Kaldrma u CZKD-u
Kaldrma u CZKD-u

Ne sećam se tačno kada sam upoznao Borku Pavićević, čini mi se da sam je poznavao oduvek, ali kada je osvanula vest da je više nema, to pitanje vremena postalo je izlišno. Iako je teško poverovati da se to zaista dogodilo, ostaje otvoreno pitanje rastanka, kao i ono o prvom susretu. S nekim ljudima se jednostavno nikada nismo sreli u jednom trenutku kao što se ne možemo ni oprostiti tačno određenog dana. Ponekad su odlasci produženi, posebno ako je veza između onih koji odlaze i onih koji ostaju toliko jaka, kao što je bila između Borke Pavićević i jugoslovenske alternativne kulture.

Za moju generaciju kao i za one ranije, pa i za one koje su došle potom i pokucale na vrata Centra za kulturnu dekontaminaciju, Borka Pavićević je imala samo jedan odgovor: Da! Ovo „da“ sažimalo je njen energični aktivizam, otvorenost ka političkoj i kulturnoj alternativi bez obzira iz kog dela sveta je ona dolazila. Borkin koncept društvenog aktivizma obuhvatao je zaista široko polje delovanja koje je prevazilazilo uvrežene odrednice projektnog menadžmenta na osnovu kog je delovala čitava mreža civilnih organizacija diljem bivše Jugoslavije. Rodna ravnopravnost, ljudska prava, postkonfliktna društva, izgradnja mira, alternativno pozorište, kultura sećanja, angažovana umetnost, kultura dijaloga, pregovori, izbori, antiratne inicijative, politički aktivizam, borba za javni prostor, pitanja javnog dobra, arhitektura kao temelj Moderne, pitanja pomirenja i suočavanja s prošlošću, tranziciona pravda, tradicije avangarde, ženska prava, performativne i vizuelne prakse, istorija ženskih revolucionarnih inicijativa, revolucija i jugoslovensko nasleđe. Bilo je ovo samo deo njenog rada i interesovanja, napose i ličnog angažmana u čemu se razlikovala od drugih aktera nezavisne scene koja je tokom devedesetih i dvehiljaditih odigrala ključnu ulogu u mobilizaciji kulturne i političke alternative.

No tvrditi da je Borka bila jedinstvena po tome što je imala energije da se angažuje u svim ovim poljima, bilo bi pogrešno, jer ima još ljudi za koje bi se moglo reći da su delovali u mnogim od navedenih delokruga. Međutim, ono što je Borku razlikovalo od njih bila je hrabrost da u svakom segmentu društvene stvarnosti zauzme jasan stav i brani ga po svaku cenu. Tako je bilo za vreme Miloševića, ali i nakon njegovog pada, sve do kraja života. Borka je, naime, pripadala onoj generaciji starih revolucionarki, šezdesetosmašica, kojima su fejsbuk aktivizam i tviter rasprave ostale strane. Ona se za svoj put borila partizanski, otvoreno, dijalogom, susretima, sučeljavanjem mišljenja, demonstracijama, pred kordonima, u otvorenom sukobu ili dijalogu s političarima, ili u nastojanjima da pridobije podršku drugih kulturnih i političkih centara. Sve to je činila kako bi onu malu republikansku teritoriju, koja je svih ovih decenija funkcionisao pod nazivom CZKD, učinila autonomnim poljem rada u kome su se realizovale alternativne kulturne politike. U tom smislu, Borka Pavićević je svojim delovanjem bila najozbiljnija opozicija svim ministrima kulture, od Nade Popović Perišić do Vladana Vukosavljevića, njen rad na pomirenju između bivših zaraćenih strana, naročito kada je reč o Kosovu, bilo je daleko iznad svakog delovanja Ministarstva inostranih poslova Srbije. I mada će sada Vukosavljević i Dačić uputiti javne telegrame saučešća, ovi funkcioneri, kao ni njihovi prethodnici, nikada nisu pokazali nimalo razumevanja za alternativne politike koje je kreirao CZKD pod vođstvom ove hrabre žene. Naprotiv, oni su se služili lažima i podmetanjima, nastojeći da preko tabloida diskredituju čitav njen rad.

