Novi prilog za Gradoslovar Bogdana Bogdanovića
#hercegovačka_blitzkrieg
Od trenutka kada su premijer Aleksandar Vučić i predsednik Upravnog odbora kompanije Eagle Hills Mohamed Alabar 15. aprila 2016. ubacili po jednu lopatu betona u kamen temeljac buduće Kule Beograd, do noći u kojoj je taj deo Beograda okupirala neidentifikovana formacija pod fantomkama radi nelegalnog rušenja objekata u Hercegovačkoj ulici, prošlo je devet dana. Cela operacija je izvedena u izbornoj noći, pri čemu je isključena struja da bi se rušenje obavilo u tajnosti. O tome šta se zaista dogodilo, javnost je saznala iz svedočenja muzičara Miloša Đorđevića, koji je zajedno sa Slobodanom Tanaskovićem, čuvarem iz preduzeća „Iskra“, bio lišen slobode, oduzeti su mu telefon i legitimacija i bio je primoran da u obližnjem objektu, pod prismotrom nepoznatih maskiranih lica, bude okrenut prema zidu, oborene glave i podignutih ruku. Iz njegovog iskaza moguće je zaključiti da su čitavu akciju izvela lica „odevena poput huligana“, zaštićena fantomkama i verovatno naoružana. Pošto su kamionima zatvorila ulaz u Hercegovačku ulicu, ova lica su izvela blickrig, srušivši objekte za koje nije bilo moguće obezbediti pravni osnov za uklanjanje, bar ne do isteka roka u junu iste godine, koji je predviđao Ugovor o izgradnji Beograda na vodi (Belgrade Waterfront). Iako je bilo očigledno da je cela operacija izvedena u režiji vlasti, niko nije preuzeo odgovornost za ovaj slučaj. Ubrzo su objavljeni snimci telefonskih razgovora uznemirenih građana koji su se obratili policiji jer su primetili da se u njihovoj neposrednoj okolini događa nešto čudno, međutim odgovornost se prebacivala sa MUP-a na Komunalnu policiju i obratno. Bilo je očigledno da su čitavu akciju koordinirali tadašnji ministar policije Nebojša Stefanović i gradonačelnik Siniša Mali. Uprkos tome, početkom maja premijer Vučić je negirao „da su državni i gradski organi imali bilo kakvu ulogu u dešavanjima u Hercegovačkoj“. Desetak dana kasnije, premijer se ponovo oglasio povodom noćnih događaja u Hercegovačkoj, ali ovoga puta sa potpuno suprotnim iskazom: „Iza rušenja u Savamali stoje najviši organi gradske vlasti u Beogradu i oni će snositi odgovornost.“ Ovakvom manipulacijom, stvorena je konfuzija u javnosti na koju nije reagovalo javno tužilaštvo, niti bilo koja od nadležnih institucija. Noć pravnog i fizičkog nasilja u Beogradu ostala je u domenu spekulacija. Na pritisak krhke opozicione javnosti, osuđen je na pet meseci uslovno samo Goran Stamenković, šef službe beogradske policije zbog izostanka reakcije na poziv građana. Kako je sam rekao, na njega je izvršila pritisak tadašnja državna sekretarka u MUP-u Dijana Hrkalović, koja mu je rekla da je „Savamala za državu pitanje života i smrti“ te da bi i sam tako trebalo da se odnosi prema svom poslu u odsudnoj noći. Pored Stamenkovića, kao kolateralna žrtva ekstremnog ponašanja najviših gradskih i republičkih vlasti u Hercegovačkoj, pao je i Slobodan Tanasković, koji je preminuo mesec dana nakon što su ga maskirani huligani vezali i brutalno postupali s njim. Usled reakcije pojedinih medija, ministar zdravlja Zlatibor Lončar je izjavio da će lično analizirati Tanaskovićevu bolničku dokumentaciju, ali se tim gestom ovaj slučaj zatvorio za javnost. U međuvremenu, svi građevinski potencijali vlasti usmerili su se na podizanje BW Tower – Kule Beograd, kao najavljenog centralnog simbola novog poretka u Srbiji.
