1. maj je možda najnapadaniji, najosporavaniji međunarodni praznik. Od čikaških događaja 1886, po kojima je 1. maj proglašen praznikom, kada je bomba poslala u smrt nekoliko policajaca, zatim veći broj žrtava od policijskog pucanja, i najzad anarhiste kojima je suđeno, 1. maj je često bio krvav. Zabranjivan, ograničavan, menjan, falsifikovan – sve to je prazniku još danas sačuvalo nešto od buntovništva. Nije li pre samo godinu dana ovde u Sloveniji od 1. maja oduzet drugi dan odmora, na predlog uspešnog proizvođača mini-aviona za najbogatije? Pobunu radnika protiv eksploatacije su u socijalizmu zamenili praznikom rada, kojim radnici slave – još uvek – svoju eksploataciju. Šta da radnici slave danas? To što su zaposleni, to što nisu, to što rade suviše, to što im se rad oduzima? U Grčkoj su se ove godine pojavili plakati sa pozivima na proslavu 1. maja na kojima piše “ne neradni dan, nego štrajk”.

Sa druge strane su 1. maj proglašavali praznikom cveća, povezivali sa svecem (Josipom), neutralizovali i ulepšavali. Mali problem je što mnogo sezonskih cvetova nosi ime “majski” u mnogim jezicima, i što uistinu cvetaju u maju. Jedan je naročito poznat – glog. Tri posebno mirisava cveta cvetaju u maju – jorgovan, đurđevak, ruža. Zbog te raznolikosti je smišljen majski venac, sastavljen od raznih cvetova. Izvesno se računa i sa tim da neko ko bere cveće i pravi venac neće stići da isti dan stigne i na demonstracije. A i socijalistički radnici su, posle parade, slani u prirodu, da im ne bi palo na pamet da demonstriraju po gradovima.

Pred praznik nekako povezan sa radom i radnicima palo je u Sloveniji nekoliko izuzetno zanimljivih predloga: ministar od koga to niko nije očekivao dao je predlog da ministri, valjda i poslanici, rade za minimalnu platu. Ministar je jasno dao na znanje da se gorko šali, odnosno da je sarkastičan povodom predloga o smanjivanju plata sindikata školstva; no isti ministar je ranije više puta davao dokaze da se javno šali, jedanput je javno rekao i da ne ide bez šale. Uzmimo dakle šaljivca ozbiljno. Obavezna minimalna plata za sve političke položaje bi namah rešila problem zaposlenih na ministarstvima i u drugim institucijama uprave (naravno bez sudstva, policije, školstva, zdravstva), pretumbala bi temeljno politički život, imali bismo “novih lica” koliko god hoćemo. Ideja da je politika žrtvovanje, a ne način da se najudobnije živi među svim drugim građanima bi promenila celokupni politički pejzaž, dovela bez problema nove inicijative, otvorila put za nove oblike demokratije – i neposredne, izvesno sve građane načinila aktivnijim, odgovornijim, posle izvesnog vremena možda i masovno pametnijim. Uvođenje minimalne plate za najprivilegovanije i najistaknutije u javnosti bio bi ne samo simbolički, nego i realni početak uvođenja univerzalnog temeljnog dohotka (UTD). Politička klasa bi se upisala u istoriju. Sa ušteđevinom i kapitalom od godinama zadovoljavanih najviših potreba, politička klasa bi realno imala najmanje problema da da primer žrtvovanja, pa i građanske strasti za opšte dobro. Zamislite samo kako bi se u trenutku oblikovali jasni kriterijumi za rad u politici, kako bi rezultati reljefno pokazivali uspeh pojedinca u politici, kako bi se sadašnja partitokratija brzo raspala, i kako bi država i dalje uspešno – zapravo mnogo lakše – održavala onaj nivo izgleda, ponašanja, transporta i ostalog što svetska politika zahteva. Niko, primera radi, ne bi imao ništa protiv da Falkon (davno kupljeni i nikad korišćeni državni avion) bez prestanka leti i prevozi vesela lica koja skupljaju sitniš za kafu, u društvu bolesnika koje treba prevesti na lečenje u druge zemlje i odličnih učenika koji su dobili školske nagrade putovanja…

