U Francuskoj je sezona štrajkova. Skoro svake godine u ovom vreme, počinju da se oglašavaju pištaljke, doboši i zvučnici koji ponavljaju: „Pobedićemo! Pobedićemo! Da! Da!“ U zemlji koja je opsednuta gubitkom nacionalnog pamćenja i zajedničkog iskustva, godišnji štrajkovi, zajedno sa Tour de France, jedini su preostali javni ritual koji Francuze podseća da su Francuzi – a ne samo „Evropljani“ i da nisu ujedinjeni sa radnicima celog sveta, već da su to samo francuski radnici. Štrajkovi počinju kao zabave. Klinci beže sa časova, a radnici dobijaju slobodan dan. Demostracije kojim sam prisustvovao u Lionu prošle nedelje – ovoga puta protiv planova vlade da podigne starosnu granicu za odlazak u penziju – podsetile su me na fudbalske subote u En Arboru, kada navijači ulaze na stadion pevajući „Napred Plavi“ i prave žurku do početka utakmice. Stanovnici Liona delovali su isto toliko raspoloženo, i čak su se jednom zaustavili da bi napravili navijački „Talas“. (La nouvelle vague?) Na kraju šetnje, članovi sindikata su postavili roštilje i prodavali grilovane kobasice – u potpunosti asimilirano emigrantsko jelo – i delili čašice rakije svojim saborcima i lokalnim alkosima.
Štrajkovi su danas najvećim delom isprazni rituali – čak i u slučajevima kada se, kao što smo videli ovih dana, pretvore u nasilje na ulicama. Dani kada je mali sukob u fabrikama u Bijankuru mogao da izvede radnike na ulice i parališe zemlju su odavno prošli. Poslednji put je nacionalni štrajk imao ozbiljne efekte davne 1995, kada su sindikati uspeli da zaustave jedan od prethodnih planova za reformu penzionog sistema i druga smanjenja socijalnih davanja, koje je predložio tadašnji premijer Alen Žipe. Ali mnoge od promena koje su tada predložene tokom ovih petnaest godina postale su realnost, a Francuska je, kao i najveći broj zemalja u regionu, postala centristička nacija. Socijalistička partija ostaje podeljena à l’italienne između frakcija koje predvode ambiciozni, ali ideološki srodne figure – Segolen Roajal, Frasoa Holand, Martin Obri i Dominik Štraus-Kan, koji je malo više centristički orijentisan. Njima bi bilo teško da zajednički vode zemlju i kada bi ponovo došli na vlast. Nacionalni front, predvođen Žan Mari Le Penom, održava svoje malo, ali solidno desničarski nastrojeno biračko telo, koje je politički izopšteno, ali još uvek ima moć da utiče na tok političke debate. (Skorašnja odluka predsednika Nikole Sarkozija da zatvori ilegalna romska naselja i iseli njihove stanovnike mnogi vide kao kosku bačenu glasačima Nacionalnog fronta.) Drugim rečima, nema promena.
Ništa ih ni ne nagoveštava. Navodni razlog za štrajkove su predložene promene penzione politike koje će podići minimalne godine za delimičnu penziju sa 60 na 62, a godine za punu penziju sa 65 na 67. (Da, ovo je blesavo taman koliko i zvuči). Međutim, ako se pogleda malo dublje, ovo je način da se izrazi ono što Francuzi nazivaju ras de bol: njima je dozlogrdilo. Dosta im je nezaposlenosti, stezanja kaiša, političke paralize, muka im je od privilegija za bogate i od korupcije. Ovo su nekoherentne i ponekad kontradiktorne preokupacije, i kada se sagledaju kao celina ne liče na bilo kakav jasan plan akcije. Ali to je nevažno. Kao i demostracije pokreta Čajanka u Americi, ovi protesti su zamena za izgovorenu reč, izazvani ekonomskom krizom i gubljenjem poverenja u političku elitu.