#dositejeva_kula
Ukleti neimar, kako je sebe video Bogdan Bogdanović (1922–2010) na kraju svog graditeljskog puta, napisao je mnogo stranica o Beogradu, čiji je gradonačelnik bio u periodu od 1982. do 1986, nakon čega je usledio period njegovog izgona, sve do odlaska u egzil sredinom devedesetih. Njegovi zapisi o gradu, sakupljeni u knjizi Gradoslovar (Beograd, 1982) mogu poslužiti kao dobar vodič na putu razumevanja onoga što se nakon 2012. dogodilo u Savamali, trasom Hercegovačke ulice, sve do Kule, a potom prema Vodotornju i nadalje, što će se dešavati nakon najavljenog rušenja Beogradskog sajma. Zamišljen kao zbirka najkraćih eseja na svetu na temu urbofilije, Bogdanovićev azbučnik grada pretendovao je da obuhvati kompletno znanje o urbanim naseobinama, od onih u Dvorečju i drevnoj Kini do savremenog San Franciska, odnosno do utopijske vizije Stojana Novakovića (1842–1915), političara i istoričara, koji je krajem XIX veka, stojeći na Kalemegdanu, imao viziju Beograda iz maja 2011. U toj utopijskoj slici Beograda, koja dodiruje početak vladavine današnjih naprednjaka, postoje dijametralno suprotni smerovi u projekciji razvoja prestonice koju je imao nekadašnji lider Srpske napredne stranke – Stojan Novaković, i aktuelni vođa obnovljene Srpske napredne stranke – Aleksandar Vučić. Naime, piše Bogdanović u svom Gradoslovaru, Novaković je u toj slici video jedan vedar, pitomi grad, u njemu putnika koji je vozom doputovao iz Zagreba kako bi u Dositejevom domu, središnjem gradskom zdanju, poslušao predavanje izvesnog profesora Vidovića. Dositejev dom u ovoj viziji projektovan je kao visoka palata, izgrađena na najlepšem mestu Beograda (možda na Kosančićevom vencu?), u sredini grada. „Sa terase povrh doma, božanstven je izgled na okolinu, od prirode lepu a od ljudi ukrašenu svim sredstvima moderne kulture“, pisao je Novaković kao u nekom otkrovenju, žureći da ga prenese na hartiju ne bi li ga buduće generacije naprednjaka jednom pročitale. Ali to se, nažalost, nikada nije dogodilo, kao što se ni projekcije razvoja Beograda dvojice naprednjaka – Novakovića i Vučića – nikada nisu poklopile, iako je SNS obnovljena 2008. godine upravo kao stranka koja se pozivala na tradiciju Stojana Novakovića i Milana Piroćanca (1837–1897), njenog osnivača i zagovornika modernizacije. Utopijska vizija, ipak, uspela je da prepozna obrise najviše građevine iz budućnosti, samo je taj nekadašnji naprednjak, posvećen nauci i napretku u klasičnom smislu, pogrešno protumačio dugu senku koju je Kula bacala unatrag. Nije to bio nikakav Dositejev dom, Kula od znanja, u kojoj su se najugledniji akademci iz budućnosti nadgornjavali u „celomudrenim predavanjima“ već dobro dizajnirani, mračni hab korupcije koji će naslednici naprednjaka posaditi na najnižoj tački Beograda, uz desnu obalu Save. Do njega danas nije moguće doputovati vozom ni iz jednog evropskog pravca, budući da je železnička infrastruktura Srbije potpuno devastirana. Ipak, ta Kula koju je Novaković naslutio u svom kalemegdanskom otkrovenju, predstavlja središte jedne nove urbanističke celine u Beogradu, zaštićene najvišim cenama kvadrata u regionu, pod imenom Belgrade Waterfront (BW). Njena najviša simbolička i medijska tačka nalazi se na visini od 168 metara koliko je visoka Kula Beograd (BW Tower). Odatle se pruža pogled na milione kvadratnih metara stambeno-poslovnog prostora koji čekaju svoju klijentelu koja će doći sa gotovinom i kupiti svoj komad naprednjačkog raja.
