Mapa raspada Jugoslavije Suade Kapić, uramljena iza Borkinog stola
Mapa raspada Jugoslavije Suade Kapić, uramljena iza Borkinog stola

Reč na komemoraciji Borki Pavićević, CZKD, 4. jul 2019.

Ne volim reč energija, ali ne nalazim bolju da opišem ono čime je Borka Pavićević zračila, što je stvarala i širila, jer to je jedna vrsta energije, jedna vrsta snage kojom se napajaju naše moralne baterije i zahvaljujući kojoj imamo malo svetlosti u mraku koji oko nas šire ljudi na vlasti, odnosno proizvođači mraka koji rade za njih.

Borka je bila i izvor i prenosilac te moralne energije, ali nju je nalazila i u drugim ljudima, privlačile su je ličnosti sa snažnim etičkim potencijalom, voljne da taj potencijal nesebično i hrabro upotrebe, sarađivala je, radila s njima, sa sebi sličnima. A njihov broj je impresivan. Na stranicama knjige njenih kolumni „Glava u torbi“ naći ćete njihova imena, stotine imena. A to su po pravilu imena ljudi koje Borka nije našla u lektiri – mada ima i njih – nego ih je lično upoznala, s njima razgovarala, s njima sarađivala, sa njima putovala. Ljudi iz sveta pozorišta, razume se, ali i mnogih drugih zanimanja, ljudi iz raznih zemalja, raznih generacija, raznih konfesija. Cela jedna neformalna, ali široko razgranata mreža onih koji stvaraju, održavaju i prenose snagu i nadu potrebne da opstanemo kao ljudi, što je ovde uvek bilo teško, a danas nam se čini da je teže nego ikad.

I ovaj Borkin Centar, ovaj naš centar, jedno je od najvažnijih mesta koja služe tome da ova mreža za održavanje moralnog napona radi, da funkcioniše. On je – ako tako mogu da kažem – trafo-stanica naše moralne energije. Mnogi od ljudi koje Borka pominje u svojim kolumnama bili su ovde, govorili su ovde, glumili su ovde, izlagali su ovde, i demonstrirali su ovde, branili su, zastupali su otpor nasilju, kritičku misao, solidarnost, odgovornost, bratstvo. To su vrednosti koje ovaj Centar neguje od kad postoji, radi njihove odbrane i njihovog očuvanja ovde se već dvadeset četiri godine kultura dekontaminira od otrova nacionalizma, nacionalističke mržnje i zločina.

Ovde smo zajedno sa Borkom oživljavali sećanja na žrtve tog otrova, i na jednu od najvećih – na Jugoslaviju. Ne na državu Jugoslaviju, nego na Jugoslaviju kao prostor na kome su ljudi iz različitih naroda mogli da žive zajedno. I izmešani. I ne uvek, ali često u ljubavi, što je za nacionaliste bio nepodnošljiv skandal, zbog koga su Jugoslaviju krvavo kaznili. U tom smislu je Borka bila i do kraja ostala Jugoslovenka. Jugoslavija je bila i ostala ime njene zemlje, ime prijateljstva, ime kulture, ime zajedništva, zajedništva koje i danas ponegde istrajava, i koje se ponegde obnavlja, i koje osećaju i praktikuju i mladi ljudi, rođeni posle nestanka jugoslovenske države. Primetila je Borka da to nezaboravljeno jugoslovensko zajedništvo danas postaje sve važniji oslonac otpora nacionalizmu i etničkoj mržnji koju on proizvodi. Zato je jedan svoj tekst, jednu svoju kolumnu nazvala „Jugoslavija kao otpor“.

A ja u naslov ovog mog malog in memoriam stavljam „Borka kao otpor“. Zaista, kao što je već primećeno, bila je Borka verna svom imenu, bila je beskompromisan, neumoran borac, borkinja. Ali sredstva njene borbe su bila neagresivna, nenasilna: solidarnost, prijateljstvo, saosećanje, odgovornost, nesebičnost. Radovala se kad bi ta nenasilna sredstva borbe nalazila i kod drugih, pa je tako jednog svog saborca iz Hrvatske opisala kao „čoveka čija je snaga ravna njegovoj nežnosti i empatiji prema ljudima“. A ono čime je Borka razoružavala nas, svoje prijatelje, bila je njena nenametljiva lepota, elegancija bez ukrasa, ako ne računamo odavno legendarne Borkine bisere.

Borka je kratko bolovala i brzo nas napustila. Kao da je odlučila da, ako već mora da ide, s odlaskom ne odugovlači: tako je i sve drugo radila odlučno, bez otezanja i odugovlačenja, brzo, ne gubeći vreme. Zato je i ova brza smrt tipično Borkina, kao da je izvedena u njenoj dramatizaciji.

Ali šta ćemo bez Borke, kako ćemo bez nje?

Kako će bez Borke njeni Nikola i Jovan? To će samo oni znati.

Kako će nastaviti da rade bez Borke njeni Slavka, Ana, Dragan, Dejan, Ljuba, Saša, njen CZKD? To će oni morati da nauče.