Francuzi ne tolerišu korupciju u meri u kojoj to čine Italijani, ali u osnovi oni polaze od iste pretpostavke da je svet politike i velikog novca prljav. Oni ne prihvataju ideju da ambiciozni ljudi mogu postati i bogati. Ono što ih trenutno najviše nervira kod Sarkozija nije njegova sličnost sa Ežen de Rastinjakom, već to što je postao, kao što kaže naslov jedne nove knjige, predsednik bogatih (le president des riches.). I to ima manje veze sa njegovom konkretnom politikom, koja je u skladu sa politikom drugih EU zemalja od početka ekonomske krize, a mnogo više sa simbolima – Rolex, Ray-Ban naočare, njegova prelepa žena Karla Bruni i drugi skupi i otmeni detalji koje Italijani vole, ali koji kod Francuza, nezavisno od toga da li su levičari ili desničari, izazivaju nepoverenje. Jedan francuski pisac, koga citira New York Times, izjavio je da je „Sarkozijev životni stil reakcija protiv elite.“ Sarkozi je dete emigranata koje nije išlo u grande ecole, što znači da će, čak i kao namoćniji čovek u Francuskoj, on uvek biti smatran za skorojevića (arriviste). Taj snobizam ide ruku pod ruku sa dubokim nepoverenjem u tržište i kapitalizam među pripadnicima srednje i niže klase, koje ne pokazuje znakove opadanja čak ni u ovo doba globalne ekonomije. Jedno skorašnje međunarodno ispitivanje javnog mnjenja, gde je građanima postavljano pitanje šta stoji iza nedavnih poskupljenja hrane, ispitanici su u najvećem broju zemalja navodili šarolike razloge – loše vreme, državnu politiku, turbulenciju na tržištu. Negde oko 50 procenata Francuza prst je uperilo u neimenovane „špekulante“.
Slogan „Predsednik bogatih“ bio je napisan na velikom broju trasnparenata koje sam video na demostracijama u Lionu, negde uz karikaturu minijaturnog Sarkozija, pod imenom Nicolas le Premier, predstavljenog u nekoliko brojeva većoj kraljevskoj odori. Najveći hit tokom protesne šetnje bila je punačka žena iz radničke klase, rumenih obraza, obučena u grubo sašiveni crveno-belo-plavi kostim, kako bi izgledala kao Marijana, legendarni simbol Francuske revolucije, sa sve frigijskom kapom. Ova je žena čak sašila i odelce i kapicu za svog crnog jazavičara, koji je drhtao i davao utisak da želi da bude na bilo kom drugom mestu. Ona se penjala na bandere kako bi predvodila izvikivanje parola i pokazivala svoje transparente, od kojih se jedan odnosio na Betankurski skandal, sve vreme se smeškajući za kamere. Dok sam je posmatrao, pitao sam se po čemu se ona bitno razlikuje od nekog aktiviste pokreta Čajanka, obučenog u lažno revolucinarnu odeću kolonijalnog Vilijamsburga i trorogi šešir. Posle mitinga u Vašingtonu, naš prijatelj iz pokreta Čajanka verovatno se pridužio ostalim učesnicima protesta u molitvi, dok je ona, pretpostavljam, otišla u neki bar da popije čašicu rakije. Ali generalno gledano? Oni se oboje osećaju napuštenima, ne veruju svojim vođama, žele promene, a ne žele da se išta promeni. Najviše od svega, oni žele da se njihov glas čuje, a ono što oni govore proističe direktno iz nacionalnog identiteta. Ne gazi po meni! i Pobedićemo! na kraju postaju potpuno ista parola: naš glas će se čuti. Da li oni imaju nešto stvarno da kažu, potpuno je drugo pitanje.
PS: 250 članova „Društva Majkla Džeksona“ iz Montargisa, službeno se registrovalo kao „kulturno udruženje“, što im po francuskom zakonu daje pravo da osnuju religiju. Po rečima njihovog advokata, ovaj status grupi daje „punu slobodu da odaju poštovanje jednoj značajnoj osobi, živoj ili mