A creation made with Wind cones designed by French conceptual artist Buren is seen in De Haan

Poslednji čin dostojanstva

Svako treba da vodi računa ne samo o svom, nego i o tuđim životima.
Međutim, za smrt nije potrebno ništa više od sopstvene saglasnosti.
Seneka, I vek

Starimo, ne samo pojedinačno nego i kao nacija i kao stanovnici zaista Starog kontinenta. Produženje trajanja života je ogromno dostignuće koje donosi i neminovne promene ponašanja, pa i nedaće. Prošla su vremena kada se celokupna društvena briga usmeravala na edukaciju žena, kako da očuvaju trudnoću, kako da rađaju i kako da odgajaju svoju decu. „Nega beba i dece“ – bestseler dr Spoka, 52 godine najčitanija knjiga posle Biblije, odavno to više nije. Dovoljno je pogledati novine i videti da sada dominiraju teme o starim osobama i njihovim penzijama. U oglasima sve je veći broj onih koji starima povoljno nude pomagala, smeštaj u banji, kratkoročne kredite… Nažalost, sve su obimnije i stranice čitulja. U Srbiji je prema podacima iz popisa 2011. godine bilo 17,4 odsto starih, a danas se procenjuje preko 20 odsto, uz verovatnoću da će se njihovo učešće do 2050. godine povećati na više od 30 odsto. Fascinantna je animirana „piramida“ starosnih grupa u Srbiji od 1948. do 2011. koju je napravio Zavod za statistiku, na kojoj se kategorija od 0 do 5 godina starosti smanjuje na ispod polovine, a preko 65 godina raste više nego dvostruko, tako da „piramida“ teži da dubi na sopstvenom vrhu. Indeks starenja u Srbiji je najviši u Evropi i jedan od najviših u svetu. Pogrešno se tvrdi da smo najstarija nacija – nismo, ali nam rastu šanse. Ukupno ima 1.700.000 ljudi sa preko 65 godina (što je međunarodni statistički standard za starost). U proseku muškarci žive 71,4 a žene 76,6 godina.

Prošle godine nas je napustio jedan naš umni sugrađanin kojega je Alchajmerova bolest nagrizala pola decenije, do te mere da je uspela da se nametne i (privremeno) zaseni njegovo značajno naučno delo. Ne navodim ime, jer ono zaslužuje lepši kontekst i probranije reči od ovih. Pred očima imam patnju koju su on i njegova porodica doživeli, a čije strahote drugi mogu samo da naslućuju. To je sve češći kraj sve većeg broja osoba u poodmaklim godinama. U razvijenim, socijalno više osetljivim zemljama, to je argument za javnost da izvrši pritisak na parlamente u cilju prilagođavanja zakona koji su donošeni u drugačijim okolnostima i pod uticajem konzervativnih politika i moćnih jednobožačkih religija.[1] Raspolagati sopstvenim životom, za većinu crkava znači otimati Bogu svemoć. Italiju je svojevremeno potresao slučaj Pjerđorđa Velbija, koji je 16 godina proveo potpuno oduzet i sa mogućnostima da jedino pokretom očima piše na specijalnom kompjuteru. Evo šta je napisao: „Nisam nikakav melanholičar niti depresivni manijak – bojim se smrti, ali na žalost to što mi je preostalo nije život…“ Napisao je na isti način knjigu „Pustite me da umrem“ i pismo predsedniku države moleći ga da prekrati svađu poslanika oko donošenja zakona. Pomogao mu je jedan hrabri lekar anesteziolog koji ga je uspavao i isključio aparate. Suđen je zbog toga, ali je pritisak javnosti doprineo da bude oslobođen.

Od početka ovog veka nastao je intenzivan talas zahteva da se propisima omogući ljudima da dostojanstveno završe život. Danska, Švedska, Kanada, Kalifornija, Holandija, Belgija, Švajcarska, Nemačka, Britanija i Španija daleko su odmakle u donošenju propisa koji će ublažiti konačne muke i dati onemoćaloj osobi pravo na poslednji čin dostojanstva. Francuska je prošla put od kada je lekar Kabanis 2. aprila 1791. godine dao Mirabou smesu opijuma i otrova da bi mu prekratio muke (po jednoj od varijanti smrti), pa do novogodišnje poruke naciji 1996. godine predsednika Fransoa Miterana, kojom se prilično primetno oprostio od sunarodnika, da bi nedelju dana kasnije iskoristio svoje pravo da definitivno ode iz života. Taj čin odlučnosti sve manje je privilegija velikih ličnosti i sve više rešenje u kojem racio prevagnjuje nad mitizacijom kraja života. U zemljama, pak, koje nisu propisima odobrile biološki testament ili eutanaziju, a tolerišu asistencije lekara kada već više nema nade za obolelu staru osobu, potrebna je ipak pismena saglasnost cele porodice da bi se, kako se to u žargonu grubo kaže „zavrnula slavina“.[2] Samo onaj ko je doživeo da mora dati takvu saglasnost zna koliko je teško doneti odluku i koliko je neizbežno celoga veka vući osećanje krivice, „jer se možda ipak moglo pokušati još nešto“.

