Učinilo mi se da za razumevanje otpora u Srbiji može biti korisno jedno čitanje filma Stalker Tarkovskoga. A onda je branjenik i hranjenik Srbije koja „drugačije misli“ u besu udario kolima građanina od devedeset godina, „blokadera“. Isti je po vučimedijima prouzročitelj nesreće, zločinac, kao i svi drugi učesnici i svedoci događaja sem nevinog šofera, koji je samo hteo da vozi. Dok se stari gospodin bori za život po operaciji, nastao je užas koji se morao izraziti, i istovremeno, neki zastoj, prelom pred konačni korak, pred prelazak, u hronotop preko i posle, neka veoma fizička metafizika. Čitanje je neophodno, sve dok se vreme i okolnosti ne odluče, neki mogu i da mole. Treba zastati za gospodina Veroljuba, zaželeti mu zdravlje i brz oporavak.
I upravo zato: roman Piknik pored puta braće Strugacki, Arkadija i Borisa, ima vrlo malo veze sa filmom Andreja Tarkovskog, koji je rađen po tom romanu, a adaptaciju odnosno scenario napisala su… braća Strugacki. Reč je dakle o novom tekstu, koji su braća smatrala pogodnijim za film, jednostavnijim, udarnijem po poruci, razumljivijem. Imali su pravo sa stanovišta filma i publike, imali su pravo što se tiče Tarkovskog, koji je učinio sve da stvar zaplete do mere podnošljivosti. Okvir priče ostao je isti: posle posete Nezemaljaca, na svetu je ostalo nekoliko Zona, koje su vojske zatvorile. U zonama se dešavaju čuda, postoji (možda) i mesto gde se ispunjavaju želje, postoje i ljudi (stalkeri/stokeri), koji iz Zone iznose stvari za prodaju i tamo vode ljude da traže sreću. Stalker u filmu vodi dvojicu neuglednih tipova, pošto je izašao iz zatvora i treba mu novac. Jedan od dvojice je naučnik, drugi književnik, jedan namćor, drugi alkoholičar. Jedan sanja o Nobelovoj nagradi, drugoga muči nedostatak popularnosti. Tokom putovanja, dok ih Stalker usmerava izvodeći svoje rituale i zahtevajući potpunu poslušnost, oni vode razgovore o raznim smislima i besmislima, kao već skoro trivijalni odjek ruskih romana dva prethodna veka i filmova jednog prethodnog veka. Tarkovski se u svim svojim filmovima bori protiv iluzionizma – ništa ne sme da bude efekat, čudo mora biti inherentno pokretnoj slici, koja se u njegovim filmovima trudi da bude što nepokretnija. Zato je sve u njegovim filmovima efekat – voda, kamen, trava, magla. Zato je sumorni pejzaž zaraslih ruševina fantastična inscenacija, onostranska i vanzemaljska, i po njemu se junaci kreću kao po nepoznatoj planeti, punoj opasnosti. I pored strašnih priča i nagoveštaja niko ne strada, i Stalker polako gubi ugled sveznajućeg vodiča. Kada stignu do sobe u kojoj se ispunjavaju želje, ispostavi se da naučnik hoće da sve digne u vazduh, ali se ipak predomisli. Naučnik i književnik odbijaju da uđu u sobu i da sebi zažele sreću. Svi su se vratili i rastali, Stalker svojoj ženi i detetu-mutantu, koje zove Majmunče. On je slomljen i duboko razočaran. Reč preuzima njegova žena, mučenica koja mu ne zamera, dok dete pogledom pomera čaše i flaše. Svet izvan Zone najdepresivnija je (sovjetska) beda – ali, crni pas iz Zone došao je sa Stalkerom. Čuje se Betovenova Oda radosti.
Poruka i mogućna pouka ruše sav isiljeni stvarnosni misticizam filma, i u neobičan položaj postavljaju kritiku sovjetskog sveta, koja bi morala biti tu za primanje u ostalom svetu. Stalker odlazi u Zonu kao božji izaslanik – zato i preživljava – i odvodi ljude da nađu svoju sreću, i da počnu misliti o Bogu. Naučnik i književnik, inače mizerni pojedinci, odlaze u Zonu da negiraju Boga, i to uspešno i izvode, jer ne podležu žalosno niskim ljudskim željama. Kada bi ušli u sobu želja, pali bi u zamku, jer bi sa ispunjenjem svojih želja dobili želju da priđu Bogu – zbog loše savesti, kajanja, saznanja o nepravičnosti želje i nejednakosti koju želja proizvodi. Priznali bi svoju slabost i sebičnost, koje ih teraju Bogu. Vera, međutim, nema moći kad joj se ispreči ljudskost. Naučnik i književnik predstavljaju oblasti u kojima se istražuju i pomeraju granice istine, dok se u crkvi istina predaje i prodaje, i time gubi svaku vrednost. Razum, sumnja, eksperiment, kritika, to su oruđa ove dvojice, to su ključevi za svaki društveni ugovor i za svaki napredak namenjen svima. Sem što su ateisti, oni su i demokrate.
Stalkera su, međutim, doveli do očajanja. Braća Strugacki i Tarkovski tim likom upisuju narod, ljudstvo koje veruje, želi, i istovremeno voli ljude, životinje, prirodu… Stalker/narod je u tome paradoksalan, teško opredeljiv i lako opredeljen. Naučnik i književnik nisu zavedeni njime, ne idealizuju ga, ali nisu se ni sprijateljili sa njim. Ostaje da razmisle i pronađu zanimanje i ovostransku ljubav u čudu – u mutantskom detetu, koje je i dokaz i pokretač promene sveta.
Tarkovski je napravio sve ne bi li gledaoca uplašio. Da li je to uradio zato što se sam uplašio pozitivnog i revolucionarnog naboja koji su braća Strugacki uneli u pojednostavljen, programski tekst nekog boljeg, demokratskog socijalizma? Gledaocu danas ostaje ozbiljan i duboko opravdan podstrek da traži pravo povezivanje misli i kulture sa narodom izvan Zone vere, straha i grabljive moći.
A dok ne dođe trenutak, ostaje samo želja, ostvariva svim raspoloživim sredstvima, da gospodinu Veroljubu bude bolje.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
