Besplatna podela akcija
Sad pred Novu godinu uredno treba pratiti zasedanja Parlamenta i obavezno, kad neko zazvoni, otvarati kućna vrata. Jer, nije isključeno da se na kućnom pragu pred predstojeće praznike sa radosnim pozdravima „Srećna Nova godina“ i „Hristos se rodi“ pojave ili Mlađan Dinkić sa belom bradom i u odelu Deda Mraza ili Vojislav Koštunica kao Božić Bata i svakom od četiri miliona građana i 150.000 radnika zaposlenih u javnim preduzećima kao poklon tutnu u ruke vaučer od hiljadu, odnosno četiri hiljade evra.
Prvo će Parlament o tome da glasa, a onda će država da časti (radni) narod, bivše samoupravljače i, od tranzicije obolelu, radničku klasu parama koje još nema, ali računa da će imati kad bude prodavala svojih šest preduzeća – Naftnu industriju Srbije, Telekom Srbije, Elektroprivredu Srbije, Jat, Aerodrom „Nikola Tesla“ i Galeniku. Malo je država, odnosno Vlada u svetu koje će svojim građanima za “srećnu Novu” da poklone – pet milijardi evra. Istina, građani Srbije neće odmah dobiti pare na ruke („keš franko dlan“), nego će im država jednim papirom (vaučerom, deonicom) garantovati da će, kad za to dođe vreme, moći da ga unovče. Iako na prvi pogled izgleda da se država ponaša u skladu sa dva neobična principa – „ nema se, može se“ i „dođem ti“ – za sada ne bi trebalo sumnjati da se radi o prevari.
Ali moglo bi se reći da u poslu besplatne podele pet milijardi evra kroz akcije javnih preduzeća ima elemenata neke vrste velike pljačke državne imovine. Za razliku od Miloševićeve velike pljačke naroda iz 1993. godine, u ovoj novoj pljački državne imovine pored političkog establišmenta učestvuje i ne mali deo građana, pa zato nekom posmatraču sa strane Srbija izgleda kao bingo država. Deo vladajuće nomenklature i klasno organizovani deo radničke klase u javnim preduzećima danima se svađao oko visine državne apanaže koju treba dodeliti zaposlenima i penzionerima u šest državnih firmi, ali ni jednog trenutka nije bio sporan princip “sad ili nikad” da se otmu pare. Pokušaj da se u vladajućoj koaliciji bar razgovara i smislenosti poklanjanja pet milijardi evra, završio se tako što je ministar-promoter ove ideje zalupio vrata i rekao da njegova partija napušta Vladu ukoliko u Parlamentu po hitnom postupku ne bude usvojen Zakon o besplatnoj podeli akcija. I zatim poručio sindikatima javnih preduzeća da ne smeju biti previše “pohlepni” u svojim zahtevima, jer bi recimo mogli da izazovu seriju gnevnih i neprijatnih pitanja.
Ideja o besplatnoj podeli akcija postoji odavno, deo tog plana realizovao je Milošević 1997. godine delimičnom podelom besplatnih akcija kada su poklon od države dobili policajci, oficiri, lekari, sudije… Akcije privatizovanih preduzeća do sada je dobilo 1,7 milion građana i oni neće moći da se prijavljuju za besplatne akcije šest javnih preduzeća. I u Zakonu o privatizaciji iz 2001. godine zapisano je pravo građana da dobiju 15 odsto imovine javnih preduzeća. Zašto se baš sada vlast setila da ponovo pokrene besplatnu podelu akcija državnih firmi?
Kao najčešći argument spominje se pravda, odnosno “ispravljanje istorijske nepravde”, što bi trebalo da sugeriše da je neko nekome nekada nešto ostao dužan. Da bi, valjda, dočarao grandioznost projekta ministar-promoter izjavio je da: “Niko do sada nije delio besplatne akcije javnih preduzeća na način kako će to da bude urađeno u Srbiji” (Mlađan Dinkić, Blic, 8. decembar).
Za neke od analitičara najava o besplatnoj podeli akcija javnih preduzeća pre njihove privatizacije ima prepoznatljivo smućkanu aromu populizma, podmićivanja i predizborne izdašnosti vladajuće koalicije. Ima i onih u državnim strukturama koji smatraju da sa tih pet milijardi evra treba previjati tranzicione rane srpskih birača. S druge strane, bilo je primedbi na zabrinjavajuću brzinu (hitan postupak) kojom se usvaja Zakon o besplatnoj podeli akcija, a mogle su se čuti mišljenja da “Vlada novim predlogom zakona želi da zadrži partijsko upravljanje u javnim preduzećima” i da bi ”besplatna podela akcija bila jedna od najvećih grešaka države”.
“Ako je ideja o inicijalnoj javnoj ponudi bila stopostotna katastrofa, onda je ovo petnaestoprocentna katastrofa, što je, ruku na srce, olakšanje. Zašto? Zato što ostaje nada da će te firme ipak u budućnosti dobiti jednog većinskog vlasnika, koji bi jedini bio u stanju da istera političke partije iz upravnih odbora ovih preduzeća i da im izvadi prste iz naših novčanika – gde se srećno nalaze, evo već sedmu godinu.”, kaže Danica Popović, profesor Ekonomskog fakulteta i saradnik Centra za liberalno demokratske studije.
“Direktna podela akcija građanima i zaposlenima u javnim preduzećima mogla bi dovesti do tajkunizacije kroz proces masovne prodaje, dok bi davanje novca umesto akcija moglo da utiče na povećanje inflacije”, smatra Miodrag Zec, profesor ekonomije beogradskog Filozofskog fakulteta.
