Zemlja snova

Kuća sa ogradom na kojoj je nacrtana zastava SFRJ, Ada Međica na Savi u Beogradu

Foto: Peščanik

Reč na promociji knjige Božidara Jezernika Jugoslavija, zemlja snova u izdanju Biblioteke XX vek u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu 30.11.2018.

Profil nekih knjiga bolje se izoštrava kada se kaže šta nisu nego šta jesu. Dakle, nešto o tome šta ova knjiga nije. Ideje i ideologije jugoslovenstava od nastanka do raspada Kraljevine Jugoslavije prof. Jezernik ne posmatra nostalgično, ali ih ne negira niti veliča. Skoro da je nevažno dodati da je knjiga jeretička u odnosu na današnja službena sećanja u regionu, jer ova nisu pouzdana merila kod tumačenja prošlosti. Neće se ništa važno o knjizi reći ni ocenom da je ovo alternativna istorija koja ne može ući u savremene udžbenike. Ni domaći udžbenici istorije, koliko god bili pluralni, nisu mera odmerenosti ni istoričnosti. Čak ni pitanje zašto je danas zaboravljeno izvorno jugoslovenstvo, romantično doba nacionalnog ujedinjenja, nije mnogo zagonetno? Ova pitanja danas se retko postavljaju u regionu i malo će ko otvoreno kao Jezernik reći da je šteta što nova nacionalna država nije stvorila Jugoslovene i bez nostalgije utvrditi da je nedostajao jugoslovenski nacionalizam. Zato ovu naučnu studiju i ne treba porediti sa raznim službenim i neslužbenim demonizacijama Jugoslavije koja počivaju na niskom ali na solidnom temelju šovinizma i separatizma.

Važnije je podvući da pisac pokazuje kratko pamćenje ne važnih ni ključnih nego osovinskih ideja ovoga prostora kao što je jugoslovenstvo. Jugoslavija je čuvala vlastite narode od sebe samih u neprosvećenom etnički eksplozivnom prostoru. Jezernikova istoriografsko kulturološka studija vešto povezuje procese i zbivanja sa kritikama stereotipa o njima. Centrirana je oko srpskog i slovenačkog jugoslovenstva. Pokazujući otrežnjavanje od sna o homogenoj zajedničkoj državi i teškoće stvaranja novog jugoslovenskog čoveka Jezernik nije polazio od premise o temeljnoj neracionalnosti Jugoslavije nego je pokazivao greške iz kojih nova solidarnost u regionu može učiti. Premda je pisac svestan da je jugoslovenstvo danas politički neuticajno ono je u ovoj knjizi posredno viđeno kao nova umnost za razbijeni južnoslovenski prostor. Ne regresivni Kleinstaaterei (skup malih država) nego Balkan, ako ne kao državna, a ono kao kulturna celina. Jer mala država je provincija.

Šta još knjiga nije? U njoj Jugoslavija nije shvaćena kao višak nasilja ni kao višak iluzija. Pisac jeste na strani izvornog jugoslovenstva, ali izbegava melodramski žal za velikom Jugoslavijom i kloni se raspredanja o novim evropskim šansama nacionalnog izmirenja. Ne bavi se ni prognozama da će tobože nove generacije zaboraviti mržnju i da će retorika saradnje pobediti jer je moralnija od govora mržnje. Ne opominje da će nas tržište spontano zbližiti pa ćemo zaboraviti prošlost. Jezernik ne moralizira nego konkretno radi na terenu na kom je uzburkao hegemono viđenje jugoslovenske prošlosti. Kako?

Pre svega tako što u analizi nije prihvatio pojmove pobednika koji zgušnjavaju antipatriotsko i antitotalitarno viđenje Jugoslavije. Hegemoni nacionalizam je oktroisao kriterije za vrednovanje Jugoslavije. Sam je sebe priznao za boljeg. Jezernik ne priznaje ovo priznanje. Za njega prva Jugoslavija nije nasilna ni veštačka tvorevina, a ni njen prvi vladar Karađorđević nije prikazan kao neomiljeni poglavar neprirodne države. Ali se ne slažem sa Jezernikovom ocenom da je kralj Aleksandar bio moderniji vladar od Tita i da je Titov režim „jugoslovensku državu vratio u predmoderno doba“. Sociološki kriteriji modernizacije su složeniji.

