Ujedinjeni mozemo sve, plakati SNS-a, foto: Predrag Trokicić

Ujedinjeni mozemo sve, plakati SNS-a, foto: Predrag Trokicić

Wäre es da
Nicht doch einfacher, die Regierung
Löste das Volk auf und
Wählte ein anderes?

…Zar onda
ne bi bilo lakše da vlada
smeni ovaj narod i
izabere drugi?
1

(Bertolt Brecht, Die Lösung, Rešenje)

Od nedavno imamo predloge o smanjivanju Narodne skupštine. U decembru 2015. šef poslaničkog kluba SNS Zoran Babić2 najavio je da će u “nacrt Zakona o političkom sistemu Srbije” biti uključeno i smanjenje broja poslanika sa 250 na 150, što su prethodno (u julu 2015) podržale i neke poslaničke grupe. Pre toga je ministar Rasim Ljajić u aprilu 2015. izjavio da bi se ovim smanjenjem ostvarila ušteda od 2 miliona evra godišnje.

U međuvremenu su raspisani izbori za narodne poslanike. U obrazloženju je navedeno da je neophodan „jasan mandat da se reforme završe”. Vraćanje mandata građanima samo po sebi nije kontroverzno, ali zar mi već nemamo na slobodnim izborima izabrane zastupnike građana? Zašto nije traženo da se narodni poslanici izjasne o poverenju Vladi, umesto da građani ponovo glasaju za poslanike? Kao da zadatak naše Skupštine nije zastupanje građana, već izbor vladara, kralja.

***

Pre četiri godine, sa par ljudi sam pokrenuo inicijativu za izmenu izbornog zakona i uvođenje opcije nula na glasačkim listićima. Video sam to kao jedan od mogućih puteva ka neophodnim korenitim promenama u političkom životu Srbije. U nedostatku prave opcije, precrtao sam listić. U međuvremenu, nešto što se zove Republika Srbija i dalje bira kralja, a građani ostaju bez svojih zastupnika.

Da ih imaju, i ondašnja (pre 2012) i sadašnja opozicija bi razumele da su, za početak, dužne da daju i sopstvene predloge zakona, ne samo amandmana, i da se bore da ostali zastupnici građana, bez obzira na partijsku pripadnost, te predloge usvoje. Zato što su oni dobri po građane, a ne po partije. Srbija je naime jedna izborna jedinica, pa bi svaka poslanička grupa trebalo da zastupa svaku građanku i građanina Republike Srbije (uz posebno zastupanje manjinskih zajednica). Da nas zastupa kao građane, Vlada bi mandat vratila Skupštini, tj. ovi izbori ne bi bili potrebni.

Ali nas niko ne zastupa. Niti Skupština postoji van pružanja proste matematičke većine i uhlebljenja zaslužnih sledbenika na radnim mestima poslanika. U ovoj predizbornoj kampanji posebno se ističe izborni bilbord sa nadimcima nosilaca liste, precizno dokumentujući bolnu ispraznost srpske političke scene.3 Tu je i drugi opozicioni bilbord koji se drži starih dobrih ispraznih slogana, dok bilbord vladajuće koalicije mudro kombinuje oba, tj. vlastito ime i isprazni slogan.

Uporno se ignoriše činjenjica da je kompromitovanje svih partijskih šefova završen proces,4 ignorišu se signali koje su građani slali 2012. i 2014, apstinencijom i belim glasom. Umesto da se bori protiv partijskog feudalizma, opozicija ga jača nudeći po istoj feudalnoj mustri doslovno iste ljude. To nije nepristojna, već skandalozna ponuda.

Neprijatna istina je da je ovakva parlamentarna opozicija jednako velika pretnja demokratiji kao i vladajuća opcija. Nosioci tih izbornih lista, kao i nosioci vladajuće koalicije, fatalno su iskompromitovani, i samo mogu da dalje otuđuju građane od učešča na izborima. Poslanici nisu ni svesni da bi trebalo da zastupaju nekog drugog osim sebe, tj. sebični/partijski interes, i nemaju drugu suštinsku ideologiju osim feudalnog karijerizma. Šta ćemo sa vanparlamentarnom opozicijom? Tu imamo nacionalističke stranke koje su po definiciji nedemokratske. Pojavile su se i dve ne-nacionalističke liste, bez jačih veza sa kompromitovanim partijama.

Nesporno pozitivan razvoj, ali prolaze li test: da li će i kako zastupati građane? Ili će i nove liste samo zastupati svoje lidere, odnosno nadležne feudalce? Koje će zakone predložiti kao opozicione stranke za prvih 100 dana u Skupštini, a koje za 4 godine? Kako će izbeći da postanu deo partokratije? Obe političke opcije problematizuju korenita pitanja penzionog, zdravstvenog i socijalnog sistema, što je pohvalno. Ali bez odgovora na neka osnovna pitanja, zašto bih svoje poverenje ukazao budućim ispraznim sloganima i feudalcima? Bez jasnih odgovora, za mene ne postoji druga mogućnost osim belog glasa.

Problem srpske političke klase nije u građanstvu, već u njoj samoj, u samosvrhovitom, sebičnom feudalnom karijerizmu, što će na kraju uništiti i preostale formalne institucije demokratije. Rešenje bi bila okeanska promena političke scene, a jedina lista na parlamentarnim izborima koju treba podržati jeste ona koja vodi tom rešenju, ako takva postoji. Upravo to se desilo u Italiji,5 ili stvaranjem francuske pete republike, a i savremenim promenama u Italiji i drugde u Evropi. Samo je ovde nekako sve potaman, ali pod uslovom da svako ponovo zaokruži svoga feudalca?

Peščanik.net, 13.04.2016.

Srodni  linkovi:

Stevan Filipović – Pustoš

Petar Kojdić – Boja glasa

Aleksa I. Jorga – Suverenost i odgovornost

Vesna Pešić – Još jednom, poslednji put

Miloš Ćirić – Izbor poraženih

Siniša Boljanović – Belo kako bilo

Vesna Pešić – O belom glasu, još jednom

BELI GLAS

________________

  1. Završni stihovi pesme posvećene pobuni u Istočnoj Nemačkoj 1953.
  2. „Da li Srbija KONAČNO smanjuje broj poslanika u SKUPŠTINI SRBIJE?” glasi verno prenet naslov sa Telegrafa. Dakle, da se KONAČNO ratosiljamo te gluposti od skupštine. Šta će nam to?
  3. Mada, eto, bez ispraznih slogana – samo nadimci.
  4. Kratak pregled je dat u tekstu Vladimira Ilića “Beli listići, der Tragödie zweiter Teil”.
  5. Isto.