Jelka u centru Beograda

Foto: Peščanik

Bojkot treba odbaciti. Što pre, to bolje.

Čini se, međutim, da ideja o bojkotu izbora ima sve više pristalica.

Zašto onda građani da protestuju? Ako će lideri opozicije posle da kažu da im uslovi ne odgovaraju i da neće na izbore?

Čak i da je reč samo o taktičkoj pretnji – tj. pritisku da se vlast umilostivi i urazumi, te da omogući koliko-toliko fer i poštene izbore – ta zamisao nije dobra. I ako Vučić „popusti“, to će biti malo i više će koristiti njemu, jer je (navodno) pokazao spremnost na „kompromis“, nego što će opozicija time nešto stvarno dobiti. Uostalom, šta bi se tačno dobilo bojkotom osim i ovako skromnog „odsustva prisustva“ u parlamentu, još niko nije objasnio.

Povrh toga, i realizacija bojkota zahteva veliku energiju i snažnu organizaciju. Ako je opozicija sposobna za takvu mobilizaciju, zašto te kapacitete ne upotrebi – uporedo sa borbom za izborne uslove – da građane animira da na izbore izađu. Ni jedno ni drugo nije baš bilo uočljivo na dosadašnjim izborima. Prošlogodišnji beogradski – kada je opozicija promašila „zicer“ – to najbolje potvrđuju.

Na predstojećim izborima, međutim, energija i organizacija neće biti dovoljne. Potreban je program. Jedan deo tog programa, verovatno i najbogatiji, mogu da čine nepočinstva i zlodela aktuelne vlasti. Jednom sam ih nabrajao, pa sad ne moram, ima ih u svakom slučaju dosta. Drugi, pak, deo tog programa, onaj „pozitivan“, treba da bude – otvaranje perspektive. Upravo tu, međutim, kao da opozicija najviše greši, odnosno tu njen program ima najviše rupa. Na dva ključna polja ona se opredelila za „zamrznuti konflikt“. Jedno je Kosovo, a drugo Evropa. U pogledu prvog, opozicija je čini se zauzela još tvrđi i nepomirljiviji stav od vlasti. Na nacionalizmu, međutim, kao što sam nažalost takođe pisao, opozicija nikada neće moći da pobedi Vučića.

S druge strane, na spoljno-političkom planu opozicija gotovo da vodi neku „izolacionističku“ politiku. Nema nijedne susedne zemlje, nema nijedne evropske zemlje, ni Evropske unije u celini, sa kojom je opozicija u dobrim odnosima. Sa kojima njeni predstavnici razgovaraju, konsultuju se, kojima objašnjavaju svoje namere i ciljeve. Ako toga i ima, to je vrlo, vrlo retko. To ne znači da potezi EU prema opoziciji nemaju mana, ali ta politika se može popraviti samo saradnjom, a ne antagonizovanjem sa Evropom. Inače, to bi ličilo na onog popa koji se naljutio na selo. Valja se nadati, da u vezi sa ovim dodam, da se u opoziciji niko ne zanosi mišlju da Rusiji može biti bliži od Dačića i Vulina.

Još se manje treba zaluđivati nekom novom petooktobarskom revolucijom. Pa onda još i „obećavati“ lustracije i preke sudove. Tu najpre treba imati u vidu da je 5. oktobar došao posle 24. septembra. Dakle, posle izbora. I drugo, nije Srbija dovde došla zato što nije bilo lustracije, nego zato što su postojale dve bitno različite vizije. Jedna Đinđićeva koja je poražena, i druga Koštunicina koja je pobedila. I još pobeđuje.

Peščanik.net, 08.01.2019.

TEMA – PROTESTI 2018/19

The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević

Rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika.

Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.