Borka pred vratima nekadašnje kuće u Rovinju 2017, foto: Božidar Slapšak
Borka pred vratima nekadašnje kuće u Rovinju 2017, foto: Božidar Slapšak

Pre nekih petnaest godina, možda malo više, bila sam na nekom skupu u Beogradu o tranzicionoj pravdi, akademski intoniranom, i pomenula sam beogradske „govoreće ustanove“ koje su, i kada su kratko trajale, označavale pobunu, nepristajanje, stalni otpor. Kad sam začula striženje akademskih ušiju na ovako metodološki nepojašnjen termin, ugrizla sam se za jezik i ispustila „glas kao ustanovu“, odnosno Borku i CZKD: ona mi je to zamerila, posle smo se objasnile. Borkin glas je preživeo sve „govoreće ustanove“.

Kada je Borka govorila nostalgično o prošlosti – recimo o pedesetogodišnjici 68′, prošle godine, to je bilo potpuno negiranje nostalgije: samo nekoliko pojedinaca, i nijedan kolektiv nije mogao deliti njeno iskustvo. Slično je važilo i za druge prelomne godine, jer je u njenom životu manje-više svaka bila prelomna. Imala je sva prava i sve mogućnosti da bude isključiva, ogorčena, pravedna i udaljena: nije iskoristila nijednu. Sve što je bilo njeno, jedinstveno, otvorila je i poklonila drugima. Svi su njeni poslovi, ostvarenja i uspesi bili od početka zamišljani kao grupni, kolektivni, opšte korisni. Da bi to ostvarila, obarala je ruku sa ustanovama i ljudima i stvarala mogućnosti za glasove koje drugi nisu hteli ni da čuju; neki od njih vratili su joj sa tada još neviđenim oblicima nezahvalnosti. Kada se na vidiku po prvi put pojavila mogućnost da strana za koju se borila nešto dobije, nije ućutala i stala u red, nego postala još glasnija.

Između nekadašnje Jugoslavije i današnje Srbije za Borku nije bilo ključne razlike, sem sužavanja prostora – pa je našla nove puteve do starih prostora. Jedne davne večeri u kafani ispričala mi je kako je radila u pozorištu u Zenici. Posle nekoliko godina, našla sam se u tom ogromnom prostoru, nekadašnjoj palati radničke kulture, sada bez mnogo sijalica, zapuštenom i prašnom, i iznenada su se otvorila vrata garderobe u hodniku, da bi iz njih izašao lik Elvisa Prislija: o takvim ludim čudima Borka je umela da priča; o letnjim stanovnicima Rovinja, zbog kojih nikad nisam poželela da tamo letujem; o tajnoj istoriji CZKD, prošle jeseni, posle sajma knjiga Ivana Čolovića – u kafani, dakako. I naš razgovor u Parizu, negde početkom ovog veka, kada smo se izdvojile iz aktivističke učtivosti i sestrinskih kodeksa ponašanja da temeljno (u kafani) rasfircamo nove oblike licemerja među onima sa kojima se jedino može živeti.

Noćas sam otvorila njen tekst o Matjažu Vipotniku, genijalnom grafičkom umetniku, tvorcu plakata i dizajna, znakova i likovnih rešenja koja su bila ključni znaci na Borkinom profesionalnom putu u srećnim vremenima: uzalud sam pokušavala da to dam u objavu u slovenačkim časopisima, ostaje da se postumno objavi na portalu kulturnog društva sa imenom Danila Kiša u Ljubljani. Vipotnik je umro u istoj životnoj godini kao Borka, od groze sveta se povukao na Krit i proučavao kamenje. Borka se nije mogla povući, ali je umela da ceni i razume povlačenje, bez zameranja. I premda je sve u njenom životu bilo uređeno tako da se glasom odagna haos, imala je svoje analitičke trenutke.

Bio je čaroban ranooktobarski dan kada smo se odlučili da sa Borkom posetimo mesta sećanja u Rovinju: Ja sam ostala kod glavnog mola, jer se sa invalidskim kolicima ne može po stepenicama u unutrašnjosti gradskog jezgra. Borka je primetila da me ne smeju ostavljati samu, jer ću opet napisati neku knjigu. I mislila sam kako bi neko mlađi morao sesti sa njom u nekoliko seansi, beležiti i objaviti dragocenu istoriju retkog primera jednog za sve. Kolektivno delo, dok je sećanje sveže? Uporedno sa zahtevom da se digne spomenik, imenuje ulica, i pre svega, glasom i prsima napred, da hijene ne priđu ni blizu instituciji, tvrđavi, ruševnoj kaldrmi i neprilagođenoj sali koja ne sme da ostane zadnja, nego najstarija glasna ustanova Beograda. Najmanje, da se imenu doda i njeno.

Peščanik.net, 01.07.2019.

Srodni linkovi:

Latinka Perović – Borka Pavićević (1947-2019): skica za biografiju

Borka Pavićević – Duša jedinica moja

Mirjana Miočinović – O Borki

Ivan Čolović – Borka kao otpor

Borka Pavićević – Odlasci

Saša Ilić – Borka ili o revoluciji

Boban Stojanović – Borka: Jedno beskrajno nedostajanje

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.