Nema smisla upuštati se previše u detalje. Recimo u činjenicu da eutanazija (smrt iz samilosti) ima nekoliko klasifikacija: voljna, nevoljna, nasilna; da svaki od tih oblika ima aktivni i pasivni, a zatim direktni i indirektni oblik; da postoje definicije: upravljane (managerial) eutanazije, selekcije smrti (death selection), samilosnog ubistva (mercy killing), smrti sa dostojanstvom (death with dignity). U poslednju kategoriju spada, iako pristalice „testamenta“ odbijaju da je to eutanazija, ono što se najčešće definiše kao biološki testament ili prepuštanje smrti (letting die) ili biološka volja (biological will). To je oblik koji danas dominira i koji bi najlakše mogao biti ozakonjen pored ostaloga i zato što za razliku od klasične eutanazije ne polazi od etički problematične pretpostavke da dotična osoba „ne treba više da živi“. Tu odluku je unapred doneo onaj koga se direktno tiče – autor testamenta. Kod biološkog testamenta polazi se od principa da svaka odrasla i psihički stabilna osoba ima pravo da donese odluku o kraju sopstvenog života, kao što je tokom njega imala prava na druge samostalne odluke.[3] Biološki testament zapravo je jedina forma te vrste dokumenta koja se ne odnosi na druge, nego na samog pisca testamenta – na njegovu slobodnu volju izraženu u okolnostima pune svesti. Tema po sebi nameće razgovor bez patetike i sa mnogo racionalne suptilnosti i tolerancije.

U katoličkoj Italiji, sa sve Vatikanom u sred nje, prema anketama čak 73 odsto stanovnika prihvata biološki testament. Pritom je mala razlika između vernika (71) i ateista (83 odsto). Smutnju dakako unosi crkva teološkim raspravama o razlici između kvaliteta (mora se i trpeti) i svetosti života.[4] Teološke rasprave žestoko su poduprte pritiskom na poslanike u parlamentu. Rezultat je da 20 godina postoji predlog zakona i 15 godina traju žestoki politički sukobi oko njega. Pri glasanju 2011. godine se pokazalo da čak ni poslanici levice, koja je zakon predložila, nisu složni pa ih je u trenutku glasanja iz sale izašlo toliko da zakon nije mogao biti izglasan, uprkos formalnoj glasačkog većini za njega. Dakle problem je i manipulisan, mnogo je politikanata koji etikom zakrivaju svoja, blago rečeno, konzervativna shvatanja. Dok se političari decenijama nadigravaju oko ozakonjenja postupka, lokalne uprave su otkrile da postoje neka njihova ovlašćenja pod koja bi se dalo podvesti i overavanje biološkog testamenta i sve više njih to i radi.

Prema statistikama prošle godine je u Italiji bilo 2.576 bolesnika u stanju vegetativne kome. Registrovanih bioloških testamenata je bilo 2.253. Dominatna starosna grupa su osobe od 61 do 70 godina. Većinu (55,7 odsto) čine žene. Postoje 114 medicinskih ustanova kvalifikovanih da pruže definitivno olakšanje. Postoje takođe 82 registraciona centra za podnošenje biološkog testamenta pri opštinama i asocijacijama koje su ovlašćene za to. U Trstu je opštinska uprava sa 17 glasova „za“ i 7 „protiv“ ovog 4. maja ustanovila opštinsku službu koja će overavati biološki testament. Interesovanje je takvo, i to ne samo iz grada nego čak i iz susedne Slovenije i Hrvatske, da se mora mejlom ili telefonom dogovarati rok čekanja na sastanak.

