Foto: Peščanik
Foto: Peščanik

Bojkot je sredstvo, cilj je uspeh na izborima. To nije jedino sredstvo i procene o njegovoj oportunosti i uspešnosti mogu da se razlikuju.

Uzeću primer: odluka gospođe Pelosi da odloži početak suđenja predsedniku Trampu u američkom senatu. Odnos snaga je takav da bi sve moglo da se završi odbacivanjem zahteva za opoziv i uklanjanje predsednika, a da do suđenja uopšte ni ne dođe. Zahtev stigne u senat i većina ga odbaci. Stoga se njegovo podnošenje odlaže kako bi se postigao dogovor da se predsedniku sudi, mada je jasno, kako sada stoje stvari u senatu, da nema potrebne većine da predsednik bude osuđen. Ali je cilj da se bar optužnica iznese i da se obrazloži i potkrepi dokazima i svedočenjima. Sve pred „porotom“, pred javnošću koja će glasti u novembru 2020. Senat svejedno može da zakaže suđenje i odbaci zahtev čak i ako nije formalno podnet. Ali se očekuje da će većina u senatu težiti nagodbi.

Što je cilj ovog svojevrsnog bojkota, zapravo odugovlačenja. Da se što je moguće detaljnije pokaže, sa ciljem da se dokaže, težina optužbi. Čemu nagodba, kada će većina svejedno glasati za odbacivanje optužbi? Jer inače ishod, odbacivanje optužbi, ima sumnjivu legitimnost, u javnosti.

Očekuje se da će ishod na kraju biti isti, ali ne i njegova cena, da se tako izrazim; ne i ishod na izborima, kako za pojedine članove senata i predstavničkog doma tako i za njihove partije. Tok suđenja će na to uticati. Da li će taj uticaj biti povoljan ili nepovoljan i po koga zavisiće, bar delemično, od valjanosti optužnice i odbrane i od ubedljivosti dveju suprotstavljenih strana. Što je najviše što se može postići u postojećem odnosu snaga. Promeniće se procedura, ako ne i ishod suđenja, a uticaće se na ishod izbora.

To je strategija, dakle. Postoje i druge. Tako da ostaje da se vidi je li dobro odabrana ili je to politička greška.

Šta se pretnjom bojkotom izbora može postići? Prvo jesu pregovori o izbornim uslovima. Potom, ako je potrebno, može da se traži posredništvo u pregovorima. Kako bi se, bar proceduralno, u pregovorima, izravnao odnos snaga. Bilo bi dobro i da se zahteva da sve strane mogu ravnopravno da obaveštavaju javnost o toku pregovora. Što pruža priliku svima da obrazlože čemu teže i zašto. To je naravno proces, koji može da se završi dogovorom, ali pregovori mogu i da propadnu. U ovom drugom slučaju, ishod je neizlazak na izbore ili bojkot. Inače, ako te pretnje bojkotom nema, ili nije uverljiva, mali su izgledi da se na pregovorima nešto postigne.

Bojkotom do poštenih izbora – ne mora da bude strategija opozicije. Uzmimo da se, kao u slučaju Mađarske ili Turske, računa da opozicija može da pobedi u Beogradu. I, uz to, u Novom Sadu ili Nišu ili u drugim gradovima i opštinama. Pa da potom može da zahteva prevremene izbore kroz godinu ili dve. Pregovorima sa vlašću, uz posredovanje Evropske unije, mogu dodatno da se povećaju izgledi na uspeh. Jer vladajuće stranke mogu da budu spremne da prepuste lokalnu vlast opoziciji ako bi time odbranile kontrolu nad vladom i državom. Pogotovu ako je vlast centralizovana, kao što je slučaj u Srbiji.

Vlasti bi naravno mogle, kao što neki upozoravaju, da opoziciju dovedu u položaj da mora da bojkotuje izbore, pa da nastave da ima potpunu kontrolu svih nivoa vlasti. U krajnjem slučaju, režim bi mogao da bude otvoreno autokratski. Da bi ovo bilo izvodivo i, što je još važnije, održivo, bar dovoljno dugo, neophodno je da se obezbedi spoljašnja, međunarodna legitimnost, jer će se izgubiti unutrašnja. Ovde je važno oceniti rizik očuvanja spoljašnje legitimnosti. Uzmimo da bi vlasti izgubile legitimnost kod posrednika, kod Evropske unije dakle. Ili, kako se to u javnosti obično kaže, u Nemačkoj. Tu su Rusija, Kina i Sjedinjene Države i sve druge zemlje, u susedstvu i u svetu. Čak i da se podrška svede samo na Rusiju i Kinu, kada je reč o velikim silama, SAD i EU bi svejedno nastavile da sarađuju sa srpskim vlastima, kao i u slučaju mnogih drugih autokratskih režima. Jer dok vlasti gube legitimnost u zemlji, pa i autokratske vlasti u recimo Evropskoj uniji, zemlja je ne gubi u svetu. A u susedstvu pogotovo. Bar ne dok ne dođe u položaj da je izbace iz Ujedinjenih nacija.

Za opoziciju bi onda bilo najvažnije da obezbedi ili održi legitimnost u EU i SAD. Valjala bi i legitimnost kod suseda, što srpske opozicije redovno zanemaruju. Vlasti, naravno, ne moraju da budu otvoreno autokratske. Uvek postoje socijalisti, radikali, a i patrioti i umereni opozicionari, i eto višestranačkih, demokratskih i ne sasvim neuspešnih izbora. Neko dobije mesto u vladi, neko u skupštini, neko opštinu, a neko i grad. I onda važi ono što je još Platon rekao: vlast se drži dok se ta prećutna ili izričita koalicija drži i dok je spremna da drži vlast – silom i korupcijom. A opozicija može da bojkotuje ili da ne bojkotuje izbore, a građani da glasaju nogama, to ne menja ništa na stvari.

Da ova poslednja strategija vlasti bude nedostupna, potrebna je ujedinjena opozicija koja može da odlukom o bojkotu ili o učešću na izborima uslovi legitimnost samih izbora i vlasti koja na njima dobija mandat. Pa vlast ima izbor – slobodni i ravnopravni izbori, inače bojkot, ili neprikrivena autokratija.

Dakle, izborna strategija zavisi od toga kolika je snaga opozicije. Bojkotovati izbore ili ne je onda odgovor na pitanje kako doći do izbornih uslova u kojima opozicija ima izglede da pobedi, bar postepeno, ako ne može odmah. Ako opozicija nema potrebnu snagu ili je razjedinjena, i jedni su za bojkot a drugi protiv, možda i sa ciljem da povećaju uticaj u samoj opoziciji, onda je rasprava o strategijama dolaska na vlast, što se kaže, akademska.

Peščanik.net, 26.12.2019.

BOJKOT IZBORA 2020