Kako ćemo bez Borke mi, njeni mnogobrojni prijatelji, kako ćemo bez nje održavati napon u mreži moralne energije, moralne snage koju je ona možda više i upornije od svih nas godinama, zapravo celog života, gradila i svojim požrtvovanim i neumornim radom napajala. Odgovor se nalazi u onome što je ona sama govorila o gubicima, o žalosti, o praznini koja ostaje posle smrti naših prijatelja. A često je o tome govorila, kad se – zajedno s nama – opraštala od mnogih izuzetnih, dragocenih, neprežaljenih ličnosti, ovde u njenom Centru, koji je zato već odavno i Centar za kulturnu komemoraciju. Znala je koliko je teško ostati bez, bez jednog, bez drugog, bez trećeg prijatelja. Jedna njena kolumna, koju je napisala povodom smrti Mire Stupice, ima naslov „Bez“, a završava se sa tri bez, bez, bez. Ali, Borka je verovala i govorila da su i naše najtužnije komemoracije okupljanja na kojima potvrđujemo privrženost zajedničkim vrednostima i obnavljamo spremnost da se i dalje za njih borimo.

Dakle, poslušajmo Borku i potrudimo se da u njeno ime i sa sećanjem na nju nastavimo našu zajedničku borbu. Da budemo njeni borci. Ustalom, da smo ostali u socijalističkoj Jugoslaviji, danas bismo slavili Dan borca i možda pevali jednu od pesama koje su se tada pevale: „Naša borba zahteva, kad se gine da se peva“.


Peščanik.net, 04.07.2019.

Srodni linkovi:

Latinka Perović – Borka Pavićević (1947-2019): skica za biografiju

Borka Pavićević – Duša jedinica moja

Mirjana Miočinović – O Borki

Borka Pavićević – Odlasci

Svetlana Slapšak – Oprosti mi, Borka!

Saša Ilić – Borka ili o revoluciji

Boban Stojanović – Borka: Jedno beskrajno nedostajanje

TEMA – JUGOSLAVIJA

The following two tabs change content below.
Ivan Čolović
Rođen 1938. u Beogradu, na Filološkom fakultetu diplomirao opštu književnost (1961), magistrirao (1972) romanistiku, na Filozofskom fakultetu doktorirao etnologiju (1983). Radio kao urednik u nekoliko izdavačkih preduzeća, u penziju otišao 2000. kao naučni savetnik Etnografskog instituta SANU. Predavač i gostujući profesor na univerzitetima u Francuskoj, Španiji, Nemačkoj, Italiji, Engleskoj, Sloveniji, Švajcarskoj i Poljskoj. Preveo desetak knjiga sa francuskog, najviše dela Rolana Barta i Žorža Bataja. Objavio 17 knjiga studija i eseja. Dobitnik je sledećih nagrada i priznanja: Herderova nagrada (2000), Orden viteza Legije časti (2001), nagrada Konstantin Obradović (2006), povelja Prijatelj lista Danas (2009), zvanje počasnog doktora Varšavskog univerziteta (2010), nagrada Vitez poziva (2010) i medalja Konstantin Jireček (2012). Biblioteku XX vek osnovao je 1971, a od 1988. je i njen izdavač. (Istorijat Biblioteke prikazan je u knjizi Dubravke Stojanović Noga u vratima. Prilozi za političku biografiju Biblioteke XX vek, 2011) Knjige: Književnost na groblju. Zbirka novih epitafa (1983); Divlja književnost. Etnolingvističko proučavanje paraliterature (1985, 2000); Vreme znakova (1988); Erotizam i književnost. Markiz de Sad i francuska erotska književnost (1990); Bordel ratnika. Folklor, politika i rat ( 1992, 1993, 2000), prevodi na nemački (1994) i francuski (2005, 2009); Pucanje od zdravlja (1994); Jedno s drugim (1995); Politika simbola. Ogledi o političkoj antropologiji (1997, 2000), prevodi na engleski (2002) i poljski (2002); Kad kažem novine / When I say Newspaper (1999, 2004); Campo di calcio, campo di battaglia, originalno izdanje na italijanskom, prev. Silvio Ferrari (1999), prevod na grčki (2007); Dubina. Članci i intervjui 1991-2001 (2001); Etno. Priče o muzici sveta na Internetu (2006), prevod na poljski (2011); Vesti iz kulture (2008); Balkan – teror kulture. Ogledi o političkoj antropologiji, 2 (2008), prevodi na poljski (2007), engleski (2011), nemački (2011) i makedonski (2012); Zid je mrtav, živeli zidovi (ur.) (2009); Za njima smo išli pevajući. Junaci devedesetih (2011); Rastanak sa identitetom. Ogledi o političkoj antropologiji, 3 (2014); Smrt na Kosovu polju: Istorija kosovskog mita (2016); Slike i prilike. Redom kojim su se ukazivale (2018).
Ivan Čolović

Ivan Čolović (Svi tekstovi)