Jasenovac, foto: Hrvoje Polan
Jasenovac, foto: Hrvoje Polan

Integralni tekst čija je skraćena verzija objavljena u novom broju Balkan.Perspectives, regionalnog časopisa o suočavanju s prošlošću u izdanju forumZFD-a.

Nakon sloma socijalizma dolazi i do promene simboličkog kapitala sećanja. Krajem 20. veka, od kada je nacionalno potisnulo klasno, hegemoni nacionalni javni spomenici postaju simbolička mesta sećanja novih država. Svuda u novim renacionalizovanim poslesocijalističkim državama javni prostor se obeležava crkvama i spomenicima nacionalnim ličnostima. Zato što je javni spomenik uvek skamenjeni izraz grupnog pijeteta, naročita žrtva podneta za kolektiv traži redovni ritual sećanja na grobu. Osim toga, spomenici su i mesta utehe jer simbolišu mogućnost prevazilaženja vlastitih zločina sećanjem na vlastite žrtve. Javni nacionalni spomenici su daleko više izraz spremnosti grupe da se seća vlastitih žrtava nego vlastite krivice. Nakon sloma socijalizma i Jugoslavije dižu se novi nacionalni spomenici, ali se u nekim delovima (Hrvatska, Kosovo) i masovno ruše stari multietnički. Ubrzano su uprostoravana sećanja na nacionalne žrtve i na žrtve komunizma. Nove države i nove sisteme vrednosti trebalo je snabdeti i monumentalnim spomeničkim simboličkim kapitalom. Da bi se to uverljivije pokazalo, dizanje spomenika žrtvama iz građanskog rata 1990-ih svuda sinhrono prati traganje za žrtvama komunističkog nasilja. Ovaj prilog je osvrt na nove spomenike kao na važna oružja u savremenom građanskom ratu sećanja u regionu.

I

Kada je nemački istoričar Rajnhard Kozelek konstatovao da su spomenici identitetske tvorevine preživelih, nije mislio samo na to da neuništivi kamen trajno osigurava sećanje na mrtve i da drži grupu na okupu, nego i na to da spomenici živima pružaju nešto znatno dublje – identitet i smisao. Drugim rečima, spomenici ne označavaju samo mesto ukopa nego su i simbolične konstrukcije smisla. Ne nose poruke mrtvih, nego se preko njih živi obraćaju živima. Bude sećanja i politizuju osećanja. Reč je o instrumentalnom nezaboravu. Svako groblje je prostorni simbol kontinuiteta društvene grupe, a spomenik je materijalni simbol mrtve ličnosti. Javne spomenike diže država. Da bi njihova spomenička simbolika bila ubedljiva, morala je sugestivno izražavati snagu države. Nije to mesto žalosti nego izvor nove snage. Premda su u Evropi vladari vekovima na slikama prikazivani u obličju Apolona, Herkula ili Odiseja, ipak je najčešći simbol javnih spomenika bio konjanik. Srednji vek je nepobedivog ratnika na snažnom konju nasledio iz antike, ali je ovaj spomenički simbol često bio i bezličan. Tek u 17. veku lični spomenici apsolutističkim vladarima postali su običaj. Dizani su francuskim kraljevima i nemačkim kneževima. Naredna faza stigla je u 19. veku kada je, beleži istoričar E. Hobsbom, ovaj običaj prešao u statuomaniju: u SAD i Latinskoj Americi dižu se spomenici očevima nacija, a u Francuskoj i spomenici opštim političkim simbolima.

I u našem regionu je država koristila konjanika kao simbol vlastite snage. U centru Beograda je 1882. otkriven spomenik konjaniku – knezu Mihailu, a njegova slika na konju, piše Miroslav Timotijević, sreće se još na plakatu iz 1871. Spomenici Karađorđu i knezu Milošu nisu konjanički stilizovani. Spomenik banu Jelačiću na konju podignut je u Zagrebu 1866, uklonjen je 1947. i vraćen 1991, a sličan spomenik dignut je i hrvatskom kralju Tomislavu 1947, takođe u Zagrebu. U centru Skoplja podignut je 2011. spomenik Aleksandru Makedonskom, takođe na konju. U centru Tirane i Prištine dignuti su identični spomenici Skenderbegu na konju. U Velikom Bečkereku, najvećem gradu Banata, podignut je spomenik konjaniku kralju Petru Prvom Karađorđeviću 1928, a obnovljen je 2005. godine. U Bijeljini je spomenik konjaniku kralju Petru podignut 1937, pa obnovljen 2003, u Nišu je konjanički spomenik ubijenom kralju Aleksandru otkriven 2004, u Lapovu 2002, a i u Somboru i na Cetinju je isti vladar bio na konju sve do 1941. U Ljubljani su sve do 1942. bila čak četiri javna spomenika kralju Aleksandru, piše Božidar Jezernik. Komunista, po pravilu, nema na konju. Simbol klasnog oslobođenja i snage partije i države bile su stajaće spomeničke figure komunista u šinjelu. Avgustinčićev spomenik iz 1948, stojeća statua Tita, nastao je kao replika spomenika istog vajara kralju Aleksandru koji je podignut u Varaždinu 1935. i srušen 1941. Izvajana figura Tita u jednom bloku izražavala je monolitnost. Istoričarka Olga Manojlović Pintar zaključuje da je Tito u kamenoj metafori nerazoriv i večan kao stena.

