MH17-crash

 
U noći s nedelje na ponedeljak, ili tačnije 21 jula u dvadest minuta do dva, Vladimir Putin se obratio televizijskim gledaocima s izjavom u vezi srušenog malezijskog boinga.

Slučaj – bez presedana.

Predsednik Rusije se ruskim građanima obraća noću samo jednom godišnje – 31. decembra u 23.55. Predsednik Rusije se nije obraćao ruskim građanima ni danju, ni noću, ni ujutru, ni u sumrak – ni povodom poslednje tragedije u moskovskom metrou gde je poginulo 23 ljudi, ni povodom potonulog broda Bulgarija koji je odneo 122 života, ni povodom požara u noćnom klubu „Ćopavi konj“ u kojem je u plamenu i dimu život je izgubilo 156 ljudi, ni povodom havarije na Sajano-Šušenskoj hidrocentrali u kojoj smo zauvek izgubili 75 ruskih građana – i uopšte, predsednik Putin se još nijednom nije obratio ruskom narodu povodom bilo koje od mnogobrojnih katastrofa koje su nas proteklih godina zadesile. Koje li su to muke naterale našeg predsednika te nam se sada obraća usred noći, tek što nam se završio jedan od retkih, pravih letnjih vikenda? Nije li to moglo da sačeka ponedeljak, pa makar to bilo i u zoru? A čitavu zagonetku usložnjava i to što to i nije bilo obraćanje „ruskom narodu“. Bilo je to nekakvo obraćanje uopšte, obraćanje nekome.

Odgovor je naravno prost. Predsednik Putin je svoju izjavu snimao noću, jer je u gradu Vašingtonu još uvek bio dan.

Da bi se bolje razumeli razlozi ovakve žurbe, pre svega treba razumeti koliko je loš položaj u kojem se predsednik Putin našao posle obaranja malezijskog boinga. Bez obzira što se istraga nalazi tek na samom početku, niko u svetu ne sumnja u to ko je zapravo odgovoran za ovu monstruoznu avionsku nesreću. „Mog sina je ubio Putin“ (Daily Mail), „Putinov rat“ (Daily News), „Putinova raketa“ (The Sun), „Putinove žrtve“ (Daily Mirror), bili su udarni naslovi samo članaka objavljenih u britanskoj štampi.

Ova tako čvrsta uverenost, potkrepljena je čitavim nizom faktora. Prvo, američka satelitska mreža je registrovala i zabeležila lansiranje rakete sa teritorije koja se nalazi pod kontrolom separatista. Drugo, ukrajinska strana je zabeležila (i na internetu već izložila) video snimak tegljača na čiju šasiju je montiran lansirni sistem rakete zemlja-vazduh „Buk“ i koji se 17. jula kretao iz Toreza u Snežni, mesto odakle je raketa i bila ispaljena, kao i drugi video snimak, na kome se vidi kako 18. jula u 4:50 ujutru, „Buk“ u žurbi evakuišu u pravcu ruske granice. Treće, 17 minuta(!) nakon što je raketa bila ispaljena, vođa separatista Igor Girkin (Strelkov) na svoj internet blog postavlja hvalisav komentar o tome da je oborena još jedna ukrajinska letilica, i ne znajući da je oboren zapravo malezijski putnički avion. Četvrto, ukrajinska strana je zabeležila i objavila snimljene telefonske razgovore separatista o tome da je „Buk“ dovezen iz Rusije i likujuće reakcije kada je avion oboren, a koje je ubrzo zatim, čim je utvrđeno da su poginuli zapravo civili, zamenila panika.

Ostale, mnogobrojne informacije i zaključke, od toga da se agencija Lifenews našla na mestu nesreće za nepunih 15 minuta pošto je avion pao, do te očigledne činjenice da ukrajinska vojska tokom ovih borbi nijednom nije koristila rakete zemlja-vazduh jer separatisti nemaju avijaciju, radi štednje novinskog prostora i vašeg dragocenog vremena neću ni pominjati.

A šta se to ustvari desilo na nebu istočne Ukrajine, u bilizini grada Snežni, 17. jula u 17:20 po moskovskom vremenu?