#tycoons_first
Skidmore, Owings & Merrill (SOM), poznata američka inženjerska firma, osnovana 1936. u Čikagu, tokom devedeset godina svog postojanja, razvila je svoj biznis širom sveta. Postala je prepoznatljiva po neboderima kojima je „redefinisala horizonte“ svetskih gradova. SOM je tako nešto napravila u mestu svog osnivanja, gde je dizajniran i izgrađen John Hancock Center, koji je davne 1968. godine bio drugi najviši neboder u SAD; danas je peti po visini u Americi, jer se rang lista svetskih kula neprestano menja. Ali SOM ostaje u igri, budući da je 2009. projektovala najvišu kulu na svetu u visini od 828 metara u Dubaiju (Burdž Kalifa). U međuvremenu, SOM je posejala svoje čelične strukture širom planete: u Njujorku, Ženevi, Sidneju, Londonu, Briselu, Mumbaju, Hongkongu i Šangaju. U skladu sa promenom ideološke konstelacije u svetu, SOM je prilagođavala koncept svoje gradnje, predstavljajući sebe kao „kolektiv arhitekata, dizajnera i inženjera koji gradi bolju budućnost“, pa su tako etika i briga o okolini postali ključni aspekti njihovog rada u 21. veku. SOM posebno ističe svoju osetljivost na lokalnu korupciju i sumnjive projekte što ih čini izuzetno odgovornom kompanijom, pa je to ujedno preporuka i garant gradnje sa visokom svešću o svim važnim aspektima koji se u savremenom svetu uzimaju u obzir. Pritom, SOM naglašava da je cilj njenog tima pre svega „da stvori mesto koje odražava lokalnu kulturu, čuva i neguje prirodu i odražava konstantan interfejs između njih“. U slučaju Kule Beograd, možda je samo ogledalni rad građevine sačuvao nešto od proklamovanih ciljeva, jer Kula je nikla na mestu gde je prethodno uništen biodiverzitet reke Save, potom je ukinut pravni poredak na tom prostoru, sve činjenice o finansijama ostale su trajno nepoznate, a prostor oko Kule je betoniran i popločan kako bi novi ponos Beograda na vodi postao stabilan. Naposletku, Kula nikada nije dobila upotrebnu dozvolu. Tako je u periodu od aprila 2016. do marta 2021. izgrađena struktura od betona i stakla, neboder od 42 sprata koji se „rotira“ u nivou 14. sprata, kako bi se amortizovali udari vazdušnih struja. Iako u takvoj arhitekturi, koja podseća na redefinisani horizont Dubaija, nema nimalo Beograda, niti elemenata lokalne arhitekture, projektanti su ponudili simulaciju fluidnosti njene fasade preko dana – budući da se u njenim staklenim površinama ogleda reka i nabujali stambeni kolosi. Zbog toga su na prvih devet spratova tobože ugrađena specijalna birds first stakla sa linijama koje vide samo ptice, što ih sprečava da se sudare s Kulom. Međutim, ovaj efekat ne utiče na ljude, pa se tako prikrivena novčana fluidnost projekta pokazala kao magnetična za firme poznate po korupciji. Naime, pored naprednjačke firme Milenijum tim, radove na Kuli je izvodila italijanska građevinska firma Pizzarotti čiji je direktor Antonio Fakineti uhapšen pod sumnjom da je prilikom radova na projektu Portonovi Resort (bivša kasarna JNA u Kumboru) učestvovao u izvlačenju oko 20 miliona evra iz Crne Gore, prebacivanjem novca na račun povezanih firmi iz Italije, Švajcarske i Srbije. S druge strane, budućem stanaru Kule, biznismenu Sveti Todoroviću iz Minhena, 15 miliona evra u gotovini nije predstavljalo problem, budući da je toliko platio ceo 39. sprat, čemu su se divili tabloidi zajedno sa Vučićem. Ipak, tamnu stranu ovog projekta predstavlja loša gradnja usled korupcije, koja kao maligna bolest naprednjačkog režima oduzima perspektivu svakom poslu. I Kula Beograd je izgrađena sa mnogo nižim performansma od projektovanih. Zbog toga većina kupaca nekretnina još uvek nije ušla u njihov posed. Prema njihovom svedočenju, samo zbog loših stakala na Kuli, emitovanje sa medijske fasade činilo bi noćni boravak stanara u Kuli nepodnošljivim. U loš kvalitet gradnje uverili su se i stručnjaci Hotela St. Regis koji je zakupio prvih jedanaest spratova. Pošto su ustanovili da gradnja ne zadovoljava njihove standarde, naložili su rekonstrukciju tog dela Kule. Do otvaranja St. Regisa u oktobru 2024. godine, rekonstruisana su tek dva nivoa. Zapravo, Kula Beograd je tako dobro građena da bi je sada o trošku građana trebalo rekonstruisati od temelja do rizičnog vidikovca, koji radi ali samo virtuelno.
