Britanski reper Stormzy u Banksijevom pancirnom prsluku na festivalu Glastonbury 2019, foto: Neil Hall/EPA
Britanski reper Stormzy u Banksijevom pancirnom prsluku na festivalu Glastonbury 2019, foto: Neil Hall/EPA

Sušena haringa

Na kraju filma „The Long Good Friday“, snimljenog 1979, dakle na početku ere gospođe Tačer, Harold kaže Čarliju da je Engleska u zajedničkom tržištu i da će on ući u poslove sa Nemcima, jer su Amerikanci u komi – a onda ga kidnapuje Irska republikanska armija. Boris Džonson poručuje Evropskoj uniji da će se okrenuti Americi, pogotovo ako se ne postigne sporazum o irskoj granici.

Gospođa Tačer je bila nepopularna, gospodin Džonson, BoDžo, takođe. Ona zbog neoliberalizma, on zbog oportunizma. Za nju se nije moglo reći da ne misli to što govori, za njega se ne zna da li misli to što govori. Godinama je BoDžo pisao o Evropskoj uniji ne upuštajući se previše u to da li je to što piše istinito i da li uopšte ima smisla. Samo koliko pre neki dan je optužio Brisel da reguliše, besmisleno i skupo, sušenu haringu koju izvozi Ostrvo Man. Mada ovo ostrvo nije deo Evropske unije i izvozi haringu u Britaniju po njenim standardima. Tako godinama, sa sve većim uspehom.

To nije njegov izum. Koliko je samo puta neko, meni bar, ilustrovao birokratizam Evropske unije, koji inače nije bespredmetna tema, primerom banana koje moraju da budu određene veličine i oblika. Da ne govorimo o popularnom, u Srbiji, primeru užasa Evropske unije koja bi da reguliše kako će, recimo, nekadašnji srpski predsednik da peče rakiju. Ti BoDžoovi anti-briselski napisi su bili veoma popularni. Mada on nije nikako bio usamljen u izmišljanju svakojakih briselskih nepodopština.

To je sve, međutim, nevažno. Nije on zbog toga postao prvi ministar Ujedinjenog Kraljevstva (UK). Nije ni odluka o napuštanju Evropske unije na referendumu doneta da bi se zaštitila sušena haringa. Mada su BoDžoove demagoške sposobnosti svakako zapažene. Sklonost demagogiji i neobaveznost prema činjenicama, uz spremnost da ih koristi da bi se popeo na vrh vlasti, trebalo bi, računa se, da pomognu u onome što bi BoDžo trebalo da obavi – da konačno izvede zemlju iz Evropske unije.

Ali to nije razlog zbog čega je on došao na vlast.

Kriza neodlučnosti

Dva su razloga. Oba mnogo važnija od političkog karaktera gospodina Džonsona. Jedan su uslovi pod kojima je izabran, a drugi je ono što bi trebalo da usledi po britanskom napuštanju jedinstvenog tržišta.

Britanija je u produženoj parlamentarnoj krizi. Reč je o krizi neodlučnosti. Ona je bila razlog zašto je raspisan referendum o članstvu u Evropskoj uniji, a pojačala se u poslednje tri godine zbog nepostojanja saglasnosti o napuštanju Unije. Demokratski načini razrešenja krize – prevremeni izbori ili novi referendum – ne odgovaraju stranci na vlasti. Bojazan je da bi im novoosnovana Brexit stranka uzela glasove, pa bi se ili povećala podeljenost u parlamentu ili bi na vlast došla opozicija.

Ovde je potrebno uočiti dve stvari. Jedna jeste da je parlament neodlučan zato što ne postoji većina ni za jedan od mogućih ishoda, što je isto kao da se kaže da postoji većina za svaki ishod. Što je gotovo definicija parlamentarne krize. Vlada, svejedno, može da obezbedi ishod koji želi, ukoliko joj parlament ne oduzme pravo da kontroliše dnevni red. U konkretnom slučaju, Britanija bi napustila Evropsku uniju ukoliko bi vlada bila sposobna da naprosto ne stavi na dnevni red odluku o uslovima pod kojima bi se taj izlazak odvijao. Ili, drukčije rečeno, kada bi parlament bio razvlašćen bar po pitanju brexita, a možda i uopšte, recimo tako što bi bio raspušten i ne bi se sastajao sve dok se Ujedinjeno Kraljevstvo ne bi našlo izvan Evropske unije. Što bi naravno moglo da se ponavlja kad god je potrebno.

Druga stvar koju valja imati na umu jeste da je u britanskom sistemu izbora većinom (pobeđuje onaj ko ima više glasova od drugih, ne ko ima više od 50 posto glasova) potrebno, bolje je stupati u koalicione dogovore pre izbora, a ne posle. Ovo zato što ako se podele glasovi Brexit stranke i konzervativaca na jednoj strani i laburista i liberalnih demokrata i zelenih na drugoj strani, ishod može biti da najveći broj mesta u parlamentu obezbedi stranka koja, recimo, osvoji ne mnogo više od trećine ili čak manje glasova. Mada ne i nadpolovičnu većinu u parlamentu, u kom slučaju se neodlučnost ne razrešava izborima i opet može da ne postoji većina ni za jedan ishod. Naravno, drukčije stoje stvari ako je jedna od strana spremna na stupanje u koaliciju pre izbora, dok druga ostaje podeljena. Onda je moguće ostvariti ne tek većinu, već i veliku većinu.

To su okolnosti kada neodlučnost može da dovede do nedemokratskih razrešenja parlamentarne krize. Jedno jeste da se vlast preda odlučnom vođi. Što je otprilike ishod kojem se sada teži sa ustoličenjem Borisa Džonsona. Strategija je sledeća: predstavnik vlade u parlamentu, gospodin Riz-Mog, trebalo bi da ne dozvoli bilo koju odluku kojom bi se promenio postojeći zakon o napuštanju Evropske unije, uključujući i onu kojom bi parlament ponovo odložio datum izlaska. Tako da bi parlamentu jedino preostalo da obori vladu i tako dovede do raspisivanja prevremenih izbora. U ovom drugom slučaju, BoDžo bi trebalo da obezbedi podršku glasača Brexit stranke, dok bi laburisti i liberalni demokrati podelili preostale glasove. I konzervativci bi obezbedili većinu, sa BoDžoom na čelu. Rizik je da se opozicija ujedini, u kom slučaju bi mogla da obezbedi parlamentarnu većinu.

Poziv na patriotizam

Zbog ove poslednje mogućnosti je veoma važno da se Evropska unija – birokratski i samovoljni Brisel zapravo, onaj koji se zaverio protiv sušene haringe i banana nepravilnog oblika, o šljivovici i da ne govorimo – okrivi za nemogućnost sporazumnog razdvajanja. To bi trebalo da obezbedi dodatne glasove patriota. Koje bi trebalo ohrabriti obećanjima o ulaganjima i subvencijama u manje-više sve, odnosno za sve. Putevi, vozovi, škole, zdravstvo, ribe i ovce, industrija čak – za sve ima i biće para. Jer neće ići u Brisel. A biće i tržišta, u Americi pre svega, a naravno i u velikom svetu.

O irskom pitanju nema potrebe misliti, kao što se nije mislilo ni kada se pre referenduma agitovalo za napuštanje Evropske unije. Jer će Evropska unija Irsku pustiti niz vodu. Što bi obeshrabrilo i škotske secesioniste. Ukoliko bi EU ostala solidarna sa Irskom, to bi takođe pomoglo mobilizaciji patriotskih glasova. I BoDžoovi ciljevi bi bili ostvareni. UK bi napustila EU 31. oktobra lišena bilo kakvih obaveza, patriotizam bi ujedinio zemlju, ili bar relevantni deo zemlje, a konzervativci bi pobedili na prevremenim izborima, recimo pre nove godine.