Šire istorijski gledano, Francuska revolucija je definitivno srušila spomenički monopol plemstva uvodeći nove spomenike građanstvu i naciji. Prosvetiteljstvo i revolucija bespovratno su uništili reprezentativnu ulogu spomenika apsolutizma i ustoličili naciju. Lišen hrišćanskog i dinastičkog okvira, veliki je postao narod umesto pojedinaca-vladara koji su do tada bili u centru. Uništavani su spomenici tirana, a Volter i Ruso su postali novi idejni uzori. Nova politička kultura nije tražila samo nove klasike nego i novi način razlikovanja smrtnog i besmrtnog, trajnog i prolaznog. Alegorijske statue nacije, kao što je bila Marijana – simbol slobode i razuma, osiguravale su autoritet novoj republikanskoj političkoj kulturi i bile antiteza autoritetu dotadašnje vlasti koja je počivala na božjoj milosti.

Sa širenjem građanskih nacionalnih mitova rušeni su i monarhistički spomenici. Dinastičku kulturu sećanja lagano je svladavala građanska u meri u kojoj je vlast po milosti božjoj nestajala pod ekspanzijom republikanske kulture. Probuđena nacija odmah je počela da diže spomenike svojim herojima jer je sećanje na njihovo, a ne na Isusovo stradanje, jačalo nacionalnu svest. Nacija kao novo homogeno jedinstvo počela se u 19. veku i javnim spomenicima uspešno razgraničavati od drugih. Još više od toga, spomenici su postajali simbolički kapital nacije, ali i delova njenih elita. Spomenici vladarima i vojskovođama (Karađorđu, knezu Milošu, hrvatskom kralju Tomislavu, kancelaru Bizmarku i drugima) homogenizovali su naciju, ujednačavali regionalne identitete, ali i razgraničavali klase. Tek je u socijalizmu radnička klasa počela da se organizovano seća sebe preko spomenika vlastitim vođama i komunistima. Simbol socijalističkog heroja, koji se suočava sa smrću, nije bio konjanik. Socijalizam je nametao drugačije kamene klasne simbole. Ali je zato nakon sloma evropskog socijalizma restaurativni nacionalni udar odmah obnovio monarhijski spomenički simbol konjanika. Evolucija evropskog spomeničkog javnog pamćenja je ciklična upravo zbog društvenih i idejnih smena revolucije i restauracije.

Uprkos rastu kritičnosti prema ratu, sa restauracijom nacionalnog krajem 20. veka postaju hegemoni nacionalni javni spomenici simbolička mesta sećanja nacionalne države. Javni grob kao jedinstvo života i smrti je nosio nove simboličke poruke. U novim renacionalizovanim poslesocijalističkim državama nacionalni prostor se obeležava crkvama i nacionalnim spomenicima. Naravno da su nacionalni spomenici daleko više izraz spremnosti grupe da se seća vlastitih žrtava nego vlastite krivice. Naročiti amblem moderne kulture nacionalizma je spomenik neznanom junaku. Reč je o praznim grobovima bez posmrtnih ostataka, ali prepunih nacionalne mašte. Benedikt Enderson ne pominje bez razloga tvrdu vezu nacionalizma i kulta mrtvih. I dodaje da je grob neznanog marksiste ili liberala nezamisliv.

Memorijalni spomenici palim herojima su posrednici između politike, traume, kolektivnog pamćenja i javne umetnosti. Nije reč samo o umetnički uobličenom granitu, nego i o smišljenom nastojanju da se istakne javno viđenje društveno priznate smrti. Prosto rečeno, na delu je borba oko smisla smrti. Zato što su sredstva za zaustavljanje dešavanja, javni spomenici kroje selektivnu prošlost koja koristi sadašnjici, pa su, po prirodi stvari, visoko politizovana mesta sećanja koja demonstriraju silu i ratnu nadmoć. To je poruka svih imperijalnih spomenika čiji je cilj da probude divljenje prema snazi države i vojske, a ne da bude sažaljenje prema mrtvima ili da podstiču sumnje u apsurdno ubijanje. Otuda nije retoričko pitanje ne pripremaju li pomenuti arhetipi herojske smrti građane za borbu u narednom „patriotskom“ ratu. Nisu li i novi nacionalni spomenici u našem regionu uprostorena naoružana prošlost? I ovde se nacije homogenizuju i preko estetizacije smrti. Spomenici podsećaju na transcendentalnu nesmrtnost. Reč je o grobovima koji su signatura nesmrtnosti nacije i markeri propisanih nacionalnih vrednosti. Monumentalno i estetsko postiču zaborav smrti, pokazujući da je uzvišeno umreti za domovinu. Kod javnih državnih spomenika retko se sreće deheroizacija koja bi opominjala na nedela vlastite grupe ili na uzaludnu smrt.

