Prikaz filma Kathryn Bigelow „A House of Dynamite“ (Netflix, 2025)
Dakle, naslov se ne odnosi na Srbiju iako jeste njen precizan opis. Sada ćemo o novom filmu Kathryn Bigelow „Kuća na dinamitu“ (što mi zvuči bolje od kuće od dinamita kao prevod za „A House of Dynamite“; i da, najbolje mi kao prevod zvuči – bure baruta). Na Srbiju ćemo se vratiti.
Verujem da čitalac ima svoje favorite (recimo, „Blue Still“ [1990], „K-19: The Widowmaker“ [2002] ili nosilac Oscara za režiju „The Hurt Locker“ [2008]), meni pak najdraži su njeni filmovi „Point Break“ (1991) i „Strange Days“ (1995). I kad ih već pominjemo: što se mene tiče, kada je napravila ta dva filma, zaslužila je svu moguću pažnju za sve što napravi ubuduće, pa čak i da ne uradi više ništa dobro.
Što umalo da se i dogodi. Koliko god da su bili zanimljivi njeni kasniji filmovi – „Zero Dark Thirty“ (2012) i „Detroit“ (2017) – bili su i, barem meni, teško gledljivi, „Detroit“ posebno. Uopšte se ne radi o njenoj rediteljskoj ili pripovedačkoj veštini – one su van svake sumnje. Svaki njen film čisti je užitak za gledanje. I lepi i brzi, tako bi se kratko mogli opisati. Stvar je u smislu.
Iako se to možda ne očekuje od jedne rediteljke, u većini filmova Bigelow, kako ih ja pamtim, gledamo (izolovane) muške grupe, a priča se izvodi iz dinamike odnosa između njihovih članova. U pozadini, opet, kao osnovni izvor moći i okvir za sve druge odnose stoji sila/nasilje države. U „Detroitu“ je Bigelow otišla najdalje u gotovo pa „dokumentarnom“ slikanju nasilja. Iako se film čita kao kritika rasističke države, u njemu nema elaboracije nasilja, gledamo isključivo nasilje u raznim vidovima.
Hoću da kažem, kao sila/nasilje u pozadini, država se ne elaborira, vidimo samo posledice njenog delovanja na pojedince, bilo one koji joj služe, bilo one koji manje ili više proizvoljno postaju njene mete. To nije kritika, reč je o autorskom izboru teme, a utisak je da je takav izbor u „Detroitu“ dospeo u ćorsokak. Da bi Bigelow iz njega izašla u „A House of Dynamite“.
Sada je sama država u fokusu, a menja se i smer odnosa moći. Više se autorka ne pita šta sve država može da uradi pojedincu, nego gledamo kako karakteri pojedinaca oblikuju državu i utiču na njenu efikasnost. Iako je genijalna pripovedačica, u „A House od Dynamite“ stvar nije u priči, nego baš u karakterima. Kritičari zamerili autorki ponavljanje i nesposobnost da dovede film do kraja, i grdno su pogrešili. Kraj mora ostati otvoren, jer je u ponašanju države toliko nepoznatih da ne može biti jednog kraja.
Drugim rečima, kraj ćemo videti kada bude kraj, a sve pre toga su manje ili više utemeljene spekulacije o kraju. Otuda ogromna neizvesnost dok se gleda film i još veća nesigurnost i zebnja kada se film završi. Nije stvar u tome da se pitamo šta će biti na kraju, što su se očito pitali prema filmu neskloni kritičari. Pravo je pitanje zašto nismo u stanju da uopšte naslutimo kakav bi kraj mogao biti. I u filmu, kao i u stvarnom svetu. A nismo u stanju jer naprosto imamo posla s ljudskim bićima, sa svim njihovim slabostima i vrlinama.
Lako je prepričati film, jer, da ponovimo, priča je u drugom planu. Ka Sjedinjenim Državama leti balistička raketa, najverovatnije s nuklearnom glavom. Sistemi za praćenje je otkrivaju kada je već poletela, i ne mogu da utvrde odakle je krenula, što pravi problem kada treba odlučiti o odmazdi za napad. Raketi treba 19 minuta do cilja. Ispostaviće se da će udariti u Čikagu, a procena je da će biti najmanje 10 miliona žrtava.
U tri poglavlja filma, a svako nosi prikladni naslov, gledamo iznova tih 19 minuta, pre samog udara, za koji ne znamo da li se dogodio, kao što ne saznamo ni kakva je odluka o odmazdi. Svako poglavlje ima svog glavnog junaka ili junakinju, i iz njihove perspektive gledamo šta se zbiva. Pored tih centralnih ličnosti kroz koje se prelama priča, ima i drugih, jednako važnih karaktera, sa svojim posebnim, tragičnim pričama.
