Foto: Rebecca Litchfield http://goo.gl/qtMQJC

 
Budi me, tek napola, gđa Aritmija. Pipam bilo. Kupleti, zastoji, puls je negde oko 45. Dobro, betablokatori su to napravili, a čujem i košavu. Ali, kardiolog profesor Čikoš pitaće me, ipak, zbog čega mi se pomenuta uvek sveža dama baš danas uvlači ovako matorom pod jorgan. Šta da kažem čoveku? Nerasanjen sam, ali, da vidim.

Dete je (boguhvala) dobro. Imam para za kilfle, za posle ću videti. Nisam se sinoć zapio sa onim Bakićem, nije ni od toga. Čekaj, onaj Nešić, što je procesuiran za pokušaj ubistva nožem, juče je fizički napao profesora Aleksandra Boškovića na Filozofskom. Saša Bošković, moj drug iz Beogradskog kruga. Iz onog veka, prošlog.

Nije ni samo to. A nisam ni rasanjen. Mešaju mi se poluzapamćeni snovi sa onim drugim stanjem (polu)svesti. Polovina brucoša sa Filozofskog se ispisala? Ko će u junu da upiše fakultet na kom nema nastave? Hoće li biti budžetskog finansiranja?

Verbić, smlata.[1] Ne bih pri punoj svesti smeo da pišem o svom nadređenom u državnoj službi, osim sa službouljudnim rešpektom, ali poslaću tekst pre nego što se rasanim, pa neka ga Cece bace u koš. Znaju da nisam durljiv.

Verbić. Da je za nešto, pisao bi radove, ili kopao zemlju, ili pomagao nekom potkivaču. (Ne, potkivači su bili u onom, prošlom, veku. Kad i Tito. Kad i ja. Dobro, kelnerisao bi, kao moje odlične doktorantkinje. Tako se radi u ovom stoletiju.) Ne bi se spregao sa ovom radikalskom gamadi što se prodala za amnestiju. Čitao bi, pisao, predavao, ispitivao. Imao bi i on neke svoje cvejiće i vuletiće da se sa njima druži. Ne bi bio Veberov podrepaš.

Napadoše Sašu. Za sebe se ne bojim, mene bi pre odneo infarkt nego blokader. Blokada 2006. trajala je nedelju dana. Prvog dana ušao sam na Filozofski sa stenokardijom, liftovi isključeni, neke barikade. Trebalo mi je sat vremena da se uz gušenje i bolove popnem na treći sprat. Dekan Kostić sredio stvar za sedam dana. Blokadu, mislim. Koronarnu bolest će srediti Dvadeset prvi vek, kao što je i red. Što bi rekao Fridrih Veliki svom soldatu: „Mrcino, zar hoćeš zauvek da živiš.“

Blokada 2011. Trajala je tri nedelje. Nisam imao anginozne atake. Otišao sam na prvi Plenum (tada ljotićevci nisu učestvovali, blokaderi su bili antifašisti, nije bilo Zbora.) Radio sistematsko posmatranje. Objavio tekst na Peščaniku. Poslao izveštaj sa posmatranja dekanu, profesorki Dimitrijević, i kolegi Medenici, vođi blokade. Sa otvorenim CC. Predvideo sam da će blokada kratko trajati.

Pogrešio sam. Aritmija cima, glava mi je mutna, pokušavam da popijem sotalol, digitalis još uvek košta manje od sto dinara paklica. Dobro, zašto sam pogrešio u proceni trajanja blokade 2011?

Pitao sam tada onog Bakića. Ima redak senzibilitet za politiku. I predaje sociologiju politike. Pokušala ova Veberova banda da ga kupi, ne ide. Nameštali mu neku Rebeku da ga uhvate i kompromituju, nije išlo. Hoće da bude sam i svoj. Video jednom profesora Vojina Milića, pa se primio, grešna duša. Duša, a i duh, iz dvadesetog veka. Outdated. Altmodisch.

Šta mi je rekao Jovo, prisećam se, nerasanjen: „Ti, Vlado, u politici tražiš racionalno ponašanje. Racionalne ekonomske motive“. Božemeprosti, kao da je tri godine unapred komentarisao jučerašnji tekst mladog kolege Mladenovića, svog doktoranda. Rekao Jovo, još: „Želja za vlašću, ili bar za moći, za uticajem, to je motiv.“ Ne znam, nisam rasanjen, bradikardija, aritmija. Ali, kontam nešto, želja za vlašću, to ima neke veze sa adrenalinskom zavisnošću. Zašto se ne kockaju? Kladionice su svuda. Zašto je Saša Bošković napadnut?

Dobro: 2011. sam pogrešio u proceni dužine trajanja blokade. Potcenio sam, neoprostivo, želju blokadera za vlašću, moći, uticajem.