#super_realnost
Pored dnevne fluidnosti Kule Beograd, mnogo je zanimljiviji njen noćni život, s obzirom na to da njena fasada u mraku funkcioniše kao gigantski medijski ekran sa kog se emituju različiti sadržaji – praznične čestitke i jednosmerne poruke koje se lako mogu dovesti u vezu sa svetonazorom predsednika Vučića, najvećeg zagovornika ovog projekta. Stoga noćni govor Kule treba tretirati isključivo kao centralni medij Predsedništva Republike Srbije, koje koristi medijsku fasadu za konstruisanje jednog oblika super-realnosti, koja ne postoji u društveno-političkoj stvarnosti zemlje, ali se njene koordinate kontinuirano objavljuju na Kuli Beograd. Reč je o posebnom vidu političke propagande koja kombinuje kratke jezičke informacije sa predimenzioniranom nacionalnom, korporativnom ili navijačkom ikonografijom. Ovu aktivnost je najlakše pratiti preko Instagrama, budući da je @kula_belgrade izvrsno umrežena: ima preko 500 objava, više od 12.500 pratilaca, ali zato tek sedam naloga koje sama prati. Kula Beograd logično prati sam Beograd na vodi, TC Galeriju, profil @beogradživi, takođe najavljeni vidikovac na vrhu Kule @belgrade360deck, ali i svoje vlasnike, odnosno kompaniju Eagle Hills, kao i Emaar Dubai. Poslednji nalog pripada najvećoj kompaniji za razvoj nekretnina u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, čiji je jedan od vlasnika premijer UAE Mohammed bin Rashid Al Maktoum. Emaar je jedan od najvećih investitora u nekretnine, čiji je najpoznatiji projekat Kula Dubai, odnosno Burdž Kalifa, u koju je zagledana Kula Beograd, kao i sam predsednik Vučić. Naposletku, tu je samo jedan nalog nekog građanskog lica, stanovnika Srbije, kog je Kula udostojila svojim praćenjem. Reč je o dizajneru i profesionalnom fotografu Marku Obradoviću Edgeu, nekadašanjem zvaničnom fotografu EXITA, potonjem fotografu Beograda na vodi, kog je Kula prestala da prati, očigledno razočarana njegovom odlukom da svoj objektiv okrene ka Studentskim protestima 2024/25. U skladu s imperativom nove tehnologije (Enhanced Data Rates for GSM Evolution – EDGE) koja podrazumeva povećanu brzinu prenosa i kapaciteta sistema za korišćenje novih aplikacija, Kula Beograd kao i Burdž Kalifa, koristi svoju fasadnu multimediju za oblikovanje super-realnosti koja bi mogla podsetiti na obećanu „bolju budućnost“ iz programske najave SOM-a ili sa predsednikovog Instagram profila @budućnostsrbijeav. Radikalno ubrzavanje bitova na medijskoj fasadi svakako ima veze sa plasiranjem simboličkih informacija, koje bi trebalo da novu klasu, nastanjenu u naselju Belgrade Waterfront, fuzionišu sa super-realnošću.