Poslednjih nekoliko meseci, osnovna taktika ukrajinskih separatista i njihovih ruskih koordinatora sastojala se u tome da se pod maskom trofejnog oružja, istim takvim oružjem iz Rusije, naravno, u znatno većim količinama, naoružavaju separatisti. Od ukrajinske armije se pleni troje oklopnih kola, a iz Rusije se dovozi nekoliko desetina istih takvih vojnih vozila. Separatisti zaplenjuju jedan tenk, a na ratištu ih se odmah pojavljuje nekoliko. Šta mislite, zašto su se separatisti tako žestoko borili da zauzmu makar jedan ukrajinski aerodrom? Zato što su već objavili da je zaplenjen jedan „borbeni lovački avion“. Da im je pošlo za rukom da osvoje makar jedan vojni aerodrom, taj bi se „luganski lovac“ odmah podigao u vazduh i svakog dana bi leteo nad istočnom Ukrajinom po 24 sata dnevno. A na glupa pitanja otkuda tehnička podrška ili, kako je upšte moguće da jedan avion leti svaki dan po 24 sata dnevno, sledio bi odgovor: „A mi nismo odavde.“

Isto važi i za raketni sistem zemlja-vazduh „Buk“. Iz Donjecka je 29. juna stigla vest da su separatisti zaplenili par „bukova“ koji su, uzgred, bili ili namerno oštećeni, ili zbog očajnog stanja koje inače vlada u ukrajinskoj armiji bili sami po sebi već neupotrebljivi, no to je očigledno poslužilo tome da se nekoliko sati pre nastale tragedije doveze i jedan ispravan.

Šta je to „Buk“ i zašto su upravo njega dovezli?

Ukratko, „Buk“ je kompleksni raketni sistem zemlja-vazduh malog i srednjeg dometa osposobljen da pogodi aerodinamični cilj u pokretu na visini od 30 metara do 18 kilometara. Kompletan sastav ovog sistema uključuje nekoliko vozila: komandni punkt, radio-lokator, uređaj za sinhronizaciju i kontrolu vatre i lansirnu rampu. Znači li to da uređaj za lansiranje ne može da vrši svoju funkciju samostalno? (Na video snimku koji je snimljen u blizini Snežnog, vidi se samo jedno vozilo.) Ne, ne znači. Ovaj lansirni uređaj je tako konstruisan da može da se koristi i kao autonomni mobilni raketni sistem predviđen za zaštitu tenkovske kolone i on ima svoj sopstveni radio-lokator sposoban da pronađe, prati i obori cilj, no ne u radujusu od 360 stepeni, već samo od 120.

Ovaj sistem mora da opslužuje četvoro specijalno obučenih ljudi, za šta je neophodno proći najmanje nekoliko meseci obuke i velika većina separatista sigurno nije ni izbliza dovoljno kvalifikovana da njime upravlja. Zato su mnogi zapadni eksperti u početku mislili da raketa nije mogla biti ispaljena sa teritorije Donjecke narodne republike. Prvi njihovi zaključci su glasili da se uređajem takve složenosti moglo operisati samo iz Rusije.

Ako pogledate kartu vojnih operacija, odmah će vam postati jasno otkuda se pojavila potreba za raketama „Buk“. Antiteroristička operacija ukrajinske armije zamišljena je tako da vojne jedinice, podeljene u dve grupe, nastupaju zajedno duž istočne granice koja Ukrajinu deli od Rusije. Jedna se kreće sa severa na jug, a druga njoj u susret, s juga na sever. Cilj operacije je da se separatistima preseče veza s Rusijom i da se tako okruženi, prinude na predaju.

Ovo se nikako ne uklapa u planove Kremlja kome je u interesu da se Donjecka i Luganska republika što duže održe u životu, makar do vanrednih izbora za Vrhovnu radu koji su zakazani za oktobar. Zato je snabdevanje separatista oružjem naglo pojačano, a kada je krug oko njih bio skoro zatvoren, po ukrajinskim snagama je s ruske strane izvršen udar raketama „Grad“. „Takvu banditsku drskost zaista niko nije očekivao“ – tako su mi taj događaj uglas kometarisali zamenik guvernera dnjepropetrovske oblasti Boris Filatov i bivši šef MUP Ukrajine Jurij Lucenko.

Pošto se našla u pozadini separatista, zaglavljena između Donjecke narodne republike i Rusije, sada je ukrajinska armija zapala u opasnost da ostane odsečena. Vlast nad njenim vazdušnim prostorom je za Ukrajinu sada postala stvar od životne važnosti, jer ona samo transportnim avionima i helikopterima može da obezbeđuje podršku i snabdevanje svojih jedinica na istoku. A separatistima je, naravno, važno sasvim obrnuto. Njima je od životne važnosti da Ukrajinu liše kontrole nad istočnim vazdušnim prostorom. Ukrajinski vojni transporter An-2614 oboren je 14. jula je, a 16. jula lovac Su-25m. Istoga dana, 16. jula, SAD su pooštrile sankcije protiv Rusije, a sledećeg dana, 17. jula, sa teritorije koju kontrolišu separatisti, prvom i jedinom raketom ispaljenom s mobilne rampe sistema „Buk“, oboren je malezijski boing sa 298 putnika.