Formular se jednostavno preuzme sa interneta (http://testamentobiologicoonline.it/compila-il-testamento-biologico/). Na tri stranice nakon iscrpnih ličnih podataka sledi 6 grupa sa brojnim pitanjima unutar svake: saglasnost o informisanju (zahtev zainteresovanog da bude informisan o stanju zdravlja, kao i druge osobe – navesti imena), generalno ovlašćenje (odobrava tretman lekara ukoliko je u stanju trajnog gubitka svesti, ako se radi o odmakloj demenciji bez izgleda na poboljšanje, ako se nalazi u stanju totalne paralize bez mogućnosti komuniciranja sa drugima – dakako za sve to postoji i verzija odbijanja), posebna ovlašćenja (odbijanje upotrebe mašina ili medikamenata koji mogu veštački produžiti vegetativno stanje – postoji osam varijanti preciziranja uslova), imenovanje izvršioca (detaljni podaci o osobi koja će se starati da volja podnosioca testamenta bude striktno poštovana), verska asistencija (želi li ili ne javni pogreb, pogreb po kanonu religije – navesti koje, nereligiozni laički pogreb…), raspolaganja posle smrti (odobrava da se njegovi organi koriste u svrhu transplatacije, da se telo koristi u medicinske i didaktičke svrhe, zahteva da bude sahranjen – kremiran).

Svesti pune tri strane sitno kucanog teksta formulara na samo jedan pasus neminovno znači osiromašenje sadržaja i gubljenje vrlo cizeliranih razumevanja zahteva osobe koja odlučuje o svom definitivnom statusu. To je mogućnost koja još nije prihvaćena u mnogim, pa ni u našoj zemlji. Ona bi dala pravni okvir onome što se danas događa „na crno“ i sa mogućnostima zloupotreba. Naime, 47 odsto lekara odgovarajućih stručnosti tvrdi da je u karijeri bar jednom „prekratilo muke pacijenta“. Iako se podrazumeva, valja ipak naglasiti da donošenje odgovarajućeg zakona o legalizaciji biološkog testamenta ni slučajno ne znači nametanje, odnosno obavezu primene na sve građane; ona je fakultativna – za one koji njom žele da reše jedan važan i bolan problem, i od nje se može odustati u svakom trenutku lucidnog života.

Ovo nije prizivanje smrti bilo kome – u vreme bujanja krize bujaju i predrasude, strahovi od uroka, vradžbine, sujeverje. Journal of Personality and Social Psychology je o tome objavio studiju pre tri godine – zato se bojim da bih mogao biti pogrešno shvaćen. Dok su ljudi čiste svesti valjalo bi im dati, s pravom da ga koristi onaj ko to želi, legalni okvir kojim će dočekati eventualni eksces biologije, kada čovek sveden na vegetiranje prelazi iz antropologije u botaniku.

To, dakako, nije nikakav uslov za pristupanje EU, pa da se mora, jer to „Oni“ od nas traže. Samo je civilizovan korak u rešavanju jednog od akutnih problema današnjeg sveta, koji izuzetno brzo postaje i naš. Postaje to ne samo sa stanovišta etike nego i pravnog sređivanja haosa koji nas okružuje. Regulisnje ove materije značilo bi značajno olakšanje za mnoge stare i bolesne osobe, za njihovu rodbinu, a i za lekare koji ne bi bili izloženi sumnji da su pod pritiskom (često finansijskim) naslednika nekome skratili život – što dospeva i do sudova.

Peščanik.net, 13.05.2014.

———–    

  1. Eborah Hemel: Modern Jewish, Cristian and Muslim… studija u kojoj se pored ostalog dokazuje podjednaka odbojnost navedenih religija prema raspolaganju sopstvenim krajem života. Pritom se paradoksalno veličaju one osobe koje svoj život prinesu na oltar vere ili nacije.
  2. Hans Jonas: Staccare la spina. „Pravo na smrt, koje nema ničeg zajedničkog sa samoubistvom, izbor je jednog aktivnog subjekta ako se nađe u situaciji samrtnika pasivno podvrgnutog tehnikama moderne medicine, koje mu veštački produžavaju život“.
  3. Rita Levi Montalćini: „Umreti dostojanstveno neuskrativo je pravo individue, a biološki testament pišemo zbog sebe samih…“ R. L. Montalćini, dobitnica Nobelove nagrade za medicinu iskoristila je to pravo u svojoj 103. godini!
  4. Indro Montaneli: „Crkva bi morala prestati da nameće živima osećaj krivice zbog izbora sopstvene smrti i prizna osnovno pravo da svako odlučuje kada će i kako umreti“ – Montaneli je verovatno najveći italijanski novinar 20. veka, dostojanstveni desničar, koji je samo 8 dana posle TV intervjua u svojoj 92. godini otišao u Švajcarsku i iz života.