#beograd_nad_vodom
Generacije Beograđana su sanjale o silasku na reke, ali ti snovi nikada nisu bili povezani sa čudovišnim već pre bi se moglo reći sa fantastičnim, jer ako čudovišno sugeriše nakaznost formi, fantastično najavljuje njihovu neočekivanost ali ne u smislu potenciranja jeze već ushita novim. Takav je bio slučaj sa izgradnjom Novog Beograda. Ukleti neimar Bogdan Bogdanović se isto tako naginjao sa Kalemegdana i snatrio ka Karađorđevoj ulici, naročito u vreme poplava, kada bi u ogledalu vodene površine video odraz Beograda nad vodom. Taj izvrnuti grad je kao dvojnik prizivao da se jednog dana naseli obala Save i na njoj naprave zgrade i ulice, parkovi otvoreni za život ovog dela prestonice koji ne bi bio izolovan kao zabranjeni grad kapitala već kao urbanistička transformacija kulture života na rekama, koju su žitelji prestonice praktikovali u svim periodima istorije. Ono što se, međutim, pojavilo iz ogledalnog odraza Beograda nije imalo nikakve veze sa utopijskom projekcijom već sa interkontinentalnim protokom prljavog novca koji je u ovoj zoni pronašao svoje mesto pojavljivanja u javnosti, bez pravno regulisanog sistema, koji se nadomešta tabloidnom bukom u javnosti i propagandnim radom Kule Beograd. Ona stoga ima i medijatorsku ulogu između bezakonja i stabilokratije koji su u ovoj zoni uspostavili čvrstu spregu. Pritom, ne može se prevideti paradoks u činjenici da jedno naselje, reklo bi se divlje, podignuto bez pravnih osnova, oteto od grada i građana, a samim tim i od Ustava, predstavlja epicentar naprednjačkog razvoja Beograda. I kao takvo, upisuje se u beogradsku ideografiju, za koju arhitekta Bogdanović kaže da je jača od realistične predstave grada. „Dok vam zaneseni Beograđanin ređa tragične događaje i evocira istoriju grada. On nepokolebljivo veruje da je u pitanju, kroz sva ta vremena, jedan isti grad koji nije gubio svoje bitne karakteristike, bez obzira na jezike koji su se u njemu govorili, i bez obzira na arheološke slojeve koji su ispisivali i vrlo različite uspomene“, piše u Gradoslovaru. Ta ideografija podrazumeva izvesne konstante, istorijsku simboliku i gradsku topografiju koja omogućava stanovnicima ovog grada da komuniciraju s njegovom predstavom u svim epohama, bez obzira na „desetine različitih Beograda“ koji su se u međuvremenu smenili. Medijsko emitovanje Kule Beograd, baš kao i njeno projektovanje nastoji da redefiniše pomenutu ideografijugrada,kako bi za sebe priskrbila ono što joj ne pripada, što preuzima po principu belgrade360deck, tako što će istorijske simbole grada, viđene sa vidikovca BW Towera, navući kao svoj novi digitalni epiderm. Ona može biti i Beogradski Pobednik, i Ušće Save u Dunav, i Hotel Moskva, i Saborna crkva i Avalski toranj, replicirajući time ideju samog predsednika koji je došao na vlast 2012. preuzimajući na sebe ideogram nekih prethodnih političkih lidera, kao što je bio premijer Zoran Đinđić ili u XIX veku knjaz Miloš Obrenović. U oba slučaja, radi se o praznom mestu koje se ispunjava sadržajima u skladu sa zahtevom političkog trenutka. Jezik, koji se pritom artikuliše sa tog mesta, pre svega je noćni, jezik propagande bez sadržaja, reči bez stvari.
