Malo ko bi pomislio da biti istoričar može biti opasno! A može. Naročito u Srbiji.

Prošle nedelje našla sam svoje ime u oglasu „Službenog glasnika” kojim se otvara konkurs za pisanje romansiranih biografija najvažnijih istorijskih ličnosti u Srbiji. Bila sam zapanjena kad sam videla da mi je u tom oglasu dodeljena funkcija predsednice stručnog saveta koji treba da oceni radove, jer me niko ništa o tom projektu nije pitao. Da me je neko nešto pitao, sigurno ne bih prihvatila dodeljenu funkciju, jer se ne slažem sa osnovnim postavkama projekta. Prvo, neprihvatljiv mi je žanr romansiranih biografija, koji u sebi krije mogućnost mistifikacija. Drugo, ne mogu se složiti s idejom da se u knjigama nađu po dve suočene biografije, što može imati za osnovu ideju o nacionalnom pomirenju, koja je za mene zastrašujuća, jer poništava princip odgovornosti.

Najžešće reakcije javnosti izazvala je činjenica da na objavljenom spisku nije bilo Zorana Đinđića. Odavno srpska javnost nije reagovala tako burno. I sama često govorim i pišem o tome da je naše društvo anestezirano, da je prezasićeno strahotama i skandalima, da je izgubilo mogućnost da prepozna negativne pojave, da na njih reaguje i da ih spreči, što je izuzetno opasno i može ugroziti krhku demokratiju. I zato su me burni protesti zbog izostavljanja Đinđića sa liste značajnih ličnosti moderne srpske istorije, veoma obradovali. Bio je to pravi dokaz identifikacije velikog dela društva s vrednostima koje danas simbolizuje ime Zorana Đinđića. Bio je to znak da je javnost zadržala otpornost i da je opet, po ko zna koji put, zrelija od svoje elite. Značilo je to da se javnost identifikuje sa Zoranom Đinđićem, s njegovim „snom o Srbiji“, s njegovom željom da je promeni, pokrene, ubrza. S njegovom energijom i s njegovim elanom. Možda i s njegovom sudbinom. Takvu reakciju razumela sam kao jasan znak da je naša javnost, braneći Đinđića, branila sebe. Branila se od bolesnih ideja očeva nacije, od haosa, anarhije, korupcije, straha, neizvesnosti, nasilja, večne krize… Branila je sebe od onih koji su ubili Zorana Đinđića.

Blic, 20.12.2008.

Peščanik.net, 21.12.2008.


The following two tabs change content below.
Dubravka Stojanović
Dubravka Stojanović, istoričarka, magistrirala 1992 („Srpska socijaldemokratska partija i ratni program Srbije 1912-1918“), doktorirala 2001 („Evropski demokratski uzori kod srpske političke i intelektualne elite 1903-1914“) na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od 1988. do 1996. radi u Institutu za noviju istoriju Srbije, pa prelazi na Odeljenje za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, gde 2008. postaje vanredna, a 2016. redovna profesorka na katedri za Opštu savremenu istoriju. U saradnji sa Centrom za antiratne akcije 1993. radi na projektu analize udžbenika. Sa Milanom Ristovićem piše i uređuje školske dodatne nastavne materijale „Detinjstvo u prošlosti“, nastale u saradnji istoričara svih zemalja Balkana, koji su objavljeni na 11 jezika regiona. Kao potpredsednica Komiteta za edukaciju Centra za demokratiju i pomirenje u Jugoistočnoj Evropi iz Soluna, urednica je srpskog izdanja 6 istorijskih čitanki za srednje škole. Dobitnica je odlikovanja Nacionalnog reda za zasluge u rangu viteza Republike Francuske. Knjige: Iskušavanje načela. Srpska socijaldemokratija i ratni program Srbije 1912-1918 (1994), Srbija i demokratija 1903-1914. Istorijska studija o “zlatnom dobu srpske demokratije” (2003, 2019) – Nagrada grada Beograda za društvene i humanističke nauke za 2003; Srbija 1804-2004 (sa M. Jovanovićem i Lj. Dimićem, 2005), Kaldrma i asfalt. Urbanizacija i evropeizacija Beograda 1890-1914 (2008), Ulje na vodi. Ogledi iz istorije sadašnjosti Srbije (2010), Noga u vratima. Prilozi za političku biografiju Biblioteke XX vek (2011), Iza zavese. Ogledi iz društvene istorije Srbije 1890-1914 (2013), Rađanje globalnog sveta 1880-2015. Vanevropski svet u savremenom dobu (2015) i Populism the Serbian Way (2017).
Dubravka Stojanović

Latest posts by Dubravka Stojanović (see all)