Kontrarevolucionarni izbori

Zašto su svejedno potrebni prevremeni izbori? Zato, i to je drugi razlog dolaska gospodina Džonsona na vlast, da bi on kao prvi ministar i njegova vlada imali potrebnu legitimnost za transformaciju Evropske UK u Globalnu Britaniju. Što je revolucionarni ili, zapravo, kontrarevolucionarni poduhvat.

Sa stanovišta potrebnih sredstava oni se ne razlikuju, već tek kod ciljeva. Naime, revolucija menja sve da ništa ne bi bilo isto, dok kontrerevolucija menja sve da bi sve ostalo isto. Konzervativna stranka je došla dotle da joj, računa se, samo kontrarevolucija može pomoći da se održi na vlasti, ili da ostane stranka koja može da izbori povratak na vlast. Za to je potrebna velika promena stanja stvari. Zašto? Zato da bi opoziciji, laburistima pre svega, bilo teže da stvari vrate u pređašnje stanje, o dalekosežnijim promenama i da ne govorimo.

To je otprilike ono što je postigla gospođa Tačer. Sprovela je promene koje su odredile i buduću politiku Laburističke stranke. Pa je Konzervativna stranka mogla da se vrati na vlast i da na njoj ostane od 2010. do danas, sa izgledima da sa BoDžoovim brexitom ostane na vlasti još pet godina. I da potom ostane kredibilna opozicija, sa izgledima da se vrati na vlast pošto opozicija u nekom času ipak dođe na vlast.

Globalna Britanija

U čemu se sastoje te promene? One proističu iz potrebe da se političke i privredne mere usklade sa novim međunarodnim položajem zemlje. Tu je od ključnog značaja partnerstvo sa Amerikom. Ovde je potrebno uzeti u obzir da u meri u kojoj članstvo u EU određuje trgovinske i uopšte privredne odnose sa Amerikom, tako će i sporazumi sa Amerikom, kojima BoDžo i zagovornici brexita teže, odrediti odnose sa Evropskom unijom. Isto važi i za sve druge sporazume sa trećim zemljama, recimo sa Kinom. Sada je UK deo jedinstvenog tržišta Evropske unije, dok će posle brexita težiti slobodnoj trgovini sa Amerikom i sa ostatkom sveta. To je dramatična promena u odnosima konkurencije, dakle u komparativnim prednostima. To će zahtevati promene u standardima i u tržišnoj regulativi.

Takođe, a to je posebno važno kada se uzmu u obzir najave o smanjenju poreza i povećanju javne potrošnje, fiskalna politika će morati da podržava prodor na ova nova tržišta. Što onda znači da ta najavljena povećana javna potrošnja neće biti ostvariva, jer bi uz smanjenje poreza to značilo da bi bio povećan spoljnotrgovinski deficit, uz verovatno jačanje funte i uz više kamatne stope kako bi se održala niska inflacija. Tako da bi trebalo očekivati da će doći do liberalizacije tržišta rada i do nastavka uravnoteženja javnih finansija, bez obzira na sve što se sada obećava.

Namera je da se opozicija stavi pred svršen čin kako bi nudila političke alternative koje su ostvarive u okviru te nove Globalne Britanije ili, drukčije rečeno, u okviru koje će to odrediti konzervativna vlada pošto obezbedi mandat na izborima kada UK napusti EU. BoDžo je pogodna ličnost da to obezbedi, jer je široke ruke kada obećava, a nema problema sa tim da obećanja ne ispunjava. A i čitava vlada koju je sastavio uglavnom ima isto shvatanje politike.

