Svakog maja meseca iznova se iznerviram zbog slaboumnih pokušaja revizije istorije u Srba i Hrvata. Nisam jedini, od čega mi je malo lakše. Uvek pametni Slobodan Šnajder iznervirao se ove godine toliko da je predložio – kad su već udarili u pisanje nepostojeće istorije – da se postigne dogovor i da se proglasi kako je prvo 1941. bio Blajburg, a tek kasnije, 1945, Jasenovac, pak smo mirni, pravda je zadovoljena i sve je u redu.

Na žalost, ni to nas ne bi oslobodilo od ovih novokomponovanih Blajburgera; tek tada bi nam se popeli na glavu, da ne kažem nešto drugo. Doguraće oni i do famoznih 700 hiljada žrtava Blajburga i „križnog puta“; već su ove godine izlicitirali na celih 330 hiljada, od prethodnih 200 hiljada. Izgibe cela Hrvatska, njihova je poruka.

E, sad: meni je kao klincu još 1969. pokojni Simo Dubajić, svedok i, bogami, učesnik itekakav, hladno rekao da su pobili oko 35 hiljada. Simo nije bio čovek koji bi se stideo, smanjivao ili uvećavao; bio je takav, a i vremena su bila nervozna zbog rasta „maspoka“, kako se tada zvao taj početak hrvatskog nacionalizma. S druge strane, moj drug Igor Graovac, ozbiljan istoričar, kad se naljuti kaže da im ne priznaje više od onih 26 imena uklesanih na spomen-ploči koju je na blajburškom polju podigla ustaška emigracija; kad izađu sa dokumentovanim spiskom, priznaće im više.

Ove godine imali smo dve nove okolnosti: gospođa Jadranka Kosor, premijerka, na Blajburgu je ukorila Blajburgere zbog crnih uniformi i ustaškog znakovlja; Kosoruša koja više ne dopušta da ju zovu „Jaca“, podviknula im je da se urazume, ali uz kasniju relativizaciju, više onako majčinski. S druge strane, austrijska je policija konačno osetila potrebu da Blajburgere upozori da je isticanje zastava, simbola, uniformi itd. poraženih sila iz Drugog svetskog rata ipak utuživi prekršaj i da će, shodno tome, na livadi imati parkirane marice i dežurne sudije za takve prekršitelje. Notorni „zapovjednik Bleiburškog počasnoga voda“, Bože Vukušić (inače bivša saradnička veza Udbe, a sada glavni intrigant ekstremne šovinističke desnice), osetio je potrebu da slično upozorenje izrekne ex officio par dana pre „ustaškog Woodstocka“. Tako ćemo – nadam se – ubuduće biti pošteđeni slika staraca i male dece u ustaškim uniformama dok pozdravljaju visoko uzdignutom desnicom.

Ima tu sad još jedna nepravda koju bi po Šnajderovom savetu valjalo ispraviti i tu se s njim slažem. Ispada, naime, da su na Blajburgu i okolini (Kočevski rog itd.) stradali isključivo i sve sami Hrvati. E, pa nije tako bilo: a gde su srbijanski, kninski, bosanski i crnogorski četnici? Gde su Nedićevi (Parivodiću! Mir-no! Na mestu volj-no!) činovnici, Specijalna policija i Srpska straža? Gde su Ljotićevi dobrovoljci? Gde su bosanski kooptirani esesovci? Gde su Čerkezi i ostali ruski emigrantski kolaboracionisti? A tek slovenački belogardejci i svi ostali narodni izdajnici? Bilo se zguralo mnogo toga na Blajburgu bežeći od narodnog gneva… Uostalom, uvek ostaje to ključno pitanje: a odakle ti na Blajburgu? Šnajder barata procenom od bar pet hiljada „ostalih“; drugi izvori kažu da ih je bilo više. Istini za volju, treba reći i da je Ante Pavelić, da bi zaštitio svoju poglavničku guzicu i usporio napredovanje narodne vojske, povukao mnogo nevinog sveta za sobom u tu bežaniju; da su ostali kod kuće, ne bi stradali, niti bi se on bio tako lako izvukao. NDH je, naravno, plaćala penzije četničkim udovicama i dala bezbedan prolaz četnicima i ostalima koji su se povlačili ka Blajburgu.

Dakle, došlo je vreme da se bivši saradnici okupatora, kvislinzi i ostatak kamarile domaćih izdajnika konačno ujedine na slavnom polju blajburškom, na mestu stradanja njihovih drugova, prethodnika i uzora. Koliko god vam se to učinilo nepriličnim ili nezamislivim, postoje sve ideološke i političke pretpostavke; treba se samo vinuti iznad sitničavih predrasuda i sujeta. Molim vas: zar svaki i jedan kolaboracionist i narodni izdajnik ne tvrdi da je bio „antikomunista“ i zar od toga ne pokušava da napravi politički kapital u današnje vreme? Zar se oni svi – bez razlike u poreklu i pasmini – ne pravdaju danas svojim tadašnjim „antikomunizmom“ koji treba da ih opere od zločina kolaboracije?

Svi su, naravno, još 1939. znali da će 1946. nastupiti Hladni rat, pa su postali prvoborci, kao ona jedna hrvatska partizanka za koju pričaju da je u šumu otišla još 1938, pa se vratila jer nikoga tamo nije našla. Ima li ijednog kvislinškog i kolaboracionističkog pokreta u Dugom svetskom ratu koji nije bio antikomunistički? Nema; takva je bila moda u Trećem rajhu. S druge strane ima u svetu mnogo pokreta otpora nacizmu i njegovim slugama, domaćim izdajnicima, koji nisu bili komunistički nastrojeni. Pošto smo, dakle, pronašli temeljni zajednički imenitelj svih naših sledbenika blajburških žrtava, ostaje još samo da se to bratstvo i jedinstvo operacionalizuje. Ionako su jedni drugima uzor, kao u ogledalu: hrvatskim je nacionalistima svaki pravi Srbin četnik, a srpskima svaki pravi Hrvat ustaša; i obrnuto – samo četnik je srpskim nacionalistima pravi Srbin i samo ustaša je hrvatskim nacionalistima pravi Hrvat. Eto nama sloge savršene.

Bilo bi, dakle, dobro da se idućega maja okupe sve srpske četničke vojvode, kojih ima na pišle, od Čeka Dačevića, preko Velje Ilića, pa sve do Vuka Draškovića, stotine njih; pa onda svi obožavatelji Mite Ljotića, na čelu sa Vojom Koštunicom, pa nedićevci na čelu sa Parivodićem (ako to sve ionako nije isto); pa da prvo odu na Ravnu goru i pričeste se; pa da onda sednu u autobuse i krenu na slavno polje blajburško.

Tamo bi ih dočekao Bože Vukušić na čelu Počasnog blajburškog voda, podneo raport, bratski se izljubio sa svima i tako bi se svi prvoborci Hladnog rata našli konačno zajedno oko jagnjića na ražnji i – možda – gibanice. Zar nisu svi antikomunisti od početka?

Šta ćeš više?

 
Danas, 17.05.2010.

Peščanik.net, 17.05.2010.