Utorak, koji su mediji proglasili „danom istine“ (Blic, 16. oktobar) za srpski fudbal, pretvorio se u „čemer i jad“ (RTS, 16. oktobar), koji je zgrozio čak i premijera Dejvida Kamerona. Nije ga zgrozio loš kvalitet fudbala, već pojava koja uporno opstaje na sportskim borilištima Balkana. Radi se o sumanutoj potrebi pojedinaca u publici da tamnoputim sportistima upućuju tzv. majmunske krike. Ova manifestacija rasizma je teškom mukom iskorenjena sa tribina fudbalskih takmičenja na zapadu, ali je, što je u izveštajima medija u Engleskoj (BBC, Guardian, Daily Mail) naglašeno, još uvek prisutna u istočnoj Evropi.

Kricima je prethodila tuča igrača, koju je započeo 18-ogodišnji Ninković, a nastavili pomoćni treneri (!) Maksimović i Vigli. Fudbaler engleske reprezentacije Deni Rouz, isključen zbog toga što je po završetku utakmice udario loptu u publiku, ispričao je kako su se krici čuli još tokom zagrevanja, da je on sam bio gađan kamenjem iz publike, vređan svaki put kada bi se lopta našla kod njega. On je zatražio da se Srbiji zabrani učešće u takmičenjima. Njegov poziv su podržali mnogi, uključujući i bivšeg fudbalera engleske reprezentacije Pola Insa, čiji je sin takođe igrao u Kruševcu. Usledila je razmena saopštenja dva fudbalska saveza. Fudbalski savez Srbije ostao je gluv, demantujući da je bilo rasizma uprkos postojanju video snimka koji ovo potvrđuje. Za njih je isključivi krivac pomenuti Rouz, koji jeste uputio nekoliko vulgarnih gestova kruševačkoj publici. Sve ove „budalaštine“ (Mondo, 16. oktobar) treba međutim smestiti u odgovarajući kontekst.

Pre svega, majmunski krici su se čuli i ranije. Na prvenstvu Evrope za igrače starosti do 21 godine, koje je 2007. održano u Holandiji, igrači su se potukli nakon što je Mat Derbišajer postigao gol iako je Slobodan Rajković ostao da leži na travi. Do tog trenutka su navijači Srbije već vređali Engleze po rasnoj osnovi. Nepisano pravilo glasi da se lopta izbacuje van terena, bez razmišljanja o tome da li igrač u pitanju simulira ili ne. Ipak, igrači engleske reprezentacije nastavili su akciju i postigli gol. Desilo se i to da je Engleska na identičan način primila gol u polufinalu. Ko prati fudbal, prisetiće se kakvu su virtuelnu „bitku“ na raznoraznim internet forumima tada vodili zagriženi navijači dve strane, baš kao i naših naklapanja o „pravdi“ koja je stigla „licemerne Engleze“. Mada je Srbija novčano kažnjena, rasizmom se tada nismo bavili.

Nedum Onuoha, igrač koji je tada bio „na meti“ naših navijača, izjavio je za engleske medije kako mu se, pre te utakmice, nikada „ništa slično nije desilo“, da su na tribinama bili prisutni i članovi njegove porodice, da je „postajao sve više i više ljut“, ali da je „bes držao u sebi i koncentrisao se na posao“. Zanimljivo je, međutim i to da je Onuoha rekao kako „nije u redu sve ljude u jednoj zemlji proglasiti rasistima“ i postavio pitanje „koji je to stepen rasizma zbog koga jednoj zemlji treba zabraniti dalje takmičenje“. Onuoha, dakle, razume kako su neka ponašanja – u Engleskoj nezamisliva – u drugim društvima prihvatljiva i zaključuje da „nisu svi tako srećni“ (kao mi Englezi, prim. aut.).