II

Nakon svakog krupnijeg preokreta živi neobično brzo biraju nove važne mrtve, ruše stare i grade nove svetle grobove. Grob je nem, mrtva usta ne govore, pa otuda i mrtva tela imaju veliku prednost kao simboli. Ne pričaju mnogo o sebi, reči im se mogu pripisati, a još više smisao. Kako je rekao američki pesnik Edvin Robinson: „Kada umrem imaću mnogo više da kažem“. Usimbolisani grob pravda vlast, a smisao mu traje dok traje i vlast. Titov grob je bio za vlast značajan samo do sloma SFRJ. Nakon toga u Hrvatskoj grobovi S. Radića, F. Tuđmana i A. Stepinca postaju simbolički kapital. Slično je bilo i u drugim državama nakon sloma socijalizma. Kao što pišu istoriju, tako i važne spomenike dižu, pamte, ali i zaboravljaju pobednici. Katkad, integrativnu ulogu groba službenog preteče narušavaju i neslužbena protivpamćenja. Iako je Imre Nađ u Mađarskoj sve do 1989. bio simbol uništenog sećanja, kao i A. Stepinac u Jugoslaviji, ipak su i u tom stanju za vreme socijalizma njihovi grobovi bili važan ferment antikomunizma. Sami komunisti su stvarali svoje grobare preko zabranjenog sećanja, koje je odmah nakon sloma socijalizma eksplodiralo i postalo aktivno. Na neki način obe vrste sećanja, zabranjeno jednako kao i oslobođeno, jesu represivne zato što propisuju nove smislove hegemonom kolektivnom pamćenju. Na sličan način su i grobovi obeleženi spomenikom aktivni. Obnovljeno nacionalno sećanje nakon sloma socijalizma jeste naročito emocionalizovani novi pritisak kolektiva preko ranijeg kontra sećanja koje je u međuvremeno oslobođeno i postalo hegemono.

Potreba za spomenicima postala je zbog temeljne promene vrednosti naročito akutna kod novoformiranih država krajem 20 veka. U učvršćenju prvih nacionalnih država u regionu spomenici su bili prenosioci moralnih i ideoloških vrednosti, a restauracija ovih nastojanja nakon sloma Jugoslavije bila je u umetničkom pogledu neoriginalna. Rušenje komunističkih spomenika je tanatopolitički obeležilo simbolizaciju obnovljenog kapitalizma. Parade mrtvih tela, kao i ponovno sahranjivanje i rušenje statua simbolišu dublje restaurativne vrednosne zaokrete dead body politics. Svuda su preko mrtvih obnavljani religija i nacionalizam. Ketrin Verderi beleži da su u svim zemljama Varšavskog pakta srušeni spomenici sovjetskim oslobodiocima, u Bugarsku se vratila statua S. Stambolova, u Rumuniju Hitlerovog saveznika Jona Antoaneskua, a u Rusiju cara Nikolaja II i Petra Velikog. I Titov grob je danas u novom kontekstu snabdeven novim značenjima. U ateističkom socijalizmu smrt je bila laicizirana, ali je nakon 1989. stigao novi talas njene klerikalizacije. U Hrvatskoj su spomenici Domovinskom ratu i vizuelno potpuno suprotni antifašističkim spomenicima: najčešće su bez konkretnih figura i napravljeni od crnog mramora, „ukrašeni grbovima i zastavama te s križem kao najčešćim religijskim simbolom“. Tanja Banjeglav je uočila naglašenu nacionalnu i klerikalnu crtu kod spomenika braniteljima u Zagrebu: Zid boli, Glas hrvatske žrtve i Oltar domovine. Ova mesta sećanja nisu obični simboli, nego doterani vele-identitet mlade državnosti. Njima stari javni spomenici smetaju. Uz rušenje starih spomenika u renacionalizovanim državama krajem 20. veka obnavljani su barjaktari i konjanici kao spomenički obrasci i simboli nacionalnog oslobođenja. Stare javne spomenike ruše iste generacije koje su ih i gradile. Rušenje javnih spomenika jeste svedočanstvo i sloma vrednosti: letonski i slovački spomenici iz 1990-ih bili su reakcija na sovjetske i mađarske spomenike, a spomenici Domovinskom ratu su dizani naporedo sa rušenjem spomenika borcima NOB-a u Hrvatskoj. U ovoj državi je prostorna revolucija sećanja bila najsnažnija. Tako je u Hrvatskoj srušeno preko 3.000 antifašističkih spomenika, izjavio je S. Mesić 2011, od kojih su deo uništili i Srbi. Istovremeno su masovno dizani spomenici Domovinskom ratu sa naglašenom verskom simbolizacijom.

Snažna prostorna revolucija sećanja zbila se i na Kosovu, samo nekoliko godina kasnije. Nakon 1999. na mestu starih komunističkih spomenika ovde su dignute stotine spomenika i statua koje podsećaju na poslednji rat i njegove žrtve. Pored spomenika herojima ilegalnog otpora i oslobodilačkog rata A. Jašariju (Prekaz), Z. Pajazitu (Priština), A. Ramadaniju (Gnjilane) i F. Aganiju (Priština), podizani su i spomenici istorijskim herojima. Š. Maljići piše da primere tih spomenika predstavljaju spomenik Skenderbegu ispred zgrade Vlade i kosovske Skupštine, spomenici poznatim ličnostima kao što su Majka Tereza (Priština), Bil Klinton (Priština) kao i spomenik zahvalnosti zbog intervencije međunarodnih snaga (spomenik NATO paktu u Prizrenu). U većini manjih gradova na Kosovu podignut je bar jedan kip lokalnog junaka, a na mestima ratnih okršaja ili stradanja civila izgrađeni su čitavi memorijalni centri. Najčuveniji su kompleks groblje u Račku (mesto pogibije Albanaca 1998) i memorijalni centar Adem Jašari u Drenici. Javni spomenici nisu, kao privatni, izraz lične ili spontane tuge, nego iskazuju identitet širih grupa. Veza sa grobom je simbolizacija nezaludne smrti za budućnost mlade države Kosova. Telo jeste prolazno, prah, ali je sećanje neprolazno, pa se preko groba energija živih mobiliše i kanališe u željenom pravcu. Aktivisti pamćenja liturgijski osiguravaju uspomene od nestanka i vremenski udaljeni traumatični događaj vezuju za grupu preko planski skrojene zajednice sećanja. Danas to najaktivnije čine mlade države Hrvatska i Kosovo trudeći se da se preko žrtava novih oslobodilačkih ratova razgraniče od ranije jugoslovenske države.

