Reč na komemoraciji Borki Pavićević, CZKD, 4. jul 2019.
Pre gotovo okruglih trideset godina, 12. avgusta 1989, u Politici je Danilo Kiš objavio pesmu „Na vest o smrti gospođe M. T.“ Početni stihovi glase: „Kakav dobro obavljen posao, Smrti, kakav uspeh, srušiti takvu tvrđavu!“ Samo dva meseca kasnije i on je bio srušen. Smrt Borke Pavićević izaziva jednaku pobunu protiv Smrti, jednako osećanje nezasluženosti, jednako osećanje nenadoknadivog gubitka. Svi mi koji smo poslednjih trideset godina bili Borkini saputnici, mi koji smo samo nastojali da je sledimo i da joj donekle pomognemo na njenom iscrpljujućem putu, bili smo u poređenju s njom trošna zdanja, dok je ona bila tvrđava.
U ovom času dopuštam sebi da govorim o onom zbog čega sam joj se najviše divila i na čemu sam joj najviše zahvalna. Ona je svojim pisanjem, sa strasnom upornošću godinama registrovala sve znake rasula jednog društva, preuzevši na sebe opasnu ulogu svedoka (uličnih) prizora. Oštrini njenog pogleda nije promakla nijedna pojava iz svakodnevnog života čija je prividna bezazlenost zamagljivala njenu opakost. Ona je nepogrešivo znala šta je uzrok, a šta posledica svega što se u devedesetim godinama događalo pod izgovorom „odbrane srpskih nacionalnih interesa“, ona je ukazivala na podlost namera i pomagala nam da dođemo do istine.
Njene su kolumne istovremeno donosile, kao neku vrstu svetle opozicije, krhotine sećanja na prošlost, bile su „rezimei slika onog što je bilo“, čime se spasavala i moja lična mladost, moje godine sazrevanja, za koje sam uvek smatrala da su bile srećne. Iz tih sam tekstova, iz kojih su nastale tri dragocene knjige (Moda,1994, Na ex – Postdejtonska moda, 1998. i Glava u torbi, 2017), shvatila i koliko je njen život bio bogat, koliko su njena sećanja uzbudljiva, a pamćenje pouzdano i kolika je energija bila potrebna i kolika se energija trošila da bi se tako živelo.
Kruna njenog rada, vrhunac njene u pravom smislu graditeljske sposobnosti bila je zamisao o stvaranju Centra za kulturnu dekontaminaciju koji je od 1995. postao i već je četvrt veka mesto neporecive istine, jer su je potvrđivali dokumenti i časni ljudi, mesto otpora visokog rizika i neumoljive kritike, istovremeno i prostor učenja i proučavanja, prostor novine i eksperimenta. I ja lično ne znam kakav bi moj život bio bez tog Centra, do koje bih se mere osećala usamljenom. Istomišljenička bliskost s ljudima koje sam tu susretala, znanja koja sam zahvaljujući njima stekla, podrška koju sam od njih dobijala, sve mi je to u doslovnom smislu pomoglo da preživim. I za sve to najviše dugujem toj neumornoj, mudroj, pravičnoj, plemenitoj, prijateljima odanoj i jedinstvenoj Borki Pavićević. I svesna sam, u ovom času opraštanja od nje, da sam njen veliki dužnik.
CZKD, 4. juli 2019, foto: Srđan Veljović
Peščanik.net, 05.07.2019.
Srodni linkovi:
Latinka Perović – Borka Pavićević (1947-2019): skica za biografiju
Borka Pavićević – Duša jedinica moja
Ivan Čolović – Borka kao otpor
Svetlana Slapšak – Oprosti mi, Borka!
Saša Ilić – Borka ili o revoluciji
Boban Stojanović – Borka: Jedno beskrajno nedostajanje
DRUGA SRBIJA