Borka Pavićević je jedina osoba koju sam poznavao koja je na isti način vladala svojom pojavom i svojim intelektom. Kada bi negde ušla svi bi rekli: Eno je Borka. Kada bi počela da govori, svi bi rekli: Borka priča. Zato njen odlazak ne može da se opiše drugačije nego kao beskrajno nedostajanje. Za Borkom se ne tuguje, za Borkom se ne plače, ona nam je toliko toga ostavila da se pitamo. Borka može samo da nedostaje, jer sada nema ko da da odgovore.
Legat intelektualca je u tome da uđe u sazvežđe malog i znatiželjnog čoveka. Čitavog života fascinirao me je fenomen velikih ljudi. Kako Pina Bauš sprema svoj doručak? U kom trenutku Maja Angelou shvata da je važno kakvi smo jedni prema drugima ? Da li je Bunjuel odlazio na pijacu? Onda sam upoznao Borku. Svaki trenutak sa njom bio je nazaborav. Ali svaki. Koliko mora da te ima, da bi te se toliko pamtilo? To je pitanje na koje još uvek nisam našao odgovor. Sada i neću.
Sa Borkom je sve bilo beskrajno haotično i beskrajno uređeno u isto vreme. Kada bi konferencije o važnim temema postale beskrajno monotone, Borka bi ustala i odevena u pelerine i široke haljine mašući rukama stvarala protok vazduha da bismo mogli ponovo da dišemo. Uvek nam je postavljala pitanje o tome „kako mi danas mislimo“ nešto ili nekoga. Od Borke sam naučio da živimo u histeriji identiteta: od izvlačenja monarhističkih aktera do haotičnih arhitektonskih rešenja. Od Borke sam naučio da je mnogo važno za mentalno zdravlje jednog naroda kakve su mu fasade i ulice i zašto je važno gde su u gradu žardinjere. Od Borke sam naučio da postavljam hiljadu pitanja, bez obzira da li na svako postoji odgovor. Ako postoji pitanje, postoji i potreba za njim, a odgovor će se naći već nekad. Borka me je naučila da čovek sa integritetom može sve.
Borka je znala da prljavština, kad počne da svrbi, mora da stvori ranu na koži. Manje ili više bolna, rana mora da se pokaže kako bi se zacelila. Kada je 2012. godine desetak prostora u Beogradu odbilo da prikaže izložbu švedske umetnice Elizabet Olson Valin pozvao sam Borku. Rekla je da ne može, jer je u Centru već postavljena neka druga izložba. Rekao sam da su nas svi odbili jer se plaše. Zamolila me da joj na mejl pošaljem sporne fotografije. Nakon toga me je pozvala i rekla: Slušaj dete, ja znam zašto ovo niko neće da ti prikaže, ali zato mi moramo. Preko već postojeće izložbe prelepili su ogromne bele papire da bi na njih postavili izložbu pod nazivom „Evo čoveka“ (Ecce homo). Dačić je zbog te postavke na ulicu poslao policiju na konjima i blokirao centar grada, televizije su tokom celog dana prenosile šta se dešava ispred Centra za kulturnu dekontaminaciju, Dveri su protestovale sa jedne strane, pravoslavni vernici sa druge strane ulice. U celom tom haosu Borka je rekla: Molim vas, neka neko izađe i uvede Jovana Ćirilova, ne može da prođe od ovih što pevaju pesme o bogu.
Godinu dana ranije CZKD smo preimenovali u Sigurnu kuću ponosa. Niko, ali niko, nije želeo da nam ustupi prostor nakon što je grad 2010. bio demoliran. Borka je prihvatila, promenila je rasporede svih proba u centru, otkazala druga dešavanja, ali je Nedelja ponosa morala da se desi. Zbog pritisaka i pretnji program je te godine bio slabo posećen. Kada je sve prošlo Borka je napisala pismo u kome je navela da je ponosna što smo baš CZKD izabrali za sigurnu kuću. Meni je to izgledalo kao momenat u kome dete donese neku žvrljotinu ali sa idejom da je na crtežu mačka, a majka mu kaže: Baš je lepo, baš je kao prava maca. Takva je bila Borka.
Borka je bila energija jednog prostora u Beogradu, prostora koji je okupljao i postavljao pitanja. Borka je stvarala prostor u kome nam nije bilo dozvoljeno da odustajemo, ali smo mirno mogli da odspavamo nekoliko sati i da nastavimo. Za Borku, unutrašnje revolucije njenih saboraca bile su neizmerno važne. Sve te unutrašnje bitke pojedinaca izvodila je do kraja bez obzira da li smo ostajali ili odlazili iz zemlje nakon toga. Davala nam je prostor da razumemo šta radimo, bez obrzira na ishod. U tome je njena veličina. U tome je bila lepota Borke. I lepota svega što je stvarala i u čemu je učestvovala.
Tragedija Borkinog odlaska je u našem odustajanju i u kolektivnom uživanju u nerešivosti problema koji nas okružuju. Da je živela još sto godina, ništa ne bismo od nje naučili, jer smo bili tupi da je čujemo dok smo to mogli.
Peščanik.net, 30.06.2019.
Srodni linkovi:
Latinka Perović – Borka Pavićević (1947-2019): skica za biografiju
Borka Pavićević – Duša jedinica moja
Ivan Čolović – Borka kao otpor
Svetlana Slapšak – Oprosti mi, Borka!
Saša Ilić – Borka ili o revoluciji
CZKD – Preminula Borka Pavićević
FEMINIZAM