Tome nasuprot, u titoizmu se većina ogromnih spomen-kompleksa doživljavala kao obeležje postnacionalnog pristupa, koji teži univerzalnom. Ovi spomenici su bili avangardni i moderni, mnogo više od svojih građanskih prethodnika. Zagrebačka istoričarka Hana Lencović piše o „humanom doživljaju koji nam spomenici toga razdoblja mogu ponuditi“ i o „moralnoj vertikali koju su nastojali buditi u čovjeku“, „tako da se pokrene narod prema boljem sutra“. Slična je ocena slovenačkog filozofa G. Kirna i berlinskog arhitekte R. Burghardta da umesto formalnog isticanja patnje, socijalistička modernistička spomen-obeležja podstiču univerzalne gestove pomirenja, otpora i napretka. Njima nasuprot, poslekomunistički spomenici iskazuju defanzivnu semantiku etno-nacionalističkih ideologija, okrenutu ka prošlosti. U Jugoslaviji su od 1960-ih glavni jugoslovenski memorijali koji obeležavaju „pale borce“ i „žrtve fašizma“ (Džamonja, Bogdanović) dobili apstraktne, tj. modernističke oblike. Premda maštovita metafora i ovde je spomenik simbolički kapital koji osigurava fikciju nadvremenih vrednosti.

Spomenički restaurativni zaokret od apstraktnog univerzalnog ka pretežno klasičnom nacionalnom stigao je odmah nakon sloma socijalizma. Poslekomunistički spomenici odmah su renacionalizovani. Unutar nove oslobodilački konstruisane borbene prošlosti u prostoru prožetom permanentnim ratovima i nestabilnim državnim granicama i smrt je svečanija, a kolektivna prinuda na poštovanje smrti je snažnija. Otuda neobično brzo uprostoravanje sećanja na nacionalne žrtve i na žrtve komunizma. Nove države i nove sisteme vrednosti trebalo je ubrzano snabdeti i monumentalnim spomeničkim simboličkim kapitalom. Da bi se to što uverljivije pokazalo, dizanje spomenika žrtvama iz građanskog rata 1990-ih svuda sinhrono prati traganje za žrtvama komunističkog nasilja. Spomenici su postali važna oružja u građanskom ratu sećanja. Premda je svaki spomenik sredstvo pamćenja, on je istovremeno i instanca zaborava koja posmatraču treba da smanji „teret sećanja“, kako je to uočio istoričar Džejms Jang. Pa ipak, u građanskom ratu u Jugoslaviji rušenje starih i dizanje novih spomenika bilo je daleko od ove katarzične funkcije. Ovde su novi spomenici bili uprostorena naoružana prošlost. Zato Olga Manojlović Pintar zaključuje da su oni u osnovi bezidejni.

Normalizovani nacionalizam je doneo retradicionalizaciju motiva i arhaizovanu stilizaciju javnih spomenika. Simbolika srasle figure konjanika i konja simbol je neraskidive celine nacionalne energije u kojoj se ne vidi gde prestaje oslobađanje, a gde počinje osvajanje. Figura konjanika smeštena u etnocentrični javni prostor gradskog trga je ogoljeni simbol životne snage koji zato što je lišen i najmanje višesmislenosti iskazuje prezir prema mirotvoračkoj kolebljivosti. Sve što je višesmisleno jeste kolebljivo i zato politički neupotrebljivo. Nacionalno reaktiviranje snage konjanika je arhaična simbolizacija i apoteoza snage nacionalne države – snažan kontrast socijalističkom heroju bez konja. Heroj na konju sa bojnog polja koji uspostavlja mir i ujedinjuje jeste spona sa dubljim srednjovekovnim temeljima države, vizuelni garant kontinuiteta i nesmrtnosti nacionalne državnosti.

Na drugoj strani su modernistička spomen-obeležja kojih je bilo znatno više kod multietničkih partizanskih spomenika, građenih naročito od početka 1960-ih (kada su napuštana masivna socrealistička obeležja) i koja su simbolisala univerzalne poruke pomirenja. Vođa u šinjelu jeste simbolisao klasnog i antifašističkog ratnika, a radničke figure bile su simbol otpora socijalno ugnjetenih, a ne nacionalno ugroženih. Figure ne kriju posvećenost socijalnoj pravdi i ženskim pravima. Spomenici su bili izmešteni izvan trgova na mestima bitaka, u prirodi izvan naselja (Kadinjača, Sutjeska, Kozara), bili su otvoreniji, a forma kamenog izraza višesmislena. Olga Manojlović Pintar posebno ističe spomen-parkove sa monumentalnim apstraktnim formama.