Kada bih tražio pandan za Borku Pavićević u književnosti, mogao bih da ga nađem možda samo u Borisu Davidoviču Novskom. Njena besprekorna revolucionarna biografija izdvajala ju je od okoline, njena hrabrost otvarala joj je puteve kroz opšti kolaps vrednosti u kome je ona zagovarala odgovornost, razumevanje i solidarnost. Žudnju za životom! To je političkom i kulturnom mainstreamu oduvek zvučalo strašno, pa je čak pronašla mesto i u refrenu pesme jedne od najkonzervativnijih i najmilitantnijih „rep“ postava pod imenom Beogradski sindikat, koji je ovako video ideološki clash između pre i postpetooktobarske Srbije: Da se odrekneš Guče/ kajmaka i radže/ a tolerišeš Hrvate, Borku/ gej parade! Borka je odavno postala simbol promene, odnosno kulturne revolucije koja je tekla naporedo s njenim radom, još tokom osamdesetih i sedamdesetih godina. Jer ono što je Borka demonstrirala devedesetih kroz organizaciju kulturnih, dokumentarnih i debatnih programa kao direktorka CZKD-a, bilo je ono najbolje iz jugoslovenskog političkog i kulturnog nasleđa, što je pre svega zahvaljujući njoj opstalo do današnjih dana, ali ne kao suvenir već kao funkcionalno praktično delovanje na terenu, ovde i sada.

Kada je pokušao da objasni strategiju Oktobarske revolucije, Lenjin se pozvao na Napoleonovu izjavu „da treba najpre zagaziti u ozbiljnu bitku, a da tek posle treba videti“. Ovim je želeo zapravo da kaže da u revolucionarnom delovanju nema čekanja niti odlaganja. Borka je to dobro znala i otvorila je mnoge bitke od kojih one najvažnije još uvek traju. Kada su naprednjaci 2012. dolazili na vlast, jedna od glavnih meta obračuna bila je upravo Borka Pavićević i njen CZKD. Na tom frontu, Borka Pavićević je ostala do poslednjeg dana svog života. Njena ostavština je ogromna. Velike kulture bi u njoj prepoznale bogatstvo, male kulture uglavnom neguju strah od izuzetnih pojedinaca. Ali Borka i nije bila samo građanka, pojedinka, ona je bila pokret. Takvo nasleđe se ne smešta u muzeje i biblioteke, ono preoblikuje društvo. Naposletku, njeno osnovno polje delovanja bio je teatar, a u njemu posebna strukturna celina koja je od antičke drame ostala poznata kao agon, ili sukob rečima između zagovornika suprotnih stavova. U tome je Borka Pavićević videla ishodište demokratije, na taj način je vodila Centar za kulturnu dekontaminaciju, tako se ponašala u javnosti. Njenim odlaskom, kulturna scena u Srbiji ali i u čitavom postjugoslovenskom prostoru izgubila je jednog od najvažnijih zagovornika slobode.

Peščanik.net, 01.07.2010.

Srodni linkovi:

Latinka Perović – Borka Pavićević (1947-2019): skica za biografiju

Borka Pavićević – Duša jedinica moja

Mirjana Miočinović – O Borki

Ivan Čolović – Borka kao otpor

Borka Pavićević – Odlasci

Svetlana Slapšak – Oprosti mi, Borka!

Boban Stojanović – Borka: Jedno beskrajno nedostajanje

The following two tabs change content below.
Saša Ilić

Saša Ilić

Rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio tri knjige priča (Predosećanje građanskog rata, 2000; Dušanovac. Pošta, 2015; Lov na ježeve, 2015) i dva romana (Berlinsko okno, 2005; Pad Kolumbije, 2010). Bio je jedan od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.

Saša Ilić

Latest posts by Saša Ilić (see all)