Barikade na severu Kosova će biti uklonjene, ali „nepoverenje nije uklonjeno“, rekao je Vučić, glavni zagovornik nepoverenja između Srba i Albanaca na Kosovu, između Beograda i Prištine, Srbije i međunarodne zajednice. Nepoverenje, strah i paniku je širio i prilikom susreta sa patrijarhom Porfirijem u patrijaršiji. Vučić o vlastima u Prištini: „Zbog čega neko traži ukidanje barikada? Da bi proterali Srbe sa severa Kosova!“ O Prištini i međunarodnoj zajednici sa kojima svakodnevno pregovara: „Oni koji su zajedno sa NATO zemljama zgazili suverenitet Srbije, gaze rezoluciju UN-a, Kumanovski sporazum, drznuli su se da govore o nekom teritorijalnom integritetu. Dobro je da znamo da oni žele sukobe, ubistva Srba“. Zatim ponovo o Prištini: „Koji je cilj rušenja Srba osim stradanje i progon Srba?“ Ali kraja nema: „Čak i da uspemo i izađemo iz ovoga, biće nešto novo za petnaest dana“. Epizodu sa barikadama su, dakle, pratili i određeni narativi. Kakav je narativ primenila prištinska strana i ko je u tim narativima bio uspešniji, Beograd ili Priština?
Ulazak na Kosovo je poglavaru SPC-a zabranjen od strane Vlade Kosova sa obrazloženjem da je kosovska vlada „svesna da su članovi SPC-a poslednjih dana aktivno uključeni u pružanje podrške kriminalnim grupama koje održavaju barikade na severu Kosova već više od 16 dana“. Imajući u vidu da je Porfirije srpsku crkvu u potpunosti podredio Vučićevom autokratskom režimu i da su barikade podignute po nalogu Beograda, ovakva procena situacije na terenu od strane kosovske vlade izgleda prilično verovatna. I posmatrano iz perspektive Kurtijeve politike takve su optužbe ozbiljne. Naročito ako se uzme u obzir i poruka da će pohapsiti kriminalce sankcionisane od SAD-a i Velike Britanije, a koje podržavaju „predsednik i Vlada Srbije s ciljem destabilizacije regije, uz narušavanje teritorijalnog integriteta naše republike“.
Kakve je još kritike kosovski premijer izneo na račun Srbije i SPC-a? U intervjuu koji je nedavno dao, Albin Kurti je odnose između Kosova i Srbije predstavio kroz prizmu odbrambene kosovske demokratije i hegemone srbijanske autokratije, gde je posebno istakao negativnu ulogu SPC-a.
Kurti kaže da su Vučić i Porfirije preuzeli ruski politički model u okviru kojeg predsednik nekada nastupa kao patrijarh, dok patrijarh nekada nastupa kao predsednik, tako da se u suštini ne zna ko je verski a ko politički vođa. Što dovodi do toga da su vlada i crkva jedna vlast. U regionalnoj politici takav politički model pokušava da se realizuje tako da gde god žive Srbi, Beograd bi hteo da tu bude jedna crkva, jedna država i jedna stranka. „Znači oni su protiv političkog pluralizma i žele da svoju homogenizaciju pretvore u hegemoniju na Balkanu. I da bi se usprotivili političkom pluralizmu, koji je suština demokratije, oni upotrebljavaju Pravoslavnu crkvu“, rekao je Kurti i dodao da iako u Srbiji formalno postoje različite političke stranke, glavna politička stranka je zapravo SPC.
Da opiše vladajući političko-crkveni sistem u Srbiji i Rusiji Kurti je upotrebio pojam pravoslavni fundamentalizam. On je izjavio da je početak 21. veka obeležio islamski fundamentalizam, ali da je sada na delu pravoslavni: „Fašistička Rusija i pravoslavni fundamentalizam dobro sarađuju tako što žele da dele Balkan i Evropu i da što više osvajaju nove teritorije“. O pravoslavnom fundamentalizmu kao religioznom, političkom i društvenom fenomenu je analitički i kritički kod nas pisao teolog i sveštenik otac Zoran Krstić, profesor na PBF-u, još pre 2012. godine, kada je takav fenomen bio rezervisan pre svega za marginalne političke grupe i pojedince.
