspoloženja, stoga diplomate i nisu očekivale miran sastanak.
Međutim, ono što se onda dogodilo iznenadilo je mnoge. Savetnik Angele Merkel za evropska pitanja, Nikolaus Mejer Landrut, bez okolišanja je izneo strahovanja da se u dogledno vreme na ovom polju ne očekuju poboljšanja. Nemačka vlada, kako su to diplomate shvatile, ne očekuje postizanje značajnijeg napretka u evropskoj politici barem ne pre parlamentarnih izbora u Nemačkoj zakazanih za septembar.
Razlog za to je pre svega Francuska, zemlja koja bi zajedno sa Nemačkom trebalo da bude motor evropskih integracija. „Pariz do septembra uopšte ne želi da razgovara i pronađe zajednički jezik o najvažnijim pitanjima“, kaže Mejer Landrut. Ono što je time mislio jasno je kao dan – Fransoa Oland se nada da će nemačka dobiti novu vladu spremniju na kompromise. Od ove sadašnje ne očekuje više ništa.
Godinu dana od dolaska Olanda na vlast francusko-nemački odnosi su u gorem stanju nego što su to predviđali najveći pesimisti iz ovih dveju zemalja. Stavovi Berlina i Pariza razilaze se u gotovo svim pitanjima o prevazilaženju krize. Od bankarske unije, preko pomoći Kipru, pa sve do evroobveznica, oba partnera, bez čije saradnje ništa ne funkcioniše, blokiraju se međusobno.
Nije reč o sitnicama. U centru nemačko-francuskog sukoba leži osnovno pitanje izlaska Evrope iz krize. Merkel je uverena da su neophodne jedino reforme – štedljivost, liberalizacija tržišta rada i rekonstrukcija socijalnih sistema. Oland sa druge strane ne želi da mu se nameće nemački model. On strahuje da se nemačkim insistiranjem na štednji recesija samo produbljuje. Od kako je u martu najavio smanjenje budžetskih izdataka, u njegovoj partiji glavnu reč vode one snage koje zagovaraju konfrontaciju sa Nemačkom.
Oland veruje da njegov stav ima daleko više pristalica u Evropi i da će time izvršiti pritisak na Nemačku da konačno učini neke ustupke. Dokaze za to Oland vidi i u prošlonedeljnoj izjavi predsednika Evropske komisije Baroza koji je rekao: „Politika štednje je ispravan korak, ali je došla do krajnjih granica.“
Političkim nesuglasicama Pariza i Berlina pridodaje se i lična antipatija. Kancelarka i francuski predsednik ostali su na distanci. To ne mora da bude samo po sebi nešto loše. Političari mogu uspešno da sarađuju pa čak i ako se na početku ne podnose. Helmut Kol i Fransoa Miteran to najbolje znaju, a ni odnosi, barem na početku, između Merkel i Sarkzija nisu bili baš najsjajniji. Međutim, poverenje je prokockano. Hemija između Merkel i Olanda je toliko loša da bi mogla da nanese veliku štetu evropskom projektu.
Svi su vrlo tvrdoglavi. Oland još uvek nije oprostio Merkel što ga tokom predsedničke kampanje nije primila u Berlinu, mada on i ne krije koliko malo zajedničkog ima sa kancelarkom. Ovih dana u svom izveštaju francuska socijalistička partija osuđuje „egoističnu nepopustljivost“ nemačke kancelarke, koja ne misli ni na šta drugo „osim na ušteđevine nemačkih građana, trgovinski bilans i njene izglede na predstojećim izborima.“ Ovaj izveštaj verovatno odslikava i stavove francuskog predsednika.
Angela Merkel i ne pokušava da pokaže da joj je stalo do toga šta misli Pariz. Pre dve nedelje pozvala je evroskeptičnog premijera Velike Britanije, Dejvida Kamerona i njegovu suprugu na privatni sastanak u vladinu rezidenciju u Mesebergu. Na sličan gest prijateljstva Oland je do sada uzaludno čekao.
Izgleda kao da su oboje za sada odustali od nemačko-francuskog projekta. Kancelarku iritira činjenica što više nema uticaja na francusku politiku. Dok je Sarkozi bio otvoren za njene predloge, Oland je sušta suprotnost. Nju takođe nerviraju i konstantni pozivi na više solidarnosti. To su iz nemačkog ugla gledano zahtevi za više novca, i to nemačkog novca. I nemački ministar finansija Volfgang Šojble se žali zbog trenutnog raskola sa Francuskom. Prilikom sastanka poslanika CDU-a i parlamentaraca francuskih konzervativaca UMP održanog pre nekoliko dana u Konrad-Adenauer-fondaciji, Šojble je govorio o razlikama u mišljenju između njega i francuskog kolege Pjera Moskovicija.
Nemci krive Pariz za zastoj u Evropi. Kancelarija Angele Merkel smatra francusku nespremnost za reforme srcem evrokize. Francuska mora iz osnova da se reformiše, baš kao što je to Nemačka uradila za vreme vlade Gergarda Šredera, a vremena je sve manje.
Nemačka i Francuska su relativno zatišje u evrokrizi nameravali da iskoriste za sprovođenje važnih reformi. Na evrosamitu u junu trebalo bi da se načine važni koraci u pravcu zajedničke ekonomske i monetarne politike. Sada međutim izgleda da od toga neće biti ništa.
