U subotu je u Beogradu počela nova budućnost predstavljanjem printova 3D modela budućeg grada na vodi. U izveštajima agencija se vidi da su takozvani renderi baš lepo ispali, odštampani na kvalitetnom papiru, sjajni i u boji. Doduše, bili su poređani po podu pa su se fotoreporteri namučili kako da u isti kadar uglave i političare koji su budućnost doneli u Beograd ali je, srećom, predsednik parlamenta nizak a prvi potpredsednik je seo. I videlo se da je ozaren blagonaklonim ponosom dok je osmatrao kvalitetnu kompjutersku grafiku.

Luksuzne printove je doneo Mohammed Al Abbar, gost iz dalekog Dubaija koji je jednom već bio ovde, pre mesec dana, dok se o novoj budućnosti još uvek maštalo a privremene gradske vlasti tek raščišćavale teren u gradskim upravama i sekretarijatima. Iz nekog razloga, Al Abbara su domaćini predstavili kao vlasnika „Emaar Properties“ i investitora najveće izgrađene strukture na svetu, kule Burdž Kalifa u Dubaiju.

U budući Beograd investitor je stigao sa crtežom nešto skromnije kule – visoke 180 metara, koja će se zvati „Belgrade tower”, a čiju će konačnu namenu odrediti „savremena stremljenja modernog kapitala“. Al Abbar ima novu firmu za taj posao, Eagle Hills, koju Google još nije stigao da indeksira osim u izveštajima ovdašnjih medija o tri milijarde evra obećanih investicija i još mnogo čemu što su beogradski domaćini dočekali u punoj pripravnosti.

Pokazalo se da iza trodimenzionalnih grafika stoji ozbiljan dvogodišnji rad, i da je stvar već toliko sazrela da ima i svog stranačkog koordinatora; taj je rekao da je 90 odsto master plana završeno i da je sad još samo preostalo da partneri iz Emirata dopišu onih desetak posto pa da se tačno zna šta će se raditi. Potom sledi „dogovor pa ugovor između dve države“.

Čast da najavi građevinski pohod na desnu obalu Save pripala je nestranačkom koordinatoru, Srđanu Ruparu, koji je sa timom od „dvadesetak stručnjaka“ obavio mnoge pripremne radnje. Od Brankovog mosta do ulaska u Sajam rušiće se sve što ne pripada budućnosti. Konačno, nije grad na vodi samo jedna kula, treba napraviti mesta za „ozbiljne“ hotele, operu, sportske zone, stanove, kulturu: budućim investitorima će na raspolaganju biti čitavih 300 hiljada kvadrata. Državni mediji prenose da će tu biti i najveći hram na Balkanu, šoping mol, to jest sveto mesto kupovine. Rekonstrukcijom će biti obuhvaćen i onaj deo okoline koja zasad ostaje na suvom – za „ulaze u kompleks“ iz pravca Sajma, Kalemegdana i Slavije već su predviđeni udarnički poslovi.

Stručnjaci su prikupili i sve „imovinsko-pravne podatke“, vlasničke listove za više od 400 katastarskih parcela i uslove „svih 19 republičkih i gradskih preduzeća“ za izmeštanje postojeće infrastrukture, dok je kompleks proglašen zonom od posebnog interesa za Srbiju. Privremeni organ Beograda je sa svoje strane najavio da će u što kraćem roku osnovati firmu „Beograd na vodi“ u koju će se uneti „ovo zemljište koje je predmet daljeg razvoja“. Na gradu je i da započne proces eksproprijacije zemljišta koje nije u vlasništvu republike, a uporedo s tim će se pripremiti planska dokumentacija. Ostaje onda još da partneri u firmu ulože između 2,5 i 2,8 milijarde evra a zatim i da obezbede kupce za buduće stanove i poslovni prostor. Posle će stvar ići sama od sebe i investitori će se međusobno sukobljavati „ko će dobiti lokaciju i ovde graditi o svom trošku“. Beograd će konačno dobiti svoju kulu, a pesak ćemo dobiti na poklon.

U planu je, naravno, i da bude posla za mnogo ljudi, njih bar 200.000, što će jednim udarcem zbrisati nezaposlenost i podstaći industriju. U relizaciju projekta će biti uključena sva javna preduzeća koje danas, na svu sreću, vode odgovorni ljudi.

Na kraju vizionarske priče za mnoga pitanja prosto više nije ostalo mesta u kadru. Recimo, ko je autor 3D vizije Beograda na vodi, kada je sproveden zakonom obavezan međunarodni konkurs i ko je odlučivao o pobedniku. Dobro, tih detalja i nema jer je odlučeno da je konkurs nepotreban, ali zanimljivo bi možda bilo znati koji su stručnjaci i koje institucije radili na analizi postojeće infrastrukture i kakvi su njihovi predlozi za izmenu vodovodnog, kanalizacionog, saobraćajnog i ostalih sistema. Ko će odlučivati o tim zahvatima? Kako će se ostatak Beograda priključiti i prilagoditi izmenjenoj obali?

Ostalo je nepoznato i ko je Srđan Rupar, najavljen kao budući direktor budućeg preduzeća „Beograd na vodi“. Kakve su mu kvalifikacije i ovlašćenja? Ni njega Google izgleda još nije stigao da indeksira pa u pretrazi uporno ukazuje na građevinskog inženjera i vlasnika privatnog društva sa ograničenom odgovornošću iz Rakovice, sa istoimenim podružnicama registrovanim na Vračaru i u Herceg Novom, a koje se sticajem okolnosti upravo bave projektovanjem i izgradnjom hidrotehničkih objekata, takoreći infrastrukturom potrebnom svakom pristojnom gradu na vodi. Beogradu možda i nužnom, posebno u zoni premreženoj podzemnim vodama i sklonoj poplavama.

Javnost se nije nepotrebno zamarala ni pitanjem ovlašćenja privremene uprave Beograda da osniva novo preduzeće i poklanja mu u vlasništvo gradsko zemljište. Ili o procedurama u kojima su razne gradske službe izdavale „uslove“ autorima master plana i, na koncu, pitanjem ko su ljudi koji sada vode službe konačno otrgnute iz zločinačkog stiska bivših vlasti?

Šta će biti predmet ugovora dve države i čijem kapitalu zapravo posreduje Mohammed Al Abbar, pod kojim uslovima i sa kakvim garancijama?

Umesto odgovora, vlasti su obećale da će završeni master plan Beograda na vodi tokom februara „izložiti na uvid“ a da će već na jesen prve parcele biti spremne. Za ostvarenje čitave ideje sa šarenih rendera, osim Al Abbarove tri biće potrebno još najmanje pet milijardi evra, dok vlasti tvrde da im je cilj da se država „ne zaduži ni jedan evro“.

Aleksandar Vučić konačno je dobio priliku da se pokaže u Beogradu – njegova kula na vodi možda neće biti viša od Đilasovog pilona, ali će se zato po horizontali pružiti dalje nego što je ijedna postjugoslovenska vlast mogla da sanja. Decenijski odron tankog sloja modernizacije koji je u neka prošla vremena od Beograda činio zabavan balkanski oksimoron, malu metropolu, konačno će biti zastakljen i ulašten modernim stremljenjima. Biće to nesumnjivo poduhvat bez premca, čak i sa ovakvim građanima valjda suviše osiromašenim duhom da bi ih zanimala akademska rasprava o prostornom planiranju, arhitekturi i urbanističkom razvoju.

Za borbu protiv korupcije uvek će biti vremena.

Peščanik.net, 20.01.2014.

TEMA – BEOGRAD NA VODI