Ovih dana svedoci smo bahate kampanje koju gradska vlast sprovodi u pokušaju emancipacije građana i dovođenja u red gradskog saobraćaja, i to sve jednim udarcem. Ideja je da se iskoriste letnji meseci za zavođenje nepopularne politike koja za svoj cilj ima i povećanje naplate ali u perspektivi, kako kažu, i poboljšanje kvaliteta prevoza. Koliko god bio traljav način koji je odabran da se građanima prezentuje jedna civilizacijska tekovina o jednostavnim pravilima ulaska i izlaska iz prevoza (podsetimo se, slična podela na vrata za ulaz i izlaz postoji i u  prodavnicama pa niko nije započeo pobunu, naprotiv, čini se da većina ovakvo rešenje nalazi smislenim i svrsishodnim), postavlja se pitanje šta zaista stoji iza gotovo nepodeljenog otpora prema novim pravilima čiji smo svedoci ovih dana? Da li se tu radilo o solidarnom organizovanju revoltiranih građana koji su odlučili da se suprotstave sistemu po svaku cenu ili je reč samo o povodu za manifestovanje simptoma nezrelog društva hronično nespremnog na bilo kakvu promenu koja zahteva odricanje od ustaljenih navika?

Naime, bezbroj primera o tučama i sukobima u gradskom prevozu iz prethodnih nedelju dana pre su svedočanstvo o nizini ljudske prirode i spremnosti na gubljenje dostojanstva čak i kada cena (60 dinara) koja se zahteva nije vredna da se o tome ni razmisli, no što idu u prilog teze o spontanoj građanskoj neposlušnosti. Na žalost, stara je istina da u siromaštvu prvo strada dostojanstvo, pa tako i većina osiromašenih ljudi i ne smatra preterano važni(ji)m bilo šta do ogoljene egzistencijalne borbe, makar se ona odvijala u prepunoj i od znoja zagušljivoj 96-ici.

Međutim, ovi primeri nam govore još nešto, a to je da srpska (građanska) svest i dalje pati od stare boljke – poslovičnog inata, koji je stalna prepreka da se bilo kakva ideja o društvenoj korisnosti izdigne iznad svog petrifikovanog palanačkog sveta čime se onemogućava svako dalje napredovanje u smislu izgradnje društva pre svega na nivou lokalne zajednice pa onda i u višim sferama, na nivou državnih institucija.

Problem koji je isplivao na površinu u vezi sa Bus Plusom (zanemarimo privremeno kontroverze koje prate ovu privatnu firmu i njeno poslovanje, to je tema nekog drugog teksta) postaje posebno paradigmatičan ukoliko se samo prisetimo sličnih reakcija koje prate gotovo svaki modernizacijski korak, ali i ukoliko dublje zagrebemo i vidimo da se iza najvidljivije vrste nezadovoljstva (pritužbe putnika na neredovan prevoz, gužve, sporost i bahatost kontrolora) krije i zahtev za besplatnim prevozom – bilo direktno kroz akcije grupe studenata i pojedinaca okupljenih oko pokreta „we are 99%“, bilo indirektno kroz gotovo insitucionalizovan šverc, čime shvatamo da u biti nepromenjena egalitaristička svest i dalje sprečava razvoj modernog građanskog društva gde je zajednica funkcionalan segment koji je sposoban sam da donosi odluke odgovarajuće svojim potrebama i na bazi zajedničkih interesa. Takvoj zajednici bilo bi jasno da uvođenje reda u način plaćanja i korišćenja saobraćaja dugoročno može biti samo od koristi. U takvom društvu pravila bi bila tu samo da spreče iskakanje iz sistema a ne da regulišu ponašanje svakog pojedinca ponaosob, a još manje da imaju vaspitnu ili prevaspitavajuću ulogu. Nezrelost našeg društva najbolje se ogleda na jednostavnom primeru – svaka regulativa se doživljava kao da je tu da nam otima ili sužava našu slobodu, dok se država pre svega vidi kao arhineprijatelj, a nikako kao servis koji je na usluzi građanima, kao što je slučaj sa zapadnim zemljama. Jasno je da po mnogim parametrima ne možemo da se poredimo sa zapadom, ali generičkim argumentom „prvo bi trebalo rešiti to i to pa tek onda…“ ne postiže se ništa. Ideja o izgradnji građanskog društva upravo leži u njenim najlokalnijim temeljima, a ukoliko ne postoji spremnost da se popravi lift u sopstvenoj zgradi, sredi travnata površina/parkić ispred zgrade ili plati gradski prevoz, ne može se očekivati funkcionalno društvo koje je u stanju da odgovori na bilo koji izazov.

To je društvo kome je kohezivni element ne ideja izgradnje nečega ili započinjanja akcije koja će da stvori nešto, ne, to je društvo u kome se pojedinci ili grupe mogu prepoznati samo po solidarnom ispoljavanju inata protiv bilo čega, čak kad im nije ni jasno do čega to u praksi dovodi. Da li zaista svaka pobunjena gospođa na liniji 95 misli da će sruštii Bus Plus ili Đilasa ako ne plati kartu? Da li ona ima tako daleke i jasne ciljeve? Ne, njen primarni instinkt joj govori da do sada nije plaćala kartu i da može i dalje to da ne čini. Radi se, dakle, o hroničnoj nespremnosti da se prihvate promenjena pravila igre ali i još dalekosežnije, radi se o nedostatku svesti da zajedničkim ulaganjem u konkretne poduhvate i solidarnim radom na ostvarenju jasnih ciljeva mogu da se postignu bolji rezultati, nego pukim inaćenjem. A to ostavlja posledice u svakodnevnom životu svakog od nas.

Peščanik.net, 24.07.2012.

Srodni linkovi:

Branka Dimitrijević – Ubi me prejaka reč

Stevan Filipović – O mizoginiji i busplusarijama

Stefan Aleksić – BrusLiPlus

Saša Ilić  Slavimo Bus Plus!

Tanja Simić Berclaz – BusPlus i ludisti među nama

Saša Ilić – Hapšenje u ime ‘Bus plusa’

Sofija Mandić – Zavrtanje i privođenje

Aleksa Radonjić – Građani „zvezde“, slobodno snimajte

Nadežda Milenković – Skidanje sa politike

Milica Jovanović – Agonija Beograd

Srđan Milošević – Chariots of Fire

Saša Ćirić – Arhimedova poluga

Stefan Aleksić – Diskretni šarm plave uniforme

Stefan Aleksić – Emancipacija i antiemancipacija

Dejan Ilić – Neka crknu građani