A 2014? Šest nedelja, bilo sinoć. Ignorisao sam je, dugo. I moje kolege. Onda, posledice počele da se pokazuju. Samo neke su mi se iz sna prelile na početak ovog napisa.

Nije to tajna, nije odavanje poverenja, svaki mejl je poslat na trocifren broj adresa. Imaju ih i blokaderi. Profesor Popadić, najstaloženiji čovek na svetu, ceo radni vek je posvetio (i) nenasilnom rešavanju sukoba, traži policiju. Profesor Molnar, decentan čovek, nedvosmisleno human, traži isto. Docent Antić, temperamentniji, u skladu sa godinama, takođe. Još tridesetak njih. A potpisnik se igra crnostotinaša, pogromaša, Bizmarka, piše kolegama i upravi Filozofskog: „Nismo zagazili do članaka, kad je bilo vreme. Sada moramo da zagazimo znatno dublje, primenjujući zakon i propise, ako ne želimo reprizu na proleće.“

Nije profesor Bošković prvi. Profesora Antonovića je opkoračio student drugog fakulteta, drži mu na ušima zvučnike sa jakom muzikom, dok kolega pokušava da predaje. Docenta Antića napadaju. Profesoru Molnaru zvižde, dok ide na predavanje. Vrlo uglednoj profesorki, nomen odiosum, koja je legla na vrata slušaonice, rugaju se zbog koronarne bolesti. Kolegama, nomina odiosa, kad pođu na čas, vrište, zvižde, nazivaju ih narkomanima i pederima.

Nema Plenuma, 2014. postoji samo Zbor. Sa obrazloženjem da je to lepa srpska reč. Dodajem: sa nelepom tradicijom Marisava Petrovića. Pozovu blokaderi profesorku Oliveru Milosavljević da održi predavanje. Ona ga održi. Znajući joj radove, mogu da zamislim šta im je predavala. Razobličavala je ideologiju srpskog fašizma.

Uzbuna među Zborašima, blokaderima. Pa zar nisu aplaudirali mladom kolegi Preliću i njegovim drugovima iz Srbske akcije, kad su ovi rekli da podržavaju blokadu? Treba nekako dekontaminirati antifašizam Olje Milosavljević. Brže-bolje, Zbor blokadera zakaže u saradnji sa nacističkom Srbskom akcijom i ljotićevskim Pokretom 14 tribinu o komunističkim zločinima. Za drugi novembar, u velikom amfiteatru. Uprava, dekan, zabrane ovu neonacističku tribinu 30. oktobra. Neonacisti iz cele Srbije organizuju se preko društvenih mreža da na zabranjenu tribinu dođu. Antifašisti se skupe i organizuju svoje demonstracije ispred Filozofskog. Prepadnuti blokaderi otkažu već zabranjenu tribinu. I zaključaju se na fakultetu u predviđeno vreme njenog održavanja.

Konfuzija, zbunjenost. Ne samo u mojoj glavi do koje krv i kiseonik stižu sa prekidima. (Ona na početku teskta pomenuta dama još uvek me mazi.) Nesrećnici iz leve Gerusije otvore pitanje otvaranja prema nacionalizmu u borbi protiv imperijalizma. (Pleonazam je nameran.) Čemer čemera. Jad jada. Glupost gluposti. Ne moram biti sasvim svestan da bih pravio precizne, makar i odsečne, procene.

Sad je problem: kako blokadu završiti? Odnosno, kako preuzeti odgovornost? Za one posledice, na početku teksta pomenute. I za mnoge druge.

Napadoše Sašu Boškovića, juče. Aleksa Nešić, na okupiranom Filozofskom, čovek koji je zabio drugom čoveku nož u leđa. Aritmija divlja. Doš`o zeman, valja mreti. Ili, bar, tekst završavati.

Zaboravio sam da uzmem zube iz čaše. Čini mi se, polusvesnom, da mi muve uleću i izleću iz usta. Tito umro, socijalizam umro, moja lepa Jugoslavija, neprežaljena. Davni, dvadeseti vek. Jesam li muzej? Jesam li mauzolej?

Na silu mi u mutnu svest uleću vrata Filozofskog. Blokaderi ulaze, blokaderi izlaze. Kao muve oko usta pokojnika.

Sašu Boškovića, profesora, druga iz Beogradskog kruga, napadoše, juče. Dvadeset prvi vek.

 
Peščanik.net, 28.11.2014.

Srodni linkovi:

Vladimir Ilić – Profan je prs`o

Ivica Mladenović – BlokaDA Filozofskog fakulteta

Jelena Lalatović – I malo je previše

Jelena Lalatović – Studenti su zapalili žito

———–    

  1. Neugledan čovek trapavih pokreta, Vukajlija, Rečnik slenga http://vukajlija.com/smlata, prim ur.