U Šapcu je u nedelju 28. jula i ove godine otvorena Zona Novog optimizma. Organizatori su mi ukazali tu čast da se obratim publici prvog dana na otvaranju izložbe „Karikature protiv diktature“ istinskih legendi, Predraga Koraksića Coraxa i Dušana Petričića. Neposredno pre otvaranja izložbe koja je zbog kiše premeštena u Šabačko pozorište, prišla nam je grupa rentiranih mladića koji su uzvikivali nekakve uvrede i skandirali nekom Aci Srbinu. Za takvog nikad nisam čuo. Pretpostavljam da je to neki njihov drugar kojem nikada nije dosta medijske pažnje, pa eto voli i da ga vikari izvikuju kad god se za to ukaže prilika. No, pošto je ovaj nesrećni performans prošao, pristupili smo otvaranju izložbe. Pored mene, publici su se obratili istinski profesionalci u svom poslu: Branislav Grubački Guta, Corax, Petričić, Srbijanka Turajlić, Snežana Čongradin, Gojko Božović, Dragan Stošić, Dušan Čavić i Nedim Sejdinović. Moderatorka je bila mlada i simpatična Milica Kravić Aksamit. Diskusija je bila dinamična i sadržajna, ali o zvezdama večeri nisam stigao da kažem sve što sam hteo. Zbog toga sam odlučio da napišem tekst.

Prisećam se da je Petričić nedavno rekao da je društvo u kojem u pobuni protiv diktature centralno mestu zauzimaju karikaturisti po sebi karikaturalno. To je jedna od naših najvećih tragedija, jer kod nas posla za karikaturiste protiv diktature ne da ima na dnevnom nivou, već ga ima po mernoj jedinici vremena – na primer na svaki sat. Predsednik, Skupština, Vlada, svakojake karikaturalne ulizice i udvorice ove vlasti svakodnevno svojim ponašanjem i izjavama postaju kandidati za nove karikature. Mislim da su svi ovi politički akteri, ili da budem precizniji, naša politička elita, neostvareni kao ličnosti, primitivni, neotesani, neosvešćeni, pa samim tim duboko nezadovoljni ljudi koji kipte od destruktivnih nagona koje, kako bi sebi olakšali, projektuju na druge u kojima zapravo podsvesno preziru sami sebe. Pretpostavljam da je kupovina diploma, mastera i doktorata jedan od njihovih načina da suzbiju to svoje nezadovoljstvo, ali i da zadovolje nadređenog koji puca od želje da bude obožavan i podržan od nekakve „elite“, šta god ona u njegovom novogovoru značila. Podsvesno svi oni znaju da su falsifikatori (i znaju da to i mi znamo), zbog čega njihovo nezadovoljstvo raste i frustracije se pojačavaju. Samim tim se pojačavaju i tenzije u društvu, koje će dalje nesumnjivo samo dalje eskalirati kako se budemo približavali izborima. Sada se simuliraju neki pregovori između vlasti i opozicije na Fakultetu političkih nauka i to bez prisustva javnosti. Vlast predstavlja onaj koji je falsifikovao diplomu (nije mogao da odoli izazovu da po prvi put u životu vidi kako neki fakultet izgleda iznutra) i onaj raspojasani, vulgarni čovek koji je, kao, zamrznuo svoje delovanje u stranci. Elem, sa onima koji falsifikuju i svakodnevno vređaju, manipulišu, zloupotrebljavaju, zastrašuju, progone i nipodaštavaju nema pregovora. Takvima se zahtevi isključivo isporučuju.

Corax i Petričić su posebno omraženi, jer kreature na vlasti sa matematičkom preciznošću suočavaju sa onim kakvi su u svojoj suštini – forma bez sadržine, amorfna masa, ulizička vojska koja hrani ego nadređenog i u njemu dalje rasplamsava netrpeljivost, nekritičnost, bezosećajnost i osećaj omnipotentnosti. Corax i Petričić su njihovo ogledalo koje oni odbijaju da pogledaju. Odbijaju jer znaju da kada bi se pogledali, u paramparčad bi se razbila njihova iluzija da su važni i da u ovom društvu, osim da budu udvorice svom šefu, predstavljaju još nešto. Ali sama činjenica da to ogledalo postoji i ne posustaje ih čini sve nervoznijim, zbog čega ogledalo postaje sve surovije, a vlast sve nemilosrdnija.

