Zamišljao sam da našim čitateljkama i čitaocima uputim jedno prigodno, uglađeno pismo. Valjda bi mediji, uključujući štampane, i ozbiljne, kakav je Danas, trebalo da uzmu u ozbir pravo i potrebu javnosti da se opusti, na trenutak prepusti zaboravu i okrene optimizmu. I u zemlji kakva je Srbija.

Nameravao sam da se ovim obraćanjem izmirim sa onim građanstvom koje smatra da su moje reči oštrije i grublje od stvarnosti. Da su naše siromaštvo, besciljno tumaranje po izmišljenoj prošlosti i nejasnoj budućnosti, svakodnevna ubistva, ekološka kataklizma, gaženje ljudskih prava i javni primitivizam fatamorgana, prolazna tegoba i predmet manipulacija. Da mi se “otac prevrće u grobu”, jer bi se, da je živ, divio Koštunici, Velji, Tadiću, radikalima, Jočiću, Bulatoviću i sekretaru vlade koji je ućutao samo pošto je najtrapavije, od svih, lagao. Da i moj otac, sa onoga sveta, navija za marodere u udbi i pedofile u crkvi. Da i on smatra da je u redu da se ubice brane sa slobode, a sudije i tužioci demonstrativno hapse.

Jeste, cela naša istorijska kultura nema pametnija posla nego da se prepusti ovoj truleži, da tone u ovom blatu. I neću pisati o Božić Bati i deda Mrazu. Poštovaću, i ovoga puta, naše čitateljke i čitaoce, i sebe samog, i svoje pretke koji nisu uništavali ovu zemlju. Uvažiću pravo na zdrav razum i slobodno mišljenje. Optimizam i dobro raspoloženje neodvojivi su sa osećanjima za istinu i pravdu, i stvarnost, ma kakva ona bila.

I dalje smatram da bi Srbija prva trebalo da prizna uslovnu, nadgledanu nezavisnost Kosova, da prihvati misiju EU i s njom i svim kosovskim institucijama sarađuje, da uspostavi bliske odnose sa susedima, isporuči ratne zločince i posveti se denacifikaciji, demilitarizaciji, denacionalizaciji i decentralizaciji. Da postane članica EU s punim institucionalnim, demokratskim i vrednosnim svojstvima.

Ne želim da biram između Tadića i Nikolića. Našoj kulturi, uključujući političku, potrebna je sloboda izbora. Da javne ličnosti i naši predstavnici ne budu kandidati takuna, mafija i udbi.

Ne interesuju me Guča i Egzit. Moj izbor su King Crimson, Yes, Herbie Hancock, Allan Holdsworth, Gino Vannelli. Neka svako sluša šta hoće. Ali ne u javnoj, tribalnoj kakofoniji.

Dok je naša prestonica bez zgrade opere, muzeji zatvoreni, a bioskopi propali, noću tutnje splavovi, i uzdišu čemer i dosada pod prismotrom Velikog brata.

Protekla godina završava se kako je počela. Krenula je zvaničnim mitingom podrške primitivizmu, destrukciji i zemunskom klanu. Poklonjenjem udovici državnog ubice i pripadnici logističke mreže koju su koristili atentatori na prvog demokratskog premijera. Proslavi našeg jada i prostote. Godina je okončana odlukom narodnih poslanika, vlade i predsednika da Srbija postane članica Varšavskog pakta i pridružena republika novog Sovjetskog Saveza. Da podigne svoj Berlinski zid, prema civilizaciji. Srpski Gulag već je institucionalizovan robijanjem, bez suda i presude, sudije Gorana Kljajevića. Vlada je odlučila da najbogatiju državnu firmu pokloni Kagebeu. Vrhovni sud još jednom je opravdao masakr na Ibarskoj magistrali, beatifikovao Legiju, i blagosiljao vranjskog pedofila.

SAD i EU izražavaju zabrinutost zbog stanja u Srbiji. Predstoji kidanje diplomatskih odnosa. Ali Zapad ima obavezu, da i Srbija pripadne evropskoj zajednici i kulturi. Ne samo zbog posledica zapadne podrške nalogodavcima ubistva prvog demokratskog premijera, zaustavljanju Sablje i kohabitaciji, potom i koaliciji čiji su simboli 3. oktobar 1999, 25. avgust 2000. i 12. mart 2003.

Svuda oko nas je srećan, uspešan i normalan svet. Nikad nije bilo jednostavnije zamisliti budućnost Srbije. Kao dela tog sveta, s kojim će podeliti svu svoju snagu i sve svoje slabosti, i ostvariti svoje potrebe, uključujući one emotivne, ili nacionalne. Ili će svako normalan i sposoban odavde da pobegne. To neće biti naročito teško. Nažalost, naše sugrađanke i sugrađani koji, nespremni da stvarno biraju, na izborima donose pogrešne odluke, moraće, u nepostojanju pribranih, racionalnih elita, da ponesu svoj deo tereta političke i moralne odgovornosti.

Nekako osećam da su naše čitateljke i naši čitaoci dovoljno ispunjeni optimizmom i samopouzdanjem, da ni u ovoj prilici nije neophodno potcenjivati dubinu njihovih uvida u stvarnost, ukljujujući onu koja predstoji. Sreća se zasniva i na sposobnosti da za sebe zadržimo osnovno pravo, pravo na slobodan izbor. Jer izbor, u svojoj suštini, prevazilazi okvire fizičkog sveta, opipljive prirode. Misliću, zato, ovih dana, na svog oca i našeg premijera, s kojim sam se jedva poznavao, koji nas bodre sa onog sveta, i na Gorana, političkog zatvorenika narodnjačke Srbije, mada ga nikad nisam upoznao.

Uostalom, oni koji rade na poslednjoj velikoj pljački, i ubijaju našu budućnost, žele da budemo utučeni i očajni. Nemojte im to dozvoliti. Dobro raspoloženje nije samo stvar lepog ponašanja. Ono je poslednja odbrana ove zemlje, njenih sloboda i kulture.

 
Danas, 08.01.2008.

Peščanik.net, 07.01.2008.

Leave a Reply