Neoliberalna EU

Ovo je izgledna politička strategija, u ne maloj meri zbog laburističkih zabluda. Partija je svakako morala da se promeni posle odlaska Tonija Blera i Gordona Brauna. Ali je ta promena zasnovana na pogrešnoj retorici, koja je pre svega potekla od sklonosti da se svuda i u svemu vidi neoliberalizam. Pa je tako i Evropska unija jedna neoliberalna tvorevina. Jer, navodno, stoji na putu socijaldemokratskim merama, merama stare socijaldemokratije, kao što su nacionalizacija i državne subvencije i, čak, državna ulaganja.

Ovo se sada vidi jasno kada BoDžo obećava državna ulaganja, subvencije, očuvanje državnog zdravstvenog osiguranja i uopšte čitavog zdravstvenog sistema i napuštanje politike fiskalne štednje – pošto Britanija izađe iz EU. Kao da je članstvo u Evropskoj uniji stajalo na putu konzervativnim vlastima da sve to urade od 2010. do danas. Ista zabluda je deo laburističke ideologije, zbog čega su za napuštanje Evropske unije glasali mnogi laburistički glasači u područjima koja su deindustrijalizovana upravo promenama koje je uvela gospođa Tačer. Tako da su zagovornici brexita pobedili glasovima onih koji će dodatno stradati od politike koja će uslediti posle brexita, posebno onog kojem teži BoDžo, bez obzira na ono što govori i obećava kako bi obezbedio i brexit i pobedu na izborima koji će uslediti. Dok će laburisti morati da se prilagode. Kao i posle dolaska na vlast gospođe Tačer.

Pozovi Trampa

Ništa od svega toga nije još gotovo, tako da je još uvek reč o projektu na čijem čelu je sada BoJo The Fish. On očekuje ne samo patriotsku podršku, već i američku. Ne bi trebalo, međutim, videti sličnosti tamo gde ih zapravo nema. Tramp nije došao na vlast zato što je zemlja bila u krizi vladanja, kao što BoDžo nije rasista u američkom smislu te reči. U agitovanju za brexit ispoljena je netrpeljivost prema imigrantima iz istočne Evrope i prema izbeglicama, ali to nema trajnost koju rasni sporovi imaju u Americi. Zaista, lažu mnogo i Tramp i BoDžo, ali oni nisu politički uspešni zbog toga. Naravno, valja imati u vidu i da su u Americi izbori sledeće godine, pa ni Tramp niti Republikanska partija ne moraju posle njih da budu na vlasti.

A, i to je važno, koliko god da se govori o neviđenom sporazumu o trgovini između UK i SAD, nije verovatno da će se on ugovoriti i primeniti pre američkih izbora. A šta je uopšte izvodivo videće se tek kada počnu pregovori. Kako će britanski uslužni sektor da konkuriše američkom, o poljoprivredi i da ne govorimo, ostaje da se vidi. Kao i to kako će britanska industrija da konkuriše kineskoj u režimu slobodne trgovine, ako do sporazuma između UK i Kine uopšte dođe. Ovo poslednje će zavisiti i od sporazuma Amerike i Kine.

Uopšte, ovo je donekle digresija, prednost koju Tramp daje bilateralnim trgovačkim sporazumima je neosnovana, ali je zapravo štetna u britanskom slučaju – jer multilateralni kontekst nikada ne nestaje. I dok je američka privreda velika, pa može da računa, mada to nije tačno, da ima veći uticaj u bilateralnim nego u multilateralnim pregovorima, britanska privreda nije u tom položaju. SAD, EU i Kina su velike privrede i bilo da se sa njima neposredno pregovara ili ne, one su uvek prisutne u svim pregovorima, posredno ili neposredno. UK ima veću težinu u trgovačkim pregovorima kao članica EU nego samostalno. A ukoliko neko veruje da će Amerika i sam Tramp sklopiti trgovački sporazum sa Britanijom rukovodeći se britanskim a ne američkim interesima – trebalo bi da gleda film „The Long Good Friday“.

Koji takođe upozorava da nikada nije dobro kada Britanci zaborave na irski problem.

Peščanik.net, 29.07.2019.

BREXIT