Kirn i Burghart uočavaju u ovoj spomeničkoj arhitekturi modernistički estetizam sa apstraktno-nadrealističnim jezikom (koji je težio univezalnosti, ali se odlikovao i fantastikom) i bio jednako suprotan socijalističkom realizmu i etnocentričnom monarhističkom konjaniku. Čvorne vrednosti je iskazivao multietnički antifašizam okrenut budućnosti, a ne etnički monarhizam okrenut slavnoj srednjovekovnoj prošlosti. Pomenuti pisci u apstraktno formalnom jeziku spomenika jugoslovenskoj revoluciji vide i određenu otvorenost koja ostavlja prostora za individualno razmišljanje i asocijacije. Tvrde da ona olakšava višestruke interpretativne pristupe i budi fantazije. A šta je to drugo nego jezik antispomenika.

Nisu slučajno partizanski spomenici ponajviše rušeni tamo gde su i oružani sukobi 1990-ih bili najžešći. Morali su biti uništeni, upozorava Gal Kirn, zato što su predstavljali simbol jedne drugačije budućnosti, koja je bila oličena u univerzalističkoj težnji figure partizana. Jedva da i treba pominjati da je antifašizam partizanskih multietničkih spomenika odbacivao logiku nacionalizma: spomenik Boru Vukmiroviću i Ramizu Sadiku, koji su zajedno streljani aprila 1943, podignut je u Landovici na Kosovu 1963, ali je bista Crnogorca Vukmirovića uklonjena pre nekoliko godina. U Hrvatskoj su spomenici Domovinskom ratu bili važan simbol nove nesigurne državnosti, a masovna rušenja antifašističkih obeležja bila su preventiva protiv obnove Jugoslavije. U BiH i Srbiji ova strepnja nije bila toliko izražena. Darko Karačić je našao da su u BiH sve zaraćene strane tokom sukoba ili rušile komunističke spomen muzeje i biste narodnih heroja, ili su antifašističke žrtve renacionalizovane. Pošto na teritoriji Srbije sve do oružanih sukoba na Kosovu nije ni bilo rata, pa ni novih heroja ni žrtava, a i otuda što se nova država još uvek zvala Jugoslavija, revizija uprostorene smrti tekla je drugim tempom. Manje su dizani novi spomenici, a nisu ni masovno rušeni stari. Tek nakon pada Miloševića stigao je novi talas idejne revizije antifašizma, kada je decembra 2004. usvojen Zakon o izjednačavanju prava partizanskih i četničkih boraca u Drugom svetskom ratu. Izmenio se odnos prema mrtvima, a u službene komemoracije uvedeno je sveštenstvo. Jedna smrt je naročito naglo stekla veliki simbolični kapital. Ne otuda što je još ranije dignuto nekoliko lokalnih spomenika Draži Mihailoviću, nego više stoga što je 2009. formirana Državna komisija za utvrđivanje okolnosti pogubljenja generala D. Mihailovića koji je sudski rehabilitovan 2015, a još uvek je u toku službena potraga za njegovim grobom. Konstruisanje i insceniranje doslednih nastavljača preko svojatanja groba i leša kao simboličkog kapitala je šaroliko i maštovito.

III

Lako je pojmljivo da se tokom vremena menja značenje spomenika usled izmenjenih pripisivanja novih generacija i novih vladajućih grupa. Koje su dublje vrednosne pretpostavke poslednje promene kulture sećanja u regionu? Da li razumevanju razlike između klasičnog spomenika i antispomenika može pomoći razlikovanje dveju različitih kultura sećanja, kulture krivice i kulture sramote, o čemu piše Alajda Asman? O krivici Nemaca zbog nacizma govore oni koji se protive zaboravu Aušvica, a o sramoti Nemaca oni koji teže podvlačenju crte. U našem regionu, međutim, još nije došlo ni do podvlačenja crte, odnosno do svesti da nedela treba zaboraviti, prosto zato što nedela vlastite nacije još nisu ni priznata. Da bi se nešto potisnulo potrebno je pre toga priznati da su učinjena nedela. Danas u regionu preteže svest da je svako nasilje bilo legitimna nacionalna odbrana. Svi kažu da su se branili. A tamo gde su svi žrtve nema dželata.

Istorijski posmatrano, kod kultura sramote pojedinac je čvrsto uklopljen u zajednicu sa jasno nadređenim prioritetom nacionalnog interesa. Kod kultura krivice, pak, reč je o društvima kod čijih je pojedinaca u središtu savest koja ih pretvara u samoodgovornu instancu koja priznaje univerzalne norme i vrednosti. Dok sramota polazi od nadmoći kolektivnog identiteta – nacije, krivica ističe pojedinačni identitet jer pojedinac sazreva u toku unutrašnjeg suočavanja čije je jezgro krivica. Krivica je izvor individualizacije i tek sa svešću o krivici (kao ogrešenju o univerzalne vrednosti) pojedinac postaje nezavisna ličnost. Tome nasuprot, stid ne individualizuje. Zašto?