Zato je vlast u poslednjih nekoliko meseci, od kada je izbila građanska pobuna, prešla na kontinuiranu promociju psihološkog koncepta „naučene bespomoćnosti“. Još 1967. su u eksperimentima na životinjama psiholozi utvrdili da su psi koje su izlagali blagim šokovima, šta god oni uradili, nakon nekog vremena odustajali od bilo kakvih pokušaja da te šokove izbegnu. Počeli su mirno da ih primaju, bez pružanja bilo kakvog otpora. Ubrzo je, u drugoj formi, ovaj eksperiment primenjen na ljude. Ljudi su bili podeljeni u dve grupe. Prvoj grupi su dati lako rešivi zadaci, dok su drugoj dati zadaci koje je nemoguće rešiti. Nakon nekog vremena, isti zadaci su postavljeni pred obe grupe i dramatično bolje rezultate je postigla prva grupa.

Drugim rečima, kada osoba u nekoliko navrata primeti da akcije koje preduzima ne dovode do cilja, ona postaje uverena da je cilj nemoguće ostvariti. Ova uverenost se potom negativno odražava na razmišljanja i osećanja – dovodi do pesimizma, pasivnosti i depresivnosti. Osećanje da šta god uradili nećemo promeniti svoju mučnu i teskobnu situaciju je nepodnošljivo. Osoba potom odustaje od bilo kakvog pokušaja promene i postaje uverena da nad onim što joj se dešava nema kontrolu.

Jedno od efikasnih sredstava u životu deteta u borbi protiv koncepta naučene bespomoćnosti su bajke. Na nedavnom predavanju čija su tema bile upravo bajke rečeno je da uprkos tome što su strašne, gotovo sve bajke imaju srećan kraj. Postavljeno je pitanje zašto je za bajke važan srećan kraj. Odgovor je bio: da bi proizveo nadu u svetu koji izgleda kao da je na ivici katastrofe – to uliva hrabrost i pokreće dete da se kroz čitanje bajke upusti u razrešenje svojih unutrašnjih i spoljašnjih konflikata. Uprkos teškim i strašnim stvarima koje se u bajkama događaju, njihovi junaci nadilaze okvire koji njihove napore čine uzaludnima.

U svetu odraslih ne nudi se bezuslovno srećan kraj. Za srećan kraj moramo da se izborimo. I u tom smislu, smatram da Corax i Petričić u našim, odraslim, životima igraju ulogu koju bajke imaju kod dece – oni nam ne nude bezuslovno srećan kraj, ali nam jasno ukazuju na razliku između dobra i zla i ne relativizuju posledice loših dela, dok nam svojim hrabrim perom šalju poruku da se, ako tako odlučimo, možemo osloboditi okvira koji naše napore čine uzaludnima. Corax i Petričić nam svojim radom, zalaganjem, beskompromisnošću i istrajnošću svakodnevno poručuju da uvek ima nade i da se vredi boriti. Ono što u sebi moramo da osvestimo kao građani je da nismo bespomoćni, kao što nam predsednik skoro svakodnevno poručuje kada kaže da ga nikada nećemo pobediti, ili kada se do besvesti ponavlja floskula da su svi isti i šta god mi uradili ništa se neće promeniti. Zaboravljamo da su, istorijski gledano, najveće promene polazile od pojedinaca – istoriju su obeležili pojedinci, a ne narodi. Itekako možemo mnogo toga da uradimo, ali se za našu slobodu moramo izboriti sami – ona nam nije unapred data kao u bajkama. U društvu u kojem prevlada politička naučena bespomoćnost, širi se entropija i tu najbolje prolaze oni najbeskrupulozniji i najagresivniji. Uveren sam da se to nama desilo.

Očekivanje da će neko drugi da se izbori za naša prava nije ni opravdano ni korisno. Eli Vizel (Elie Wiesel), američki pisac rumunskog porekla, dobitnik Nobelove nagrade za mir lepo je govorio: „Uvek moramo da izaberemo stranu. Neutralnost pomaže zlostavljaču, nikada žrtvi. Ćutanje ohrabruje mučitelja, nikada onoga koji je mučen“. Po njemu, „suprotnost ljubavi nije mržnja, već ravnodušnost“. Ova indiferentnost je za mene sinonim naučene bespomoćnosti i ja vidim Coraxa i Petričića kao ljude koji stalno ukazuju na opasnosti od neutralnosti i ravnodušnosti, to jest naučene bespomoćnosti. Oni su ti koji nas stalno podsećaju na dalekosežno upozorenje Roberta F. Kenedija (Robert F. Kennedy): „Kad god okrenemo glave na drugu stranu kada primetimo izrugivanje zakonu, kada tolerišemo ono za što znamo da je pogrešno, kada zatvaramo oči i uši pred korupcijom jer smo previše zauzeti ili preplašeni, kada propustimo da se svemu tome usprotivimo, zadajemo snažan udarac slobodi, pristojnosti i pravdi“. Njih dvojica nikada ne okreću glavu na drugu stranu i uvek se protive nepravdi – oni su naša savest.