I zaista, momak je u pravu. Činjenica je da problem rasizma na tribinama ni u Engleskoj nije rešen preko noći, o čemu za britanski Eurosport piše još jedan bivši fudbaler, Pol Parker. On je savetovao mladog Rouza da ubuduće zadrži emocije za sebe; te da je pobeda nad rivalom čiji navijači uzvikuju rasističke parole najbolji način da se na njih odgovori. Parker to svakako zna, budući da je kao igrač Mančester Junajteda dva puta osvojio „duplu krunu“. Pritom, on je jedan od retkih komentatora koji je ukazao na to da je radovanje engleskih fudbalera nakon postignutog gola bilo preterano (i provokativno).

Koliko god se naši „sportski radnici“, pa čak i „vođe navijača“ upirali da dokažu da „nismo rasisti“, stvarnost ih demantuje. Kada im se, u retkim nastupima naših timova u evropskim takmičenjima ukaže prilika da se „pokažu“, oni to i čine. Izveštač BBC-ja iz Beograda tako piše o tome kakvu su reputaciju „izgradili“ i koliko su ponosni na nju, što je „Belgrade“ postao „Hellgrade“. U Srbiji, različiti oblici govora mržnje u toj su meri deo navijačkog folklora da više i nismo sigurni postoji li uopšte „navijanje“ u svom izvornom smislu – ushićenja i podrške izazvane dobrom igrom „našeg“ tima. Kada je već tako, nije jednostavno dati odgovor na pitanje šta činiti dalje.

Predsednik vlade je izjavio kako je potrebno „ustanoviti koje su sudske prakse i koja su zakonodavstva najbolja i primeniti oštre mere“. Ovo prvo je već učinjeno. Izmene su pretrpeli kako Zakon o sprečavanju nasilja, tako i Zakon o krivičnom postupku, nakon što su konsultovana inostrana iskustva. Usvojen je najzad i Zakon o sportu, kojim je bliže uređena odgovornost organizatora. Značajni kapaciteti su izgrađeni u okviru MUP. U međuvremenu, prekršajni sud je počeo redovno izricati meru zabrane ulaska na sportske priredbe, i to u trajanju od godinu dana.

Međutim, kada je ovaj zakon pisan, verbalnim oblicima nasilja nije posvećena pažnja. U članu 4. precizno je navedeno šta će se sve smatrati „nasiljem i nedoličnim ponašanjem“. Oponašanje majmuna ne možemo podvesti ni pod jedan od navedenih 10 stavova. Ovde se radi o krivičnom delu „nasilničkog ponašanja na sportskoj priredbi ili skupu“ (čl. 344a Krivičnog zakonika) za koje je predviđena kazna zatvora: od jedne do osam godina (za članove grupe), odnosno, od tri do dvanaest godina (za kolovođu grupe).

Napominjemo kako je MUP usvojio tehniku prepoznavanja grupa i njihovih kolovođa. Policajci – tzv. „spoteri“ (eng. spotter) – na tribinama prate razvoj situacije i koriste audiovizuelnu opremu kako bi snimili počinioce. Isto tako, audio i video materijal nastao korišćenjem uređaja koji čine deo opštih bezbednosnih mera (npr. zatvoren sistem video nadzora koji postoji na pojedinim stadionima u Srbiji) prihvatljiv je u dokaznom postupku. Izmenama Zakona o sprečavanju nasilja uveden je i institut hitnog postupka, tako da je počinioce sada moguće brzo procesuirati. Posebno, neodgovornim organizatorima je moguće izreći kaznu zabrane vršenja određene delatnosti.

Zakonski okvir postoji, mere postoje, kapaciteti postoje. Država je na potezu, zato što mora i zato što niko drugi – očigledno – ništa ne može.

Autor je istraživač u Beogradskom centru za bezbednosnu politiku i koautor studije „Na putu prevencije nasilja na sportskim priredbama: predlog regionalnog okvira saradnje“, sa Sašom Đorđevićem.

Peščanik.net, 19.10.2012.