Politička organizacija hrišćanskih nacionalista SNP NAŠI objavila je 28. marta Spisak 30 najvećih srbomrzaca i izdajnika među javnim ličnostima. Da ih neko ne bi pogrešno shvatio, NAŠI su naveli da je cilj ovog pobrojavanja „ukazivanje javnosti na sve one koji u društveno-kulturnom prostoru Srbije nekažnjeno šire govor mržnje prema srpskom narodu i čine teška krivična dela diskriminacije i širenja verske, nacionalne i etničke mržnje i netrpeljivosti, a nikada do sada nisu izvedeni pred lice pravde“. Te javne ličnosti, prema mišljenu ove političke grupe, uživaju finansijsku podršku zapadnih država ali i same Republike Srbije. Vidimo da je presuda od strane NAŠIH već doneta, tako da je svaki pripadnik srpskog naroda implicitno pozvan na njeno izvršenje. Pre ovog spiska, novembra 2012, ista grupa je objavila i Crni spisak nevladinih organizacija, a u decembru iste godine i Spisak antisrpskih medija.
Kako su NAŠI došli do toga da godinama prave spiskove nepodobnih i time dovode u pitanje ličnu bezbednost ljudi? Kako NAŠI shvataju politiku?
Sam naslov manifesta srpskih nacionalista, pod nazivom Politički vojnik, Ivana Ivanovića, bivšeg veroučitelja i jednog od osnivača NAŠIH, upućuje na shvatanje politike kao samog rata. Ivanović u ovome nije usamljen. Obraz je nedavno izdao saopštenje u kojem navodi da je u republičke izbore od 16. marta ušao „kao u pravu BITKU“, dok se aktivisti Dveri međusobno nazivaju „saborcima“. Pored apokaliptičnog tona, gde se kaže da čovečanstvo ubrzano srlja u propast zaboravljajući na Boga, i da zbog toga Srbi ponovo moraju da biraju između zemaljskog i nebeskog carstva, u Ivanovićevom manifestu stoji napisano i da su Srbi redak narod koji ima „veliki uticaj na tok događaja čitavog čovečanstva“, odabran lično od Boga da pred čitavim svetom svedoči Božiju istinu. U autorskom tekstu O predodređenosti nacija (Rusija, Amerika, Srbija) koji je objavljen 4. januara ove godine, Ivanović piše „da je predodređenost pojedinih nacija služenje dobru“, a predodređenost drugih „služenje zlu“. Globalni sukob između Rusije, služiteljke dobra, i Amerike, služiteljke zla, „prevazilazi zemaljska dešavanja i zadire u duhovni svet, u borbu između Boga i đavola, odnosno njihovih sledbenika na zemlji“. Očekivano je da Srbija, za Ivanovića, ima isto predodređenje kao i Rusija. Kako se politički vojnik ponaša u situaciji kada smatra da pojedinci iz njegove nacije počinju da služe đavolu i zlu? Za početak sastavlja spisak, locirajući mete.
O fenomenu pravoslavnog fundamentalizma u Srbiji otvoreno je pre nekoliko godina progovorio teolog otac Zoran Krstić, rektor kragujevačke Bogoslovije Svetog Jovana Zlatoustog i profesor na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu BU. U tekstu Pravoslavni fundamentalizam i moderna Krstić konstatuje da razne desničarske grupe – pored rasizma, fašizma i ekstremnog nacionalizma – kao svoju osnovnu ideologiju imaju pravoslavlje i to „kao oružje u borbi protiv svih zala današnjice: demokratije, ljudskih prava, globalizacije, pluralizma…“. Ovaj pravoslavni teolog pokušava da ukaže i „na opasnosti koje se kriju iza ćutanja i nedostatka ozbiljnog teološkog razmatranja ovakvih fenomena koji, svakako, imaju karakteristike fundamentalizma“. Naročito zbog toga što „oni zaista mogu da nanesu određenu društvenu štetu“. Do povezanosti između pravoslavlja i ekstremne desnice, prema Krstićevom mišljenju, dolazi i zbog toga što: „Pravoslavlje još nije ušlo u suštinski susret i dijalog sa Modernom. Ono se zadržalo na stavovima predmoderne i zato ono često izgleda anahrono…“ Distanciranje hrišćana kao pojedinaca, ali i same Crkve kao institucije, od desničarskih grupa prožetih pravoslavnim fundamentalizmom, Krstić smatra imperativom.
Peščanik.net, 01.04.2014.
Srodni linkovi:
Stefan Aleksić – Povratak otpisanih