Osim što su naša savest, meni lično njih dvojica čine život lakšim jer svojim radom upijaju destruktivne sile u meni. Naime, vlast nas svakodnevno bombarduje informacijama koje u meni izazivaju bujicu negativnih osećanja koja su često neartikulisana. Corax i Petričić svojim karikaturama artikulišu ova moja negativna osećanja i čine da nemam potrebu da izgovaram ružne reči, jer je u njihovim karikaturama već sve rečeno. Na taj način sam na dvostrukom dobitku. Pod jedan, samim tim što nemam potrebu da izgovaram ružne reči smanjuje se nivo moje frustriranosti. Pod dva, divljenje njihovim karikaturama u meni izaziva pozitivna osećanja koja nadvladavaju prethodna negativna, zbog čega se generalno osećam bolje – kao da su oni ventil koji omogućava da u meni popusti pritisak.

Dobar primer artikulacije mojih negativnih osećanja je karikatura Petričića u NIN-u od 25. jula. Dva dana pre nego što je ova karikatura objavljena pogledao sam odličan film pod nazivom „Voleti Eskobara“. To je priča o Pablu Eskobaru, kolumbijskom šefu najvećeg svetskog narko kartela tokom 80-ih i početkom 90-ih godina prošlog veka. U filmu sam primetio zapanjujuće sličnosti sa našom trenutnom situacijom – Eskobar kupuje političare, policiju, vojsku, potom i sam postaje političar. Novcem od droge pomaže najsiromašnije slojeve stanovništva, ali ta pomoć nije bezuslovna. Oni su dužni da izvršavaju monstruozne zločine u njegovim kriminalnim obračunima, ali i obračunima sa poštenim političarima, kao što je bio tadašnji ministar pravde koji je, po njegovom naređenju, ubijen. To je bila kap koja je prelila čašu, dolazi do otvorenog rata između narko kartela, to jest Eskobara, i države. U tom sukobu se potom postiže kompromis da se Eskobar preda i da odsluži kaznu u zatvoru koji je on lično za tu namenu izgradio. Njegova predaja je bila organizovana na fudbalskom stadionu i tom prilikom se skupilo na hiljade ljudi koji su mu klicali i koji su ga obožavali, što ga je razgalilo pa je na licu mesta počeo da im deli dolare. Sve paralele koje sam tokom gledanja ovog filma vukao završile su u pomenutoj karikaturi – predsednik u bari davi svoj narod koji mu i pored toga drži oreol nad glavom.

I na kraju da se pohvalim. Sa profesorom Miodragom Zecom sam 18 godina predavao ekonomiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Delili smo kabinet 363 na trećem spratu. Delimo ga i sada jer, na moju radost, on često svraća na Fakultet. Sve to vreme na zidu iza njegovog radnog stola visi njegov portret koji je još 90-ih godina prošlog veka nacrtao Corax. Oduvek sam mu se zbog toga divio.

Od pre nekoliko nedelja, na zidu iza mog radnog stola se nalazi Petričićeva karikatura u kojoj se, među ostalima, nalazim i ja.

Zbog toga mislim da je kabinet 363 na trećem spratu Filozofskog fakulteta u Beogradu jedinstven.

Da završim sa citatom Bagata Singa (Bhagat Singh), indijskog borca za slobodu s početka prošlog veka: „Bombe i pištolji ne čine revoluciju. Mač revolucije se oštri na kamenu u kojem su uklesane ideje“. Ovaj kamen je kamen temeljac Coraxovih i Petričićevih karikatura.

Autor je profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Peščanik.net, 03.08.2019.

Srodni link: Svetlana Slapšak – Corax i Petričić u Ljubljani

TEMA – PROTESTI 2018/19