U protekle tri decenije SPC je prošla kroz nekoliko faza u odnosu prema državi i politici. U opštim crtama proces je izgledao ovako: 1) pravoslavni nacional-populizam je obeležio 90-e i odgovarao je religiji u naletu, nakon višedecenijske marginalizacije; ali je imao i pozitivnih strana za demokratiju, kada su episkop Atanasije i mitropolit Amfilohije uzimali učešća u protestima protiv Miloševića ili kada je patrijarh Pavle predvodio mirno probijanje policijskog kordona na protestima 1996-97; 2) od 2000. do 2012. godine je period konsolidacije i tada SPC uređuje svoj odnos sa državom; u ovom periodu postoje različiti fenomeni, zavetni nacional-populizam je i dalje prisutan, ali postoje i druge tendencije u okviru srpske teologije koje ga indirektno dovode u pitanje; 3) od 2012. godine, kada na političku scenu stupa dvojac Nikolić-Vučić, a onda samo autokrata Vučić, stvoreni su uslovi da vođstvo SPC-a u praksi postane ravnodušno na domaću „gnusobu opustošenja“ (Mt. 24,15), isključivo radi očuvanja svojih crkvenih privilegija – i tako potpuno moralno bankrotira.
Ali ako Vučić nema izlaznu strategiju iz pozicije u koju je doveo državu i društvo – osim doživotne vladavine – patrijarh bi je morao imati. Vučićeva će tiranija – protiv njegove volje – ipak neminovno pasti, dok će patrijarh biti na čelu SPC-a i nakon toga. Zašto onda nositi negativan imidž „Vučićevog patrijarha“ kada se sloboda i demokratija ponovo uspostave u Srbiji, a Vučić završi u zatvoru ili sramnom bekstvu?
Situacija je, dakle, maksimalno izazovna za vrh SPC-a. Jer, bilo je dovoljno da u periodu nakon izbora patrijarha dođe do prvog ozbiljnog sudara između građana i politike režima – zbog Rio Tinta – pa da patrijarh zapadne u pravu moralnu hipokriziju. Suočeni sa režimskim batinašima, građani su očekivali – ili podrazumevali – ako ne baš otvorenu podršku, a ono barem naknadno razumevanje njihovog protestnog čina od strane patrijarha. A dobili su, najblaže rečeno, izjavu koja je nastojala da zadovolji sve strane: građane, batinaše i njihove nalogodavce. Braneći se od kritika, patrijarh je tada pribegao zameni teza: pričao je o Crkvi u pokušaju da opravda svoj nastup. Ali je nezadovoljstvo građana i javnosti izazvao lično patrijarh, a ne Crkva, iza koje se patrijarh pokušavao sakriti.
Isto je ponovio i u novom intervjuu za RTS. „Crkvu niko ne može da drži u džepu i koristi je kada mu je potrebna“, rekao je tom prilikom Porfirije“. (Crkva je možda zaista prevelika za nečiji džep, ali njen patrijarh možda i nije.) Retorički manevar kojem patrijarh pribegava se može činiti uspešnim. Zaista, ko će oponirati patrijarhu i profesoru teologije kada govori o Crkvi? Pogledajmo stoga neke od patrijarhovih izjava o Crkvi u kontekstu protesta protiv Rio Tinta, njegove reakcije na te proteste i nezadovoljstvo koje je izazvao svojom izjavom.