#noćni_govor
Trebalo bi se prisetiti prvih reči naprednjačkog diskursa iz 2012. godine, dakle iz onog vremena pre projektovanja Kule Beograd, kada je potencijalno mesto izgradnje Beograda na vodi bilo tek deo predizborne kampanje Srpske napredne stranke. Možda su u pitanju dve sintagme – jedna predizborna i druga postizborna – obe vezane za pretpostavljene super-moći jednog čoveka – premijera, kasnije predsednika. Prva sintagma je glasila „borba protiv korupcije“ a druga „najmoćniji čovek u Srbiji“. Obe su bile korišćene u kontekstu afilijacije budućeg prvog čoveka u državi. Ove sintagme bile su u odnosu koji bi se mogao definisati kao logička implikacija pri čemu delegirana moć proističe iz njegove rešenosti da se izbori sa koruptivnim aferama. Vremenom se između ovih sintagmi uspostavlja ekvivalencija da bi naposletku ostala samo ona druga – akumulacija političke moći – koja se zasniva upravo na umnožavanju korupcije i svesnom nerešavanju koruptivnih afera. Kada je Kula Beograd konačno završena 2021, njen naprednjački diskurs bio je uveliko pripremljen, adaptiran i prepoznatljiv u javnosti. Tako je njen javni noćni govor započeo „spektakularnim vatrometom i laserskom senzacijom“ za doček Nove 2022. godine, čime se Beograd, pisali su mediji, „svrstao rame uz rame sa ostalim svetskim metropolama“. Takođe, ova vizuelna senzacija sa Kule predstavljena je kao „prva i nikada viđena u regionu bivše Jugoslavije“. Kao što je visina Kule trebalo da postavi takmičarski standard u poređenju sa prestonicama Balkana, odnosno regiona, isto tako je i vizuelno oglašavanje Kule Beograd predstavljeno kao superiorno nad ostalim regionalnim centrima. Instagram nalog @kula_belgrade je od te noći počeo da dokumentuje ovaj govor, preko fotografija i video snimaka. Spektakularnost je njegova bitna karakteristika; razume se, ona je srazmerna s količinom novca (oko 250.000 evra) koji je uplaćen firmi Fireworks by Grucci da bi nad Beogradom na vodi eksplodirao novogodišnji spektakl poznat kao Vegas style. Druga karakteristika je povišeni patos svake objave, bilo da je reč o dolasku proleća ili 75-godišnjici saradnje sa Indijom ili pozdrav u čast dolaska predsednika Kazahstana u Beograd. Sledi neskrivena superiornost koju jezik Kule plasira zajedno sa nacionalnim simbolima – bilo da je reč o zastavi, grbu, svetosavskoj ikonografiji koja povezuje prošlost sa novim ikonama Srbije, oličenim u super-sportistima – nadljudima kojima se naprednjačka Kula ponosi: u pitanju su Novak Đoković (so Studentskog protesta 2024/25) i Nikola Jokić. Taj povišeni registar govora usmeren je naizgled ka zajednici, a zapravo se radi o dubokom narcizmu Kule koja je zadivljena samom sobom: onaj koji govori preko njene medijske fasade govori o samom sebi i svojoj vladavini kao izuzetnom periodu srpske istorije. Ovaj kompleks više vrednosti predstavlja suštinsku dimenziju laži koja se emituje sa Kule Beograd. Naime, ona „ne želi“ da vidi realnost ispod projektovane visine u kojoj se preko fasadne multimedije konstruiše partijski identitet nacije kao skup vanserijskih ljudi i događaja koji predsedniku, poistovećenom sa državom, potvrđuju onaj višak vrednosti koji je u sebe učitao onog trenutka kada je pristupio Srpskoj radikalnoj stranci početkom devedesetih, prepoznavši u njoj etalon nacionalnih vrednosti. Otuda poreklo megalomanije u noćnom govoru Kule. Tačka radikalsko-naprednjačkog sjedinjenja, ipak, dogodila se 22. maja 2024. godine kada se na Kuli pojavila parola „Mi nismo genocidan narod, Srbija i Srpska zauvek“, dan uoči glasanja u Generalnoj skupštini UN-a o Rezoluciji o Srebrenici. Identičan sadržaj kao na Kuli mogao se videti i na predsednikovom Instagram nalogu, koji je „izvikivao“ svoju