Kao i uvek do sada problem je novac. Od predloga o zajedničkom budžetu evrozone, koji je nemačka vlada sama predložila, u međuvremenu se u Berlinu odustalo. Merkel je predložila iznos od nekoliko milijardi evra kojim bi se pružila podrška univerzitetima u zaduženim zemljama, smatrajući to izrazom solidarnosti. Došlo je do zastoja i u razgovorima o bankarskoj uniji, za koju je Francuska izuzetno zainteresovana. Berlin zahteva promenu evropskih ugovora, Pariz je protiv. Šeuble obrazlaže nemački zahtev novim nadležnostima kojim bi ovim bile prenete na ECB: „Ako ECB u budućnosti preuzme bankarski nadzor, ovo će značiti prenos nadležnosti sa nacionalnog na evropski nivo, što se mora potvrditi ugovorom. U suprotnom, nacionalni ustavni sudovi, poput nemačkog u Karlsrueu, mogli bi da proglase nova pravila neustavnim.“ Francuska i druge zemlje žele da izbegnu promene evropskih ugovora, jer to iziskuje puno vremena. Isto tako nije okončana ni rasprava o evroobveznicama. Francuzi ih žele, nemačka vlada je oštro protiv.
Prošlog četvrtka, na dan štednje, Angela Merkel je ukazala na novu protivrečnost u evrozoni. „ECB se nalazi u procepu. Sa jedne strane ECB bi zbog rasta u Nemačkoj trebalo da podigne kamate, ali sa druge strane zemljama u recesiji je neophodna injekcija likvidnosti, u prevodu smanjivanje kamata.“ Ono što su mnogi isprva shvatili kao mešanje u nazavisnost ECB-a, u stvari je precizan opis evropske dileme. Nije samo reč o tome koja terapija će okončati krizu, već takođe i o tome da trenutna ekonomska situacija deli evrozonu.
U odnosima Berlina i Pariza situacija je u međuvremenu postala do te mere napeta da u ovom malom ratu svaka tema može da postane novo bojno polje. Tako je na primer jedna zajednički koncipirana izložba o nemačkoj umetnosti u Luvru u nemačkim medijima protumačena kao oživljavanje anti-nemačkih klišea. Nemačku vladu začudila je i odluka Francuskih vlasti da borbu protiv dužničke krize započnu zatvaranjem kulturnog centra Maison de France u Berlinu.
Francuska preosetljivost izvire i iz ekonomske slabosti koja ugrožava njihovu percepciju sebe kao važne nacije. Štaviše, veliki broj Francuza veruje da su Nemci zbog njihovog velikog trgovinskog suficita ne samo profitirali u krizi, već i da su za nju delimično i odgovorni. A od takvih ne žele lekcije.
Francuska vlada sumnja da Nemce potajno raduju trenutne slabosti Francuske. Pariz je očekivao da će Angela Merkel energično protestovati kada se u njenoj koaliciji pokrene razgovor o Francuskoj kao „problematičnom slučaju“. Ali kancelarka ćuti. Istovremeno Francuzi gaje sliku o Nemačkoj zaokupljenoj samo svojim interesima. „Za vođenje politike, potreban vam je neprijatelj, a ako bi to trebalo da bude Nemačka, to mi apsolutno ne smeta“, citira Le Monde jednog od vodećih članova francuskih socijalista.
U evropskim pitanjima Francuzi od nedavno demonstrativno pokazuju nezainteresovanost. Na sastanak glavnih pregovarača šefova i vlada država evrozone prošlog četvrtka, Oland je poslao niže rangiranog službenika bez ovlašćenja za pregovaranje. Uprkos tome, učesnici su izneli već poznate stavove. Nemačka odbija bila kakav razgovor o novom davanju novca zemljama u krizi. „Bilo je kao u crtanim filmovima, u očima su im se videle oznake za evro“, izveštava jedan od članova nemačke delegacije. A šta je Francuska mislila svima je bilo jasno.
Oland se nada da bi nova nemačka vlada bila otvorenija za njegove predloge. Vlada u Parizu je svesna da bi crveno-zelena vlada pokrenula stvari sa mrtve tačke, mada isto tako veruju da bi imali koristi i od eventualnog učešća SPD-a u velikoj koaliciji.
Možda se ipak varaju. SPD bi u odnosima sa Parizom svakako imala prijateljski ton. Već sada predsednik poslaničkog kluba SPD-a u Bundestagu, Frank Valter Štajnmajer, kritikuje „stalno omalovažavanje Francuza“. Uz to, SPD verovatno neće istom žestinom insistirati na štednji. U suštini, pozcija SPD-a se gotovo uopšte ne razlikuje od stava Angele Merkel. U kiparskoj krizi socijaldemokrate su najviše upozoravale na mogućnost da se nemačkim novcem pomogne ruskim oligarsima. Vrh SPD-a nije spreman da podrži Olandov predlog o evroobveznicama. Isto tako SPD deli kancelarkin stav da su reforme u Francuskoj neminovnost. „Francuzi su tamo gde smo mi bili 2001.“, kaže Štajnmajer.
Oland 23. maja u Lajpcigu namerava lično da ispita šta to suštinski deli francuske i nemačke socijaldemokrate. On će tada održati govor povodom 150 godina od osnivanja SPD-a i verovatno se naći u neomiljenom okruženju. Prema trenutnim planovima na proslavi bi trebalo da se pojavi zajedno sa Angelom Merkel.
Horand Knauf, Ralf Neukirch, Christian Reiermann i Mathieu von Rohr, Spiegel, 28.04.2013.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 06.05.2013.