Zato što je različito suočavanje sa zlom kod pomenutih dveju kultura. Kod kulture stida društvo progoni one razorne snage koje nagrizaju nadmoć kolektivne svesti, dok se kod kulture krivice društvo štiti savešću pojedinaca i spremnošću na pokajanje. Obe kulture danas sapostoje kod društava koja su upućena na suočavanje sa senkama prošlosti u obliku vrednosnih sistema, obrazaca mišljenja i tumačenja koja utiču na samoviđenje i na opažanje drugih. Etnocentrična svest se uvek vrti u krugu kategorija časti i poniženja (pobeda u ratu, ponižavajući uslovi mira), što onemogućava istinsko suočavanje sa problemom krivice vlastite grupe. U Nemačkoj su to Versaj i Nirnberg, u Hrvatskoj su slična poniženja 1918. i 1945. godina kada je ona uključivana u Jugoslaviju. Gornja granica priznavanja svesti o vlastitim zločinima ovde je govor o sramoti: priznaju se samo nedela pojedinačnih ekstremista koji su ukaljali svetli oslobodilački učinak.

Kod kultura stida govori se, po pravilu, o kolektivnom Mi nacije dok se kod kulture krivice odgovornost individualizuje. U Jugoslaviji je 1966. godine podignut spomenik „Kameni cvet“ žrtvama ustaškog terora u Jasenovcu, ali je on nakon osamostaljenja Hrvatske od Jugoslavije postao balast novom hrvatskom sećanju. Dok žrtve pate zbog sećanja i zato što nisu obeštećene (Srbi, Jevreji, Romi), dželati pate zbog pritiska da se sećaju. Zbog nelagode dželata Jasenovac nije antispomenik. U sindrom traume dželata spada i potiskivanje sramnih uspomena koje se ne mogu uklopiti u novu svetlu nacionalnu prošlost i u nove vrednosti EU. Sa različitim interesima može se živeti, sa sukobljenim vrednostima teže.

Ali nije samo u Hrvatskoj, nego je i u čitavom regionu mržnja prema drugoj naciji neposustali pokazatelj patriotizma, a međunacionalno pomirenje je još sumnjivo. Nema novog spomeničkog suočavanja sa prošlošću zato što ne slabi nacionalistički revanšizam. Nova žarišta napetosti u regionu su Kosovo i BiH, gde su novi nacionalni spomenici takođe oružja u građanskom ratu sećanja.

Svuda je samoviktimizacija kao okvir sećanja neiscrpni simbolički kapital raznih političkih snaga i još uvek joj je teško predvideti kraj. O tome svedoči i dizanje novih spomenika nacionalnim oslobodiocima i nacionalnim žrtvama, a spomenik žrtvama nasilja vlastite nacije je nezamisliv. Službena kultura sećanja propisuje da li je rat u regionu 1991-95. bio građanski ili nametnut spolja, domovinski ili secesionistički, oslobodilački ili nacionalna katastrofa. Proglašenjem četničkog pokreta za oslobodilački 2004. i uvođenjem Ravnogorske spomenice, u Srbiji je nacionalizam obišao moralno opredeljivanje između „poraza“ i „oslobođenja“. Zato je danas manje nego ranije jasno da li je 1945. bila oslobođenje ili nova okupacija. Novu pometnju oko prošlosti nameću revidirane prošlosti, ali i novi javni spomenici. U regionu još nema šansi za antispomenik kao osnovu novog sećanja, sve dok se u Hrvatskoj dižu spomenici F. Tuđmanu, a u Srbiji ruskom caru.

Samoviktimizacija nije jedina osnova nove nacionalne solidarnosti. Svojevremeno je Tomas Man upozoravao Nemce da „je naše poniženje otkriveno pred očima sveta i da se poratni novi nemački identitet rađa iz duha sramote“. Ali tada je došlo do negativne solidarnosti, jer se Nemci više nisu integrisali na temelju pozitivnog osećanja vlastite vrednosti, već su se ujedinili kao negativni kolektiv dželata na osnovu zajedničke sramote. Nije zato slučajno K. Jaspers odbacivao tezu o kolektivnoj krivici Nemaca, jer je ova takođe mobilisala i ujedinjavala Nemce na odbranu. I Asman zapaža da osećanje kolektivnog stida sprečava svesno suočavanje sa krivicom. Nemačka trauma sećanja stigla je relativno kasno, ali je važna za nemačku istoriju sećanja. Ona nije nastala zbog počinjenih masovnih besprimernih zločina, nego zbog njihovog otkrivanja od strane pobednika u ratu. Nije to bila trauma krivice nego stida. I ova kolektivna trauma stida je u Nemačkoj sve do Valzer debate 1998/99. bila brana otvorenom javnom i kolektivnom sećanju. Teško je reći da li se danas u regionu može dospeti i do kulture stida, a kamoli do kulture krivice u javnom (društveno prihvaćenom) sećanju. Još uvek je u svim delovima bivše Jugoslavije slepi patriotizam normalnost (moja nacija je uvek u pravu), a krivica za rat projektuje se na drugu naciju. Važan uslov promene kulture sećanja je jače povezivanje prostora (kulturno, trgovačko – mala balkanska globalizacija). Slabljenje međunacionalnih napetosti jeste uslov suočavanja sa odgovornošću vlastite nacije (na nivou stida ili krivice) i obrnuto. U regionu je ipak situacija zamršenija, jer je više nacija upleteno u zločine. Hag još traži da se unutar svake nacije izdvoje dželati, jer nema nacija dželata i nacija žrtava, iako su Srbi najviše stigmatizovani. I ova zamršenost uloga je smetnja otvorenijem suočavanju sa prošlošću.