Krstić je tada upozoravao da je imperativ vremena distanciranje hrišćana i Pravoslavne crkve od pravoslavnog fundamentalizma, ali su stvari u međuvremenu otišle u sasvim suprotnom pravcu, te se ideje pravoslavnog fundamentalizma danas otvoreno i neskriveno zastupaju i razrađuju od strane beogradskih profesora na sajtu RT-a. Na društvenim mrežama je sa podsmehom dočekana objava Informera da će Vučić od patrijarha tražiti blagoslov da kao knez Lazar brani Kosovo. Ipak, smejemo se otuda što možda nismo ni svesni da je od dolaska novog patrijarha režim prilično evoluirao u neku vrstu zavetne pseudo-religiozne srpske despotije.
Kurtijevu kritiku Vučićeve i Porfirijeve vlasti u Srbiji je u principu nemoguće osporiti i ona se uspešno uklapa u narativ o Ukrajini kao evropskoj zemlji koja je trenutno prva na braniku liberalne demokratije. Zato Vučić i Porfirije nisu ni pokušali da se brane od takve kritike, već su nakon zabrane patrijarhovog ulaska na Kosovo primenili taktiku ruske propagande. Naime, kao što demokratska i proevropska Ukrajina predstavlja navodno životnu pretnju za Ruse koji tamo žive, na isti je način i demokratsko i proevropsko Kosovo životna pretnja kosovskim Srbima.
Porfirije od kosovskih vlasti očekuje da „diskriminatorska odluka bude stavljena van snage i da se prestane sa gaženjem ljudskih prava i verskih sloboda pravoslavnih Srba koji žive u Pokrajini, na zemlji svojih predaka, gde srpski narod u kontinuitetu živi najmanje hiljadu i pet stotina godina“. Ovde je interesantno da se patrijarh poziva na daleku mnogobožačku istoriju i pritom ignoriše činjenicu da su dva svetska rata vođena upravo zbog maštarija o prvenstvu jednog naroda nad drugim. Prištinske vlasti su tako najpre pogazile pravo prvenstva srpskog naroda na Kosovu i još mu gaze ljudska prava za koja se deklarativno zalažu. Da li neko van Vučićeve Srbije može poverovati patrijarhu koji se nikada do sada nije založio za poštovanje ljudskih prava u Srbiji? Naravno da srpskom patrijarhu ne veruju ni u Rusiji, jer su i oni svesni da i sami lažu u slučaju Ukrajine. Zatim je Porfirije verbalno anektirao kosovsku teritoriju: „Gde god sam bio van Kosova i Metohije, bio sam u tuđini. Jedino sam na Kosovu i Metohiji kod svoje kuće“. Što bi značilo da Srbija bez Kosova nije pravi dom.
I dok je kosovski premijer poručivao da je Kosovo odlučno u tome da postane deo šire evropske porodice demokratskih naroda, Vučić i Porfirije su poručivali da Srbiji tamo nema mesta; da se u evropske demokratije ne sme imati poverenja, jer u potaji srpskom narodu spremaju pogrom i da ga od pogroma može spasiti samo jaka srbijanska autokratija u savezu sa srpskom crkvom.
„Mir Božji je ono što je neophodno svakom čoveku… Često ponavljamo da postoje izabrani i neki drugi koji nisu izabrani, pri čemu sebe, po pravilu, svrstavamo u izabrane. Bog, međutim, istu količinu ljubavi izliva na svakog čoveka“, izjavio je patrijarh u nedelju na liturgiji u Zagrebu, ali je nakon toga činio sve suprotno – pokazujući time da je politika jača od vere.
Peščanik.net, 29.12.2022.
KOSOVO