“Ni jedna zemlja u tranziciji, niti razvijena zemlje nije bila dovoljno luda da sprovede vaučerizaciju akcija svih javnih preduzeća od jednom i za to postoje ozbiljni i opravdani razlozi zašto to nije učinila”, upozorio je Božidar Đelić, potpredsednik Vlade (B92, 16. novembar 2007.).
U previše bučnoj raspravi oko toga da li građani treba da dobiju po hiljadu evra, a radnici javnih preduzeća po četiri hiljade evra ili svi treba da dobiju mnogo više, ostalo je malo prostora za pitanje – a da li uopšte neko treba nešto da dobije besplatno? Na primer, zašto bi zaposleni u NIS-u ili EPS-u dobili po 4.000 evra, kakvo je to “ispravljanje istorijske nepravde” i kakva im je i kada naneta nepravda?
Da li je, možda, nepravda to što su radili (čuj, radili) u firmama u kojima su imali mnoge privilegije i standard o kojima drugi radnici ili građani nisu mogli ni da sanjaju? Da li je nepravda to što su zaposleni u EPS-u i NIS-u imali u poslednjih dvadeset godina najveće plate u državi, ali ne zato što su bili najefikasniji (najproduktivniji), nego zato što su bili zaposleni u monopolskim firmama koje se nisu takmičile na tržištu, o čijem se razvoju odlučivalo na “nivou društveno-političke zajednice” a pare za to nabavljane iz inostranih kredita? (“Oni su uvek imali privilegovan položaj, plate veće od proseka i sigurna radna mesta. Radnici NIS-a ne mogu biti izjednačeni sa drugim građanima i radnicima jer nisu bili u opasnosti da im preduzeće propadne i izgube radna mesta. Jat nikada nije platio avione, a EPS i NIS imaju ogromna dugovanja koja svi mi vraćamo kroz Pariski i Londonski klub“, Božidar Đelić, Pančevo, 7. decembar.) Da li je istorijska nepravda to što su se u tim preduzećima godinama najlakše i najbrže delili stanovi, što se letovalo i zimovalo za male pare u “radničkim odmaralištima”, što su se otvarala radna mesta samo zato da bi se zaposlila “naša” deca bez obzira da li je postojala potreba za tom radnom snagom…
Ako se, dakle, neko “ogrebao” o državno-društvenu imovinu u javnim preduzećima, onda su to zaposleni u tim firmama i u tom kotekstu teško je braniti ideju da još treba da dobiju po 4.000 evra za ispravljanje nepostojeće “istorijske nepravde”.
Slična je priča i o svim punoletnim građanima koje je koaliciona vlast rešila da časti sa po hiljadu evra. Ako je argument da su građani stvarali društveni kapital u vreme socijalizma, to koliko su “zaradili” najbolje se videlo kad se taj sistem urušio. Prema računicima koje je krajem osamdesetih godina prošlog veka izveo jedan od boljih računovođa na ovim prostorima (profesor Jovan Ranković) slom socijalizma se dogodio, između ostalog i zato, što su radni ljudi i građani “pojeli” društveni kapital, pa je tako posmatrano na kraju socijalističke ere (a na nivou državne ekonomije) društveni kapital bio je negativan. Odnosno, nije ga bilo.
Najotvorenija forma populizma sprečila je do sada svaku eventualnu raspravu o dobrom modelu “ispravljanja istorijskiuh nepravdi” i previjanja “tranzicionih rana”.
Veoma je, na primer, zanimljivo kako se u Srbiji prećutkuje sveže iskustvo susedne Hrvatske. U toj državi pre dva meseca građani su bili uključeni u privatizaciju telekomunikacijske kompanije T-HT tako što je Vlada iznela deonice na javnu ponudu i 25 odsto deonica prioritetno rezervisala za hrvatske građane. Ali, te deonice nije poklonila građanima, nego ima ponudila da kupe paket po povlašćenim cenama, najviše do iznosa od 38.000 kuna (oko pet hiljada evra). Cena deonice bila je od 245 do 320 kuna, a Vlada je planirala da sav prihod od prodaje (6,5 do 8,5 milijardi kuna) bude usmeren u stabilizovanje Penzionog fonda. Za tri puta manju sumu, godinu dana ranije država Hrvatska prodala je svojim građanima 54 odsto deonica nafte kompanije INA koje su se nudile u javnoj ponudi (paket od 17 posto). Pre mesec dana i svaki zaposleni u kompaniji INA (i penzioner) mogao je da kupi osam deonica, a onaj ko je zaposlen duže od godinu dana mogao je da kupi još deset akcija. U prvom krugu deonice su kupovane po ceni od 1.690 kuna uz osnovni popust od pet posto, a zaposleni s više od godinu dana staža ostvarivali su i dodatni popust od jedan odsto po svakoj godini staža. Zaposlenima INE pod povoljnijim uslovima prodato je sedam odsto deonica.
Šta je građanima Hrvatske pre početka prodaje akcija T-HT poručio njihov premijer? “Vlada ne obeshrabruje niti potiče na kupnju dionica. Na vama je odluka, a na nama je da osiguramo najtransparentniji način prodaje, da osiguramo fer utakmicu”, rekao je Ivo Sanader, nepuna dva meseca pred parlamentarne izbore.
Peščanik.net, 13.12.2007