Ali ovaj haos može biti nekome i politički koristan. Današnje partije dobro znaju kako valja živeti od smrti i kako se upotrebom smrti mogu kontrolisati podvlašćeni. Grobovi vodećih političara i spomenici koji obeležavaju masovna stratišta nacije su mesta sećanja i obrade tuge, ali i simboli vrednosti, mesta okupljanja i integracije pristalica. Grob integriše grupu. Kod nas su grobovi 1990-ih bili političko oružje međunacionalne osvete. Kosovo i Jasenovac su uspešno mobilisali Srbe, a Blajburg je Sloveniji i Hrvatskoj još uvek strateški osigurač antijugoslovenskog i antisocijalističkog identiteta.

IV

Da li je zbog rečenog u regionu javni antispomenik još uvek nemoguća misija sećanja, pa zato treba realnije gledati na klasične spomenike koji više opijaju nego što povezuju sa prošlošću? Ovo pitanje nije retoričko, jer od 1990-ih na trgovima gradova u regionu niču konjanici i naoružani ratnici simbolišući snagu nacije i trijumf pobede. Popovi svuda osveštavaju i konje i jahače. Ako je spomenik mesto sećanja gde grupa pruža odgovor smrti, ali i gde nameće smisao živima, onda je antispomenik otpor ovim ritualnim nalozima. Klasični javni spomenici nikada ne mogu zameniti odgovorno sećanje zato što su jednodimenzionalna pamćenja i tumačenja prošlosti koja iskazuju prolazne ideologije onih koji ih dižu. Njima nasuprot, antispomenici nastoje da demonumentalizuju sveti prostor i pamćenje liše slave koja opija i parališe neograničenim pijetetom. To čine ironijom, ali i novom višeznačnom simbolikom praznine i multiperspektivnošću koja uključuje i sećanja marginalizovanih. Ko ih nije posetio može naći slike na internetu. Najpoznatiji antispomenik je Spomenik ubijenim Jevrejima Evrope američkog arhitekte P. Ajzenmana dignut 2005. Sastoji se od 2.711 betonskih kocki različitog formata i visine koje podsećaju na grobove smeštenih na prostoru od oko 13.000 m kvadratnih u samom centru Berlina blizu Rajhstaga. Sličan je i spomenik J. Gerca iz 1986. u Harburgu koji čini 12 m visoka aluminijumska tabla prekrivena tamnim slojem na kojoj stoji poziv građanima na više jezika da dodaju svoja imena antifašističkoj poruci. Zato što će njihovi potpisi vremenom nestati, ovde se radi o nekoj vrsti samorazarajućeg monumenta. Gerc drži da najbolji spomenik nije sam spomenik, nego je to tek sećanje na nestali spomenik. Kod antispomenika je, dakle, spomenik sam posetilac. To je obeležje koje ne treba da teši nego da provocira, ne da čuva fiksirano nego da menja, ne da ga prolaznici ignorišu, nego da podstakne njihovu reakciju.

Cilj je antispomenika da sećanje na smrt ne propisuje obavezne poruke, kao kod slavnih nacionalnih spomenika, nego da u globalizaciji decentrira i demokratizuje smisao. Izbegavati didaktičku logiku i demagošku krutost spomenika znači dopustiti posetiocima da sami iskažu lični stav prema usmrćenima. Ukoliko se na ovaj način shvati suština prostornog pamćenja, onda su spomenici simboličke preteče budućih zbivanja, a ne samo znamen prošlih. Imamo li u regionu apstraktni antispomenik strukturisan prazninom, ali i traumom? Imamo. To je Bogdanovićev „Kameni cvet“ u Jasenovcu. Nažalost, ovaj obrazac alternativnog sećanja ni izdaleka nije ugrozio klasičnog skamenjenog nacionalnog jahača. Novim nacionalnim državama višeznačnost antispomenika škodi. Korisniji su monumentalni nacionalni spomenici sa uprošćenom simbolikom. Nacionalno jedinstvo ne trpi simbolička lutanja jer ova zbunjuju i kolebaju posetioce. Da bi poruka bila direktnija svi ističu vojnika, krst, krunu ili državni grb. Svaka palanka u regionu neguje brend ili muzej slavne prošlosti. Malo ko uočava da je uslov deprovincijalizacije demonumentalizacija.

Svaki spomenik ogrubljuje razumevanje istorije u meri u kojoj ga podstiče. Klasični spomenik postaje vremenom arhaičan i umire, jer se novo doba ruga ne samo njegovoj rigidnoj formi, nego i njegovoj pretenziji na večnu istinu koju nameće kao fiksirana zvezda kolektivnog pamćenja, zapisao je američki anglista Dž. Jang. Njemu nasuprot, antispomenik je otvoren i sugerira neizbežnu evoluciju pamćenja. Pomaže da se sećamo drugačije i da potisnemo osvetnički potencijal zakavženih prošlosti, koji neguju domaći ratni spomenici od teškog crnog granita. Ovi u 21. veku slave svest o dužnosti i spremnost na žrtvu podanika. U cilju mira prošlost treba razoružavati antispomenicima zato što ovi podstiču neposlušno sećanje građana. Pojedinac ne može dići antispomenik. Tek kada država digne spomenik žrtvama vlastitog nasilja reč je o antispomeniku. Ali gde je nacionalizam normalnost, antispomenik je opasnost.