Dalje, pisac ne deli retrospektivnu iluziju fatalizma koja u domaćoj misli o društvu prevladava tvrdeći da se desilo ono što se moralo desiti. Nije moralo, kaže Jezernik. Oslobađanje od premisa koje nisu dozvoljavale mogućnost sloma i učvršćivanje novih premisa, po kojima se slom tobože mogao videti znatno ranije, zbilo se gotovo preko noći. Ova konverzija jeste gotovo podjednako prisutna u nauci i u političkoj kulturi. Konvertiti ne priznaju iznenađenje u svojim prognozama, jer bi time doveli u sumnju vlastiti „dosledni“ pristanak uz novo. Jezernik, međutim, ne strepi od ove stigme.

Zašto? Zato što realnost ne izjednačava sa realističnošću, tj. sa predstavom i sa mogućnostima koje nameću vladajuće snage. Jer da je realistična, slika jugoslovenstva ne bi mogla biti realna. Realna postaje tek kada se drži kriterija koji su iz hegemone realistične perspektive nemogući. Drugačije rečeno, jugoslovenstvo jeste nemoguće i nerealno samo ako se posmatra sa stanovišta suženih mogućnosti koje nudi savremeno službeno pamćenje. Ali jeste moguće ako se odbace zadate realistične granice separatizama. A to znači prekoračiti prag hegemone kulture sećanja koja na razne načine demonizuje i iracionalizuje jugoslovenstvo.

U istom duhu Jezernik ne deli hegemoni lagodni teleološki obrazac naknadne pameti po kom se Jugoslavija morala raspasti jer tobože nije bila organski deo prošlosti, pa je treba brisati iz autentične istorije nacije. Ne slaže se sa procenom da je to bio režim koji su uveli izdajnički uljezi, a koja je u jezgru retrospektivnog fatalizma i revidirane slike prošlosti. Toga nema u ovoj knjizi. Naprotiv, Jezernik je na novi način potresao prošlost i podsetio da multietnička država nije bila neumnost, nego teško ostvariva umnost. Razlika između ove dve procene nije mala.

Dalje, ova knjiga ne pripada ni nešto blažim verzijama revizionizma koji tvrde da je Slovencima samo u nekim kritičnim trenucima bila neophodna Jugoslavija zbog ranjivosti od Italije i Austrije, a Hrvatima zato što sami nisu mogli odbraniti toliko mora. Ne slaže se ni sa Srbima koji su tvrdili da je nova multietnička država bečka politika jer je u imenu Jugosloven sipana jugoslovenska voda u jako srpsko vino. I da je zato izlaz: jedna nacija jedna država. Nije tako, stoji u ovoj knjizi iako su u njoj pokazane i krize jugoslovenstva, kolebanja i nesporazumi troimenog naroda nakon rata kao nesretan brak, ali sve sa porukom da se iz grešaka možemo učiti toleranciji. U knjizi nema trijumfa nad teškoćama i nad krahom jugoslovenstva.

Zbog rečenog knjiga se ne uklapa u razne regionalne slepe patriotske kulture sećanja, ali ni u hegemonu retoriku EU u kojoj takođe nema mesta jugoslovenstvu nego doziranom nacionalizmu i pravima manjina. Globalno gledano, danas su jugoslovenstva izgubljena između nacionalizma i prava manjina. Globalizacija ne traži jugoslovenstvo nego nekonfliktno sapostojanje nacionalizma i prava manjina. Podržava nacionalizme samo dok ovi ne remete neoliberalno širenje tržišta.

Jezernikov govor o jugoslovenstvu je antiteza identitetskoj politici. Opsesija identitetima guši solidarnost jer borbeni (grupni i lični) identiteti razdvajaju, dele, ne bore se za opšte. Identitetska politika nameće refeudalizaciju i retribalizaciju društva. Onome ko nema budućnost, treba više porekla. Neoliberalizam je oduzeo nadu u bolju budućnost i okrenuo se politici identiteta. Hipermoralizovana retorika o slavnoj nacionalnoj prošlosti je nerefleksivni monumentalni pristup ili samozaslepljivanje. U borbenoj verziji podstiče separatizam, konformizam i netoleranciju. Identitetska politika je postala zanat od koga se pristojno živi.

