Foto: Reuters
Foto: Reuters

Amazonija je već 500 godina mesto uništavanja. Prvo je evropska invazija donela naročito destruktivan oblik civilizacije te smrt stotinama hiljada starosedelačkih muškaraca i žena i istrebljenje desetinama naroda. U novije vreme – raščišćavanje područja pod šumom i uništavanje živog sveta. Sada, u 2019. godini, svedočimo početku novog razornog poglavlja. Seča šuma je ove godine nezapamćena. U julu je stopa deforestacije svakog dana čistila prostor veličine Menhetna, a Londona sa predgrađima svake tri nedelje. Ovog meseca, požari po Amazoniji izbijaju u rekordnom broju, što je gotovo izvesno deo strategije spaljene zemlje u cilju raščišćavanja teritorije. Zašto se to sada događa? Zbog promene u strukturama moći.

Predatorski oblik politike nazvan bolsanarizam osvojio je gotovo totalnu i totalitarnu vlast u Brazilu. Glavni projekat predsednika Žaira Bolsanara je da napravi još ruševina u prašumama Amazonije, brzo i metodično. Zato ministar ekologije radi protiv prirode, prvi put otkako je Brazil povratio demokratiju.

Za proteklih 30 godina nijedan ministar ekologije nije uživao takvu autonomiju kao Rikardo Sales. On je potrčko agrobiznisa, industrije koja je odgovorna za većinu smrti u poljima i šumama i sada predstavlja najdestruktivniju silu u Brazilu. Zemljoposednički lobi je oduvek učestvovao u brazilskoj vlasti, i zvanično i nezvanično. Danas ne samo da učestvuju u vlasti, oni jesu vlast.

Najvažniji projekat bolsanarizma je pretvaranje javnih površina koje služe svima – jer garantuju očuvanje prirodnih bioma i života urođeničkih naroda te regulišu klimu – u privatnu svojinu od koje korist ima nekolicina. Ove površine, od kojih većina leži pod šumama Amazonije, obuhvataju i zemljišta na čije korišćenje starosedelački narodi imaju ustavom garantovano pravo, oblasti koje su naselili ribeirinhos (ljudi koji više od veka žive od ribarenja, ceđenja gume iz kaučukovca i sakupljanja brazilskih oraha i drugih šumskih plodova) i kolektivizovane površine za quilombolas (potomci pobunjenih robova s osvojenim pravom na teritorije koje su zauzeli njihovi preci).

Međusobne svađe u vladi su stalne, delom i zato što Bolsanarova administracija koristi strategiju simuliranja vlastite opozicije kako bi zauzela svaki mogući prostor. Međutim, za skidanje zaštite sa teritorija starosedelačkih naroda i zaštićenih područja prirode postignut je konsenzus. Kada se povede reč o pretvaranju najveće prašume na planeti u prostor za stočarstvo, uzgoj soje i vađenje rude, nema nikakvih svađa. Malobrojni oprečni glasovi već su uklonjeni iz vlade.

Bolsanarizam se prostire znatno šire od čoveka po kom je nazvan. U nekom trenutku mogao bi se čak i otarasiti Bolsanara. Duboko povezan sa našom globalnom krizom demokratije, bolsanarizam utiče na čitavo područje Amazonije, izvlačeći na površinu ljude koji su se krili po kanalizaciji godinama, ponekad i decenijama, u latinoameričkim zemljama u kojima se takođe odlučuje o sudbini najveće svetske tropske šume. A bolsanarizam, treba ponoviti, nije samo pretnja za Brazil već za čitavu planetu jer uništava šume koje su od strateškog značaja za kontrolu globalnog zagrevanja.

Kako da se suprotstavimo ovoj ogromnoj i veštoj destruktivnoj sili?

Da bismo bili u stanju da se odupremo, moramo postati šuma – odupirati se kao šuma, šuma koja zna da u sebi nosi ruševine, koja u sebi nosi i ono što jeste i ono čega više nema. Moramo dati oblik ovom političkom, afektivnom osećanju da bismo dali smisao našim postupcima. To znači pomeranje nekoliko tektonskih ploča u našem vlastitom razmišljanju. Moramo sami sebe dekolonizovati.

Činjenica da se Amazonija i dalje posmatra kao nešto udaljeno, na periferiji našeg pogleda, otkriva koliko je glupava bela, zapadna kultura. To je glupost koja oblikuje političke i ekonomske elite u celom svetu, pa tako i u Brazilu. Verovati da je Amazonija daleko na periferiji, kada nam je očuvanje njenih šuma jedina šansa za kontrolu globalnog zagrevanja, otkriva neznanje kontinentalnih razmera. Ta šuma je u samom srcu svega što imamo. Ona je pravi dom čovečanstva. To što se mnogi od nas osećaju udaljeno od nje, samo pokazuje koliko su naši pogledi zagađeni, formatirani i iskrivljeni. Kolonizovani.

Život u velikim gradovima Brazila i sveta nas udaljava od smrti u kojima nas naši mali, svakodnevni postupci čine saučesnicima. Imamo privilegiju što nismo prinuđeni da se pitamo o poreklu odeće koju nosimo ili hrane koju jedemo. U Amazoniji, međutim, ako jedeš govedinu sigurno znaš da je to meso stiglo iz posečenih šuma. Ako kupuješ drva, znaš da u Brazilu gotovo da ih nema potpuno legalnih. Ako kupiš sto ili ormar, gledaš nameštaj i misliš kako je većina komada napravljena od građe otete sa starosedelačkih teritorija ili iz prirodnih rezervata. U Amazoniji, u centru sveta, naš odnos prema smrti šume i šumskih naroda, kao i prema smrti porodičnih farmera, jeste neposredan. Neizbežan je.

Potrebno je da ponizno zamolimo šumske narode da nas uključe u svoju borbu. Oni su ti koji znaju kako da žive uprkos rušenju. Oni imaju iskustva u otporu velikim silama destrukcije. Ako želimo bilo kakvu šansu za stvaranje pokreta otpora, moramo razumeti da u ovoj borbi mi nismo protagonisti.

Sad mi treba da budemo okupirani i dozvolimo da na naša tela utiču druga iskustva života na ovoj planeti. Ne u nasilnom obliku, poput kolonizacije Amazonije i njenih naroda koja i danas traje i sve je brža. Ovog puta, to treba da bude u obliku razmene, stapanja, ljubavnog odnosa.

Bolsanaro nije pretnja samo po Amazoniju, to ga čini pretnjom po čitavu planetu. Suočeni sa bolsanarizmom i njegovim ubrzanim silama destrukcije, svi mi, sve nacije, moramo se ugledati na porobljene Afrikance koji su ustali protiv svojih opresora. Moramo izgraditi zajednice poput onih koje su osnivali izbegli brazilski robovi. Pošto ne znamo kako se to radi, moraćemo biti dovoljno skromni da naučimo od onih kojih znaju.

Najbolja i najmoćnija stvar u savremenom Brazilu i svim područjima Amazonije, upravo su periferije koje zahtevaju da budu centar. Naša najveća šansa leži u udruživanju snaga sa pravim centrom sveta, gde se vodi bitka za našu budućnost.

Autorka je brazilska novinarka i spisateljica koja živi u Amazoniji.

Eliane Brum, The Guardian, 23.08.2019.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net, 26.08.2019.

Srodni linkovi:

Srpski prevod integralne verzije teksta iz El Paísa

The Guardian – Dok Amazonija gori

The Guardian – Požar na Arktiku

TEMA – KLIMA