Uprkos tome treba dodati da su nam potrebni i spomenici koji neće obeležavati samo slavnu prošlost i velike nacionalne ličnosti, nego i nedela nacije. Vredi obeležiti i grupni stid zbog nečega što je naša grupa učinila, a nije trebalo da učini. Antispomenik bi bio, na primer, spomenik u Zagrebu, Sarajevu i Prištini ubijenim Srbima, a u Beogradu ubijenim Muslimanima i Albancima. Da li je ovo društvo uopšte kadro da dođe do antispomeničkog nivoa samorefleksije? Nije. Region je još daleko i od primisli da su klasični spomenici monumentalna demagogija, a antispomenici subverzija. Permanentni građanski rat sećanja daleko je od ove dileme, jer je prostor sećanja zaposednut sudarom zakavženih slavnih prošlosti – nacionalnih konjanika na trgovima. Slavne samodopadljive skamenjene verzije prošlosti, ali i budućnosti, jesu hegemona spomenička kultura regiona.

V

Šta još karakteriše javno sećanje regiona danas? Kroz istoriju je strah pojedinaca od nestanka i od zaborava na razne načine svladavan utapanjem u nesmrtni kolektiv. U tanatopolitici smrt nije nikada običan prekid života nego prelaz u drugi život koji je značajan za grupu. To su razne vrste političkih zajednica koje su isticane kao moralno i vrednosno nadmoćne nesmrtne celine. Danas je nacija hegemoni okvir poželjne vizije postmortalnog pripadanja političkoj celini. U političkom smislu njena neuništivost i samoobnova počivaju na istovetnosti obećanja o nesmrtnosti nacionalne zajednice i beskonkurentskog moralnog kapitala života koji je položen za naciju. Danas nacionalni političari ne počivaju u hladnim rakama, nego u svetlim grobovima. Nikada se ne zna kada njihova ukopna mesta mogu postati oružje. Dok se nad rakom tuži, nad grobom se zaklinje. Simbolički kapital spomenika domaćih nacionalnih političara danas je srazmeran njihovom potencijalu da uzbude i učvrste naciju. Titovi multinacionalni spomenici su neupotrebljivi kao oružje, pa su rušeni ili uklanjani. Ali su zato grobovi nacionalnih političara kao tajna vrata prošlosti još uvek vulkanski aktivni. Ruše se narodnooslobodilački, a dižu se nacionalnooslobodilački spomenici. U ovoj evoluciji zgusnuta je evolucija javnog sećanja regiona u poslednjih trideset godina.

Zato što su grobovi i spomenici aktivni katkad se mrtvi ponovo ubijaju. Novu smrt ne donosi brisanje pojedinca iz službenog sećanja, nego ova nastupa tek onda kada je planski zaborav vezan i za nestanak ustanove kojoj je političar na čelu. Politička smrt Hitlera osigurana je slomom nacističke partije i Trećeg Rajha, dok slavljenje Staljina nije kažnjivo ni nakon sloma socijalizma. Dok Hitler nema groba, dotle između Lenjinovog mauzoleja i zidina Kremlja još uvek stoji Staljinova bista, na mestu gde je sahranjen sa još desetak sovjetskih lidera. I Musolini je izbegao organizovani zaborav. U rodnom gradiću Predapio sahranjeni su posmrtni ostaci Musolinija 1957. godine, a hiljade neofašista sliva se ovde svake godine gde postoji i muzej koji slavi Dučea. Slom fašizma značio je političku smrt gotovo svih kvislinga od Petena do Pavelića, dok sa slomom evropskog socijalizma nisu politički ubijeni liberalniji komunistički političari kao Tito i Dubček. Doduše, to samo donekle važi i za političku smrt Tita, jer se sećanje na njega ne uklapa u normalizovane nacionalizme u regionu. Nakon prirodne smrti 1980. usledilo je krajem 1980-ih ukidanje Zakona o zaštiti imena i lika J. B. Tita i konačno je 1992. nestala SFRJ. Uprkos snažnoj titostalgiji danas je Titovo ime politički skoro neupotrebljivo. Manje je važno to što se Titovoj političkoj smrti opiru nostalgični pojedinci i vatreni sledbenici. Za političku smrt je važniji nestanak partije koja neguje autoritet vođe.

Danas se u regionu svaki nacionalizam trudi da vlastiti identitet (dinastički ili verski) spusti što dublje u prošlost i time istorijski utemelji novu državnost. Komunistički idejni kontinuitet (Marks-Engels-Lenjin-Staljin-Tito) bio je vremenski plići, lišen krvne veze i verske spone, pa je već samim tim veza između života i smrti posredovana grobom ovde bila hladnija. Ipak spomenici svuda bude osećanja. Sociološki rečeno, preko javnog groba i spomenika ne stičemo samo iskustvo pojedinačne smrti nego proživljavamo i naročito emocionalizovano iskustvo ugroženosti konkretne političke grupe, to jest one spone koja nas veže za kolektiv. Važni segmenti kulture nastaju iz veze bola i sećanja, a umetnost oblikuje ovu vezu. Bol kao intenzivna emocija stvara sećanje. Ali i sećanje stvara bol. Emotivno sećanje pokreće na akciju, a kada se ideologizira postaje političko sećanje.

Apstraktni multietnički simboli spomeničkog sećanja nose univerzalnije poruke od na klasičan način crnim granitom uprostorenog etničkog sećanja. Nije li na pregnantniji način ovo izrazio L. Mamford: „Ako je spomenik, ne može biti moderan, ako je moderan, ne može biti spomenik“.

Balkan.Perspectives, broj 11, juni 2019.

Peščanik.net, 10.09.2019.