Kada govorite o tuđoj knjizi nužno govorite i o sebi, manje ili više joj učitavate vlastiti smisao. Zato ovo što slušate jeste i posredna samorefleksija jednog sociologa. Šta bi ovoj knjizi dodali sociolozi? Zašto pamćenje Jugoslavije slabi iako ne želi da prođe? Pre svega otuda što je jugoslovenstvo izgubilo grupu koju je integrisalo. Došlo je do razaranja sećanja na Jugoslaviju i do konstruisanje novih identiteta. Jugoslovenstva nisu zabranjena (izuzev u Hrvatskoj) nego su tiho potonula. Nema organizovane grupe koja bi se integrisala planski negovanim sećanjem na razna jugoslovenstva, zatim nema jugoslovenske inteligencije jer su socijalne radnike zamenili nacionalni radnici, koji se uprkos međunacionalnom građanskom ratu sećanja u regionu sasvim dobro slažu u antijugoslovenstvu.

Zašto je jugoslovenstvo bilo politički neuspešno? Možda i zato što je nakon raspada SFRJ bilo lišeno simboličkog kapitala žrtve. Nije bilo zabranjeno u SFRJ, zbog jugoslovenstva se nije išlo u zatvor, pa je samim tim bilo lišeno šarma zabranjenog voća. Oživljen je simbolički kapital proganjanih nacionalista u socijalizmu. Jugoslovenstvo nije imalo ovaj eksplozivni potencijal niti mobilizacijski kapacitet žrtve niti je moglo pretendovati na obeštećenje kao vaskrsli nacionalizmi, pa je njegova heroizacija izostala. Prosto rečeno, Jugosloveni nisu bili žrtve titoizma. Lišeno simboličkog kapitala žrtve jugoslovenstvo nije moglo imati osvetnički borbeni duh. Naprotiv, od 1990-ih postalo je sinonim izdaje i odgovor nacionalno uplašenih. Još je aktivan ovaj medijski buldožer efekat pojma koji je izdaju od skora preformulisao u autošovinizam.

Pa ipak, ne opstaje li Jugoslavija u sećanju ponajviše zbog toga što je sa raznih strana napadaju? Ako će jugoslovenstvo biti zaboravljeno čim prestane da bude opasno i izdajničko, onda ga po istoj logici treba osmišljavati upravo sada dok je u središtu napada raznih domoljuba. Ali se treba čuvati oslobodilačke kulture sećanja kod oživljavanja novog jugoslovenstva. Što su identiteti prosvećeniji manje su herojski.

Jezernikova knjiga se tematski i hronološki poklapa sa knjigom sociologa J. Bakića „Ideologije jugoslovenstva između srpskog i hrvatskog nacionalizma“ (2004), poruka im je slična, ali je pristup i klasifikacijski okvir drugačiji. I izvori. Zato se dobro dopunjavaju. Obe diferencirane i istorične knjige nameću pitanje koji je od istorijskih pokušaja jugoslovenstva danas ponajmanje nerealan: unitarni jugoslovenski nacionalizam, federalni ili konfederalni jugoslovenski državni savez ili neslužbena mreža kulturnih jugoslovenstava? Danas nije moguće integralno ni federalno jugoslovenstvo, ali su moguća jugoslovenstva (u množini). Tačnije, nije nerealna mreža kulturnih jugoslovenstava, mnoštvo neslužbenih antinacionalizama koje ne ujedinjuje toliko zajednički politički neprijatelj nego ih veže srodni antiprovincijalni kulturni program. Moguće je pluralno jugoslovenstvo kao mreža srodnih kulturnih programa koji osmišljavaju međunacionalnu saradnju i odbacuju sudbinski shvaćene zakavžene prošlosti. Ali zato što se razorena kulturna mreža duže obnavlja od političke, potrebno je strpljenje, to dugo nestrpljenje, kako je Lenjin upozoravao.

Jezernikova hladna procena razvoja jugoslovenstva do 1941, lišena moralizma, pisana je kao antiteza pamćenju Jugoslavije kao tamnice i kao iluzije. Iz knjige izbija poruka da se stvarnost ne može menjati pojmovima kojima vladajući nacionalisti tumače prošlost. Treba ih odbaciti. Ali za ovu kritičnost nije dovoljno biti hrabar. Krleža je govorio da treba imati i sluha da bi se pevala Internacionala. Ako već nije dirigent ovoga malobrojnog hora, Božo Jezernik jeste važan slovenački solista u njemu.

Biblioteka XX vek, 30.11.2018.

Peščanik.net, 03.12.2018.

Srodni linkovi:

VIDEO – Predstavljanje knjige „Jugoslavija, zemlja snova“

Božidar Jezernik – Predgovor knjige

TEMA – JUGOSLAVIJA