Kritičari su požurili i da film svrstaju u žanr nuklearne katastrofe, ali on to nije. Jer nemamo ni katastrofu ni njene posledice po ljude u filmu, niti vidimo kako autorka zamišlja da će se ljudi ponašati u toj novoj kataklizmičnoj situaciji. Film je psihološka studija. Psihološka studija kolektiva, kao i svakog njegovog člana ponaosob. A teza koju Bigelow hrabro iznosi i pokušava narativno da dokaže je jednostavna i strašna – u kritičnim momentima država je nesposobna da reaguje adekvatno.
Iako je zamišljena kao mehanizam koji radi po zadatim odgovarajućim obrascima za svaku predvidljivu katastrofu, Bigelow hoće da pokaže da je to daleko od istine. U kritičnim momentima, koliko god da su državni službenici, ljudi su pre svega krhka i slaba bića, nesposobna da se otrgnu iz svojih ličnih konteksta i ponašaju se kao automati. I baš zato, ne može se računati na efikasnost države.
U filmu postoje barem tri ključna mesta, na kojima stoji značenje priče. Jedno je saznanje o neefikasnosti odbrambenih mehanizama; drugo je lični momenat u ponašanju visokih funkcionera države (ta je scena u trećem poglavlju tako pripremljena već u prvom poglavlju, a opet neočekivana, da bi gledaocu moglo da se dogodi isto što i meni, da poskoči i prigušeno vrisne kada je vidi); treće je monolog predsednika Sjedinjenih Država (igra ga perfektno Idris Elba, „skinuvši“ sa samo nekoliko grimasa i gestova Baracka Obamu).
Naravno, film se može čitati i drugačije: recimo, kao opomena koliko smo nepodnošljivo blizu uništenju sveta u nuklearnoj katastrofi. U takozvanom multipolarnom svetu – što je samo eufemizam za nove, otrgnute, odbegle, ilegalne, državne i paradržavne centre moći sa razornim nuklearnim arsenalom van svake kontrole. Samo što smo takve filmove već gledali. I najčešće bi to bile satire. Nesposobni i gramzivi ljudi, bez morala, vode svoje države i čitav svet u konačnu propast.
Kada je reč o neefikasnim odbrambenim sistemima, na koje se troše milijarde i milijarde dolara, ima tragova takve satire i u „A House of Dynamite“. Takođe ima parodijskog odmaka i od demokratije, kada želja da se dopadne glasačima predsednika onemogućava da radi posao za koji je izabran – da vodi državu. Nije teško razumeti da se u filmu kaže da su predsednici zapravo modeli u reklamnim kampanjama. Što ne znači da posao radi neko drugi: Bigelow nam kaže, posao ne radi niko.
Ali, „A House od Dynamite“ nije satira, pa čak ni blaga parodija. To je pošteni pokušaj da se proceni koliki su nam kapaciteti kao ljudskih bića, i kako ti naši ograničeni kapaciteti utiču na sposobnost države da reaguje u momentima kada je njena reakcija presudna za opstanak ako ne baš sveta, onda barem jedne političke zajednice. Izuzev možda jednog generala, nema negativnog junaka u filmu. Ti junaci nisu ni glupi. Naprotiv, ostavljaju utisak kompetentnih osoba, samo što njihova kompetencija nije dovoljna.
Film ne kaže kako se ta paralisanost kolektiva pod egzistencijalnom pretnjom otklanja, on nam je prikazuje najubedljivije moguće. Neki junaci će ponuditi neke odgovore, ali mi ne znamo šta će biti reakcija, film se završava pre toga. Na nama je da procenimo predložene odgovore i razmislimo da li bi i kako bi uopšte mogle da se izbegnu takve apokaliptične situacije. Očigledno je Bigelow (sa scenaristom Noahom Oppenheimom) napravila film – reakciju na tekuće stanje u svetu. Ali nije pobegla u ironiju, sarkazam ili cinizam – što su redom sve jeftina rešenja (tako je neslavno završio „Mickey 17“, iako je imao i dobar predložak, i savršenog reditelja, i izvanredne glumce) – već se otvoreno zapitala, kakve su nam šanse u takvom svetu ako imamo u vidu da smo samo (pristojna) ljudska bića.
***
Teško je zamisliti da su na vlasti u Srbiji tek obična ljudska bića. A zapravo jesu, ako baš i nisu pristojna. To je i dobra i loša vest. Loša, jer nam je lako da zamislimo kako ih vodi gramzivost, zloba i apsolutna beskrupuloznost – što su sve ljudske osobine. Dobra, jer ipak su to samo ljudi. Lekovita je ta poruka Bigelow i za nas u Srbiji – država, to su ipak samo ljudi, koliko god da su pristojni ili zli. A kao ljudska bića, nesposobni su da predviđaju i prave dugoročne planove, jer nisu u stanju da u kalkulaciju uzmu sve poznate i nepoznate promenljive.
Zato i naša priča još nema kraj. Iako mu se, to svi osećamo, bliži.
Peščanik.net, 09.12.2025.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Od izvora uvek jedan, kosovski put - 18/05/2026
- Holizam (ili narativni hedonizam) V. Petrova - 15/05/2026
- Šta možemo da naučimo iz priča - 12/05/2026
