Zavet da neću kročiti u Beograd na vodi već sam prekršio, jer se stari most tamo brani, preksinoć sam pešice prošao najpre pored pokojne Železničke stanice, pored besmrtnog spomenika županu, pa kraj lokomotive Plavog voza (koju Šapić, gle, nije razneo u paramparčad), skrenuću udesno kad bude moguće, tako i uradim, prođem kroz pustu, premda novu ulicu i zaslepe me milioni ukrasnih svetiljki, veliko gumno veselije od Las Vegasa. Hodam po šljunku i blatu i merkam gde je ulaz u raj iz kojeg dopire rajska i muzika, na zasvođenom ulazu koji je takođe veleukrašen stoji moj vršnjak, poluslužbeno lice u žutom prsluku koji je zamena za uniformu, ne, ne prodaje ulaznice, ne pregleda da li unosim oružje ili zabranjene supstance, tu je kao puki znak da stupam na područje koje nije običan deo grada, i nije, to je omeđeni trg čiji je najveći deo izdignut iznad okolnog šljunka i blata, na visini od možda osamdeset santimetara su daske koje bih nazvao brodskim podom, da niko ne kalja obuću i da mu ne zebu noge, tu su stotine šetača, tu su okićeni i šljašteći kiosci sa slatkišima, kokicama i drugim sportskim i nesportskim zanimacijama, na više mesta gori vatra, prava vatra, u posebnim ložištima od kovanog gvožđa – večna vatra koja se s merom pali i s merom gasi; oko ognjišta na otvorenom okupljeni građani piju i ćakulaju, baklje su, grešna mi duša, bile važne u Nemačkoj dok je fašizam bio mlad i dok je tražio mističan, iracionalan način da se dopadne i onima koji još odolevahu zanosnoj pesmi budućeg firera, kod nas su logorske vatre, nalik onoj koju je Đuka svojevremeno raspalio na krovu; sve što vidim na brodskim daskama koje život znače preslikani je predbožićni kičeraj sa evropskih i američkih pešačkih zona, odziv Beograđana ili Novobeograđana je iznad mojih očekivanja, ovo mesto je kao oktroisani ustav, određeno je da bude srce prestonice, i, gle, uspeva to: roditelji sa predškolskom decom, sa pitomcima obdaništa i vrtića, omladina koja ne studira ili barem ne zamera ništa darodavcu ovog raspevanog i šljaštećeg placa, civili zadovoljni što mogu prošetati i počastiti se u zabranu toliko drukčijem od sumorne svakodnevice, pa da, bio sam uveren i da će tuđmanski zamysel o etničkom čišćenju jezika propasti, da će taj bolesni naum jezik odbaciti kao oficirku bedastoću, pa ipak je nasilno naturanje novih reči i nasilno odbacivanje svega što vonja po srbijanstvu ostavilo u hrvatskom novojeziku beleg upadljiviji nego što sam mogao naslutiti, to se dešava i sa Beogradom na vodi, koji nam jeste oktroisan.
Dok na Slaviji čekam dvadesetdevetku, prođe mi ispred nosa pet autobusa sa pompeznim, krupnim slovima BEOGRAD NA VODI, svi autobusi poluprazni, čisti, nalickani, novi… Kad se u Beograd ulazi sa one strane gde je još uvek Sajam, ka gradu su tri trake, ali dve su za skretanje ulevo, ka zadužbini našeg najvećeg zadužbinara, a samo jedna vodi pravo, pored Palate pravde – tako se zove, šta god ja o njoj mislio – i samo fali bilbord koji bi natkrilio Ulicu Savsku: „Putniče, zastani, ili radije skreni ulevo: dve trake vode u Raj, jedna nastavlja ka delu grada koji nije izgradio faraon, i koji je zapravo divlja, praistorijska naseobina!“
Čitam da je pevačica Ana Štajdohar na RTS-u rekla kako joj je naravno drago što ima novi album, ali se zapravo ne veseli, jer zna šta se dešava na univerzitetu i u društvu, domaćini joj, gle, nisu zapušili usta (što će im biti teški minus kod takozvanog Neše i kod takozvanog Bujketa, mitskih stvorenja do čijeg su svetilišta studenti juče hodočastili), ali je vest o nezahvalnoj Ani – koja nosi ime naše žive svetice – doprla do ušiju svetlog cara koji joj je smesta očitao bukvicu: kad je pevala u „Zimskoj bajci“ i kad je tamo zarađivala, režim joj je bio po volji, onaj koji je i „Zimsku bajku“ i silne druge bajke darovao svome rodu tad joj je bio dobar; onim čime je izvređao dekane, kojima tako i treba – da ih je država plaćala trideset godina, otkako je vladar stao uz skute najmlađem doktoru u SFRJ, a sad kad je potrebno da oni pomognu državi, skanjeraju se i škrtare sa neophodnim – počastio je privatnicu koja peva na njegovom životnom delu: vladar je sagradio autobahn „Milosh The Great“, sazdao je Beograd na vodi, izgradiće Nacionalni stadion, Akvarijum jači, bolji, brži od onoga u Jagodini, Delfinarijum kakav nemaju ni zemlje koje izlaze na more, retko ima vremena da skokne do „Galerije“, ali i u tim blagoslovenim trenucima ne može da prođe njome od opozicionih lidera koji tamo pazare li pazare, ili se odmaraju nakon kraljevskog šopinga, kao da nisu nikad škrgutali zubima zbog noćnog rušenja Savamale: prisvaja naš vlasnik sve što shodno svom svetonazoru i shodno svojoj estetici smatra veličanstvenim, galantno prihvata sve što mu obožavatelji prišivaju kao lični podvig i kao lični izdatak, sve nam je dao Vučić, samo nam nije dao železničku stanicu u Novom Sadu.
Peščanik.net, 13.12.2024.
Muzički blog Ljubomira Živkova
BEOGRAD NA VODI