parolu u glas sa Kulom, pozivajući građane da se sutradan kao i on ogrnu zastavama i time pokažu svoje neslaganje s tim dokumentom. Kada nema takvih istorijskih izazova, Kula se vraća u modus ignorisanja socijalne stvarnosti, pri čemu objavljuje parole o Prazniku rada u zemlji gde radnici pojedinih fabrika nemaju pravo na odlazak do toaleta. Ili plasira parole o Međunarodnom danu borbe protiv nasilja nad ženama u vreme kada poslanici SNS-a fizički napadaju poslanice opozicije u parlamentu, što se dogodilo upravo na taj dan. Govor Kule ne poznaje osećaj empatije i solidarnosti. To pokazuju i dve tragedije koje su obeležile život društva u Srbiji tokom protekle dve godine. Naime, masakr u OŠ „Vladislav Ribnikar“, masovni zločin u Orašju i Duboni kod Mladenovca u maju 2023. i pad nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu u novembru 2024. ostali su nezabeleženi u istoriji oglašavanja Kule Beograd. Ona je tada „ćutala“, nastavljajući posle nekoliko dana sa redovnim noćnim oglašavanjem, kao što je učinila nakon novosadske tragedije, nižući superlative o postignućima izuzetnih pojedinaca iz Srbije, ovoga puta umetnice Milene Pavlović Barili kao „najinteresantnije ličnosti umetničke Evrope“. Hešteg za ovu objavu bio je #vogue. Realnost Srbije u tom trenutku, međutim, obeležile su protestne parole Ruke su vam krvave! usmerene ka Kuli i samom predsedniku koji je još jednom pokušao da prenebregne strašne činjenice o životu u Srbiji i sakrije se iza novembarskog brbljanja Kule o Zimskoj bajci i festivalu za bogate (Adriatic Luxury Summit), na kome će se predstaviti vodeći akteri luksuzne industrije Evrope.
#budućnost_beograda
„Grad je kulturna, dakle, humana forma“, opominje Bogdanović u Gradoslovaru, „ali to je samo dotle dok je podjednako, nedeljivo, i artefakt i metafora. Ako grad-metafora prevlada i nadjača čvrstu strukturu grada-funkcije, napuštamo svet realnosti i prelazimo u svet loših, naivnih bajki. Las Vegas jedan takav grad.“ Nažalost i Beograd na vodi spada u red takvih gradova. Jezik njegovog centralnog medija, odnosno Kule Beograd, samo potvrđuje to. U njemu je super-realnost nadvladala običan život, političku realnost građana i države. Ta super-realnost konstituisala se kao jedna laž , vrh ledenog brega korupcije ne samo u Srbiji, već i mnogo šire od regiona, sa kojim se Kula nadmeće. U tome joj parira možda samo još Crna Gora. Simbolički sažeta, ova laž bi mogla da glasi: „Najbolji smo na svetu. I nismo ni za šta krivi. Tako smo lepi!“ Režimi u ovim zemljama su društveno nasleđe Jugoslavije (kasarne, remontne zavode, železničke i autobuske stanice, fabrike, luke i generalštabe) transformisali u korupcijske pogone za izvlačenje para iz državnih budžeta. U tome su im pomogle investicije iz zemalja kao što su Ujedinjeni Arapski Emirati ili Azerbejdžan. Kao koordinatori su se pojavili bivši lideri evropskih država poput Tonija Blera i Gerharda Šredera, odnosno politički sateliti Donalda Trampa, poput njegovog zeta Džareda Kušnera kome je obećana na poklon zgrada bombardovanog Generalštaba, kako bi na tom mestu podigao Trump Tower. Stoga Kula Beograd ne pripada gradu u kojem živimo, već međunarodnoj koruptivnoj mreži kojoj se jedino obraća. Ako se grad svede na takvu ogoljenu funkciju, upozorava Bogdanović, onda on postaje poligon laži, „grad užasa, naseljen čudovištima koja nećemo moći da savladamo ni fizičkom snagom, niti svojim htenjima, kao ni snagom mašte“. Kula Beograd govori upravo jezikom tog sveta.
Peščanik.net, 29.05.2025.
BEOGRAD NA VODI
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Saša Ilić (see all)
- Prohujalo s radikalskim nasiljem - 11/07/2025
- Beskrajna zebra - 01/07/2025
- Poslednji balvan - 21/06/2025