Porfirije o Crkvi neposredno nakon protesta: „Crkva se primarno ne bavi političkim, ekonomskim i socijalnim temama i problemima. Crkva se bavi smislom postojanja. Ona šalje poruku Jevanđelja i spasenja. U Crkvi dotičemo tajnu raspetog i vaskrslog Hrista i tajnu čoveka, stvorenog za večnost. I kada to razumemo, onda ćemo imati ispravne stavove i razumeti sve druge teme“. Za RTS: Crkva „obuhvata i prirodu i čitavu tvorevinu i da je najozbiljnija izdaja duha crkve upoređivanje sa bilo kojom stranom i strankom. Reč crkva znači sabor, koja obuhvata sve, a pars, partija je deo“. Patrijarh je ponudio niz opštih mesta i jednu zagonetku. Naime, kakve ćemo to ispravne stavove imati i šta ćemo to razumeti „na sve druge teme“, nakon što uzmemo učešća u bogoslužbenom životu Crkve? Zagonetku ćemo rešiti odmah: nećemo razumeti apsolutno ništa, ako se ne pomučimo da na osnovu bogoslužbenog života – i hrišćanskih tekstova – tek naknadno izvedemo i određenu društvenu etiku. A kada takav napor učinimo, onda ćemo nužno uočiti da se svi pojedinci ili grupacije koje čine društvo ne ponašaju etički, drugim rečima, načinićemo podelu na etičko i neetičko ponašanje.
Kakva bi društvena etika mogla slediti na osnovu bogoslužbenog života? Ukratko: središte crkvenog života je liturgija (evharistija), gde vernici primaju (pričešćuju se) hleb(om) i vino(m), ispovedajući (verujući) da su ti elementi – osvećeni Svetim Duhom – „telo i krv Hristova“, prema Hristovim rečima „Ja sam hleb života“ (Jn. 6,35) itd. Šta sve ovde imamo? Prvo, u liturgiji se učestvuje verom. Vera (poverenje) je takođe neophodna da bismo imali funkcionalno društvo i državu. Drugo, evharistijska „hrana života“ se „izliva“ neprestano, ravnopravno i uvek je ima dovoljno za sve – ma koliki da je broj onih – koji žele učestvovati u crkvenom životu. Da li dovoljno hrane, ravnopravnosti i života ima za sve u društvu? Ne uvek. Da li bi onda pravoslavni hrišćani trebalo da smatraju da je takvo društvo ispravno etički zasnovano, naravno da ne. Treće, primanje evharistije za „život večni“ znači imati – tj. verovati u – perspektivu, koju „čak ni smrt“ neće poništiti. Kakvu životnu perspektivu imaju na razne načine marginalizovani slojevi društva, ili celokupno društvo u do srži korumpiranom političkom sistemu? Četvrto, Crkva nastoji da potencijalno sve ljude uključi u svoje svete tajne, bez diskriminacije na osnovu nacionalnosti, rase, pola, starosne dobi, socijalnog statusa. Na osnovu toga sledi zalaganje za svaku vrstu društvene, ekonomske i političke inkluzije (uključivanja). Tako bi mogla izgledati hrišćanska društvena etika na osnovu bogoslužbene prakse.
Zašto je patrijarhu onda tako teško da rasudi ko svojom politikom urušava društveno poverenje, uskraćuje drugima ravnopravno učešće u društvenom i političkom životu, krade životnu perspektivu čitavoj zemlji, rasprodajući u bescenje neobnovljive prirodne resurse – ako je već ceo svoj život posvetio Crkvi i bogosluženju. To otkrivamo u drugim delovima intervjua za RTS, kada razgovor sa apologije patrijarhovog nastupa u vezi sa protestima i Rio Tintom prelazi na teme bitne za „identitet srpskog naroda“. Isprazan i neobavezujući patrijarhov govor o Crkvi, smenjuje živost i rečitost na temu Jasenovca i Kosova, otkrivajući istinska liturgijska mesta i pravu ulogu patrijarha Porfirija kao liturga (predvodnika) nacionalne kulturne politike. Zato umesto etike, makar bila i crkveno-pravoslavna, ali koja potencijalno deli, patrijarh bira nacionalnu kulturu, jer ona sabira ispod duge senke spomenika Stefanu Nemanji i Beograda na vodi. I kada jednom kao društvo budemo vidali rane, koje nam je nanela „gnusoba opustošenja“, uzalud ćemo pitati: A gde su rane patrijarha Porfirija?
Peščanik.net, 03.01.2022.
Srodni link: Miloš Janković – Kako je Porfirije postao drvo