Često se čuje pitanje a zašto je taj civilni avion uopšte leteo u zoni ratnih dejstava? Pitanje, u najmanju ruku neumesno. Ako pogledate svetsku mapu koridora civilnog vazduhoplovstva, primetićete da putnički avioni svih svetskih kompanija lete i nad Avganistanom i nad Pakistanom. Podrazumeva se da tamošnji maloumnici nemaju na raspolaganju raketne sisteme zemlja-vazduh, oružje kojim se mogu obarati ciljevi koji lete na visini od 10 hiljada metara. Tako je nesklad između taktičko-tehničkih karakteristika ovog strašnog oružja s jedne strane, i intelektualnog i moralnog nivoa ljudi kojima je to oružje dato na raspolaganje s druge, jednom zasvagda fatalno odredio sudbinu leta MH-17. Naime, radio-lokator koji je postavljen na autonomni mobilni raketni sistem „Buk“, ne ume da čita signal koji šalje takozvani transponder, uređaj za prepoznavanje aviona. On funkcioniše po najprostijem sistemu prepoznavanja „naš – tuđ“, i sve što leti i ne ume da kaže „ja sam vaš“, za njega je prosto neprijatelj. A stacionarni sistemi protivvazdušne odbrane koji su povezani s raketnim sistemima koji su pod zvaničnom kontrolom države, umeju da pročitaju kod signala sa transpondera, i uvek tačno znaju o kojem se avionu radi. I zato, sva krivica sada leži na onima koji su dozvolili da ova opasna igračka dođe do ruku pacijenata lugansko-donjecko sanatorijuma.

Tako je Putin, jednim potezom doveden u situaciju na koju očigledno nije računao. Čitava taktika Kremlja je bila zasnovana upravo na tome da se sva krivica prebaci na „separatiste koje Kremlj nije u stanju da kontroliše“ i na nadu da se niko u Evropi neće posebno baviti još jednom od mnogih ukrajinskih letilica (do slučaja s boingom ih je bilo 12) koje su ti isti separatisti već oborili.

Prema informacijama koje je na svojoj zvaničnoj interenet stranici objavio Kremlj, Putin je u 20:40 razgovarao sa Angelom Merkel, u 22:15 sa Dejvidom Kameronom, u 23:00 sa premijerom Australije Tonijem Ebotom, u 23:39 sa premijerom Holandije Markom Rute i u 01:10 sa Fransoa Olandom. Obratite pažnju na pauzu između Rutea i Olanda. Po svoj prilici je baš u to vreme snimljeno noćno obraćanje Putina.

I šta je u tom obraćanju bilo rečeno?

U tome i jeste stvar – skoro ništa. Budući da mu je ozbiljno predočen zahtev da odmah prekine s podrškom separatistima, Putin je pokušao da se izvuče izgovarajući reči koje će svaka od strana razumeti po svome.

Rečenicu „mi smo ne jednom pozivali zaraćene strane da odmah prekinu s krvoprolićem i da sednu za pregovarački sto“ Zapad treba da razume kao spremnost za vođenje pregovora, a separatisti, koji sveto veruju Prvom kanalu ruske državne televizije, kao jadikovku na nemogućnost bilo kakvog dogovaranja sa ukrajinskim „fašistima“ i koji se nikako ne podaju dobronamernim nagovaranjima Kremlja. „Niko nema pravo da ovu tragediju iskoristi za postizanje svojih ograničenih, jednostranih političkih ciljeva“. Ovu rečenicu Zapad treba da razume kao signal kritike i samokritike upućen separatistima, a separatisti kao prigovor Zapadu.

Jedini sadržajni deo njegovog noćnog nastupa odnosio se na obećanje da će „nesmetani rad međunarodnim ekspertima biti obezbeđen“. Jer ako isključimo novinare agencije Lifenews, separatisti se ionako ne žure da bilo kome pokažu svoje gostoprimstvo, što samo još jače podvlači njihovu očiglednu krivicu. A to da će Rusija „učiniti sve što od nje zavisi da se konflikt sa ratišta premesti za pregovarački sto“, ta rečenica , nažalost, može da znači bilo šta. Rusija se trudila, i evo, još uvek se trudi da konflikt pređe iz ratne u pregovaračku fazu, no on, eto, nikako da pređe. I šta se tu može? Nezavisni neki separatisti, samosvojni. Prosto ne izbijaju iz bakalnica gde redovno kupuju rakete „Grad“ i samoposluga, gde evo sada počeše da se snabdevaju i mobilnim sistemima „Buk“.

Новая газета, 22.07.2014.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 27.07.2014.

TEMA – UKRAJINA