Pre nego što se ministrov lik ovekoveči u školskim udžbenicima a svima ostalim građanima zasija sunce novog doba, treba pokušati da se nekako reši problem značenja 1. maja. Ostaje dakle da je 1. maj praznik borbe za praznik, odnosno borbe za precizno definisanje njegovoga smisla. Možemo, dakle, osmisliti samo svoj 1. maj, ne zaboravljajući njegovu istoriju i napon koji ima. Moje najmilije i najprijatnije praznike 1. maja sam doživela u Parizu, New Yorku, Berlinu i Atini, i uvek su bile velike demonstracije, negde i sa ozbiljnim uličnim borbama, kao u Berlinu 2009. Ti sasvim revlucionarno razumljeni i organizovani praznici su me ponovno uveravali da posvuda ima svesnih građana, i da teško mogu da pobede sistem.

Među cvetnim praznicima, najcvetniji 1. maj je izvesno bio u Monemvasiji  na južnom Peloponezu, To je veliki vizantijski grad na poluostrvu od kojeg su kopanjem kanala napravili ostrvo sa pomičnim mostom, da bi se zaštitili od “slovenskog mora” koje je navaljivalo na Peloponez od šestog do devetog veka naše ere. U mestu su živeli istoričari, posebno autor Monevasijske hronike. Monemvasiju (što inače znači “jedini ulaz”)  prepoznajemo u imenu vina Malvazija, koje su Venecijanci preneli na Jadran. Danas je Monemvasija grad ruševina, sa seocetom uz more. 1. maja se celo brdo pokrije cvetovima svih boja, među kojima zuje pčele: mešavina mirisa je nazamisliva. 1. maja se u Monemvasiji rodio jedan od najvećih grčkih pesnika, Janis Ricos (1909-1990). Njegova prva velika zbirka poezije, Nadgrobnik (Epitafios) je 1936. zabranjena, knjige su spaljene u Atini. Negde sredinom osamedesetih smo se na 1. maj našli u Monemvasiji. Ručali smo u taverni u seocetu, koje je u međuvremenu uređeno kao skup apartmana, za naše džepove nedostižnih, za razliku od taverne. Služilo se samo jedno dnevno jelo, paprikaš od zečetine sa sitnim lukom (stifado), kuvala je i služila minijaturna postarija gospođa. To je bila tetka Janisa Ricosa. Na terasi gde se pesnik igrao u mladosti je bugenvilija počinjala da buja. Porodica Ricos je imala žalosnu sudbinu ranog umiranja od tuberkuloze i ludila – ono prvo ni sam Janis nije izbegao u mladosti. U ruševinama grada na brdu su pčele zujale u ritmu njegovih pesama. Ricosove pesme su naime sve pevane, i predstavljale su osnovu sporazumevanja otpora – protiv Italijana i Nemaca, protiv diktature, protiv imperijalizma, protiv kapitalizma, danas protiv evropske represije. Većinom je za Ricosove pesme muziku napisao Mikis Teodorakis. Za vreme pukovničke diktature su njegovu pesmu sa stihovima “Ova zemlja je njihova i naša” (misli se na mrtve) su po atinskim tavernama pevali sa prekrštenim dlanovima, pozom za hapšenje. Ricos je dobio Lenjinovu nagradu, posle koje više nije mogao dobiti Nobelovu.

1. maj u Monemvasiji bio je mistično iskustvo: nigde nikoga nije bilo, nikakvog slavlja, narodnih masa niotkuda. I u toj potpunoj usamljenosti prelepoga mesta po kojem su prelazili talasi opojnih mirisa, sve je na sve strane odjekivalo Ricosovim pesmama – u glavi. Nežni liričar koji je postao revolucionar je, tako mi se činilo, za sobom upravo tu ostavio tragove prve zanesenosti rečima, onim najjednostavnijim: more, kamen, cvet, pčela, ptica, sunce. Kada je sunce zašlo, otišli smo na obalu, gde smo prenoćili. U predvečerje je plaža, cela od alabasterskog šljunka, bacala dodatnu svetlost na grad. Najtiši i najusamljeniji 1. maj je nestajao. Pesnik je tada još bio živ, u Atini i u celom svetu. Posle nekoliko godina je umro i sahranili su ga u Monemvasiji.

http://www.youtube.com/watch?v=OW8YZNMz4r0

http://www.youtube.com/watch?v=KhMszefJXv8

http://www.youtube.com/watch?v=xptAcInjEgg

Peščanik.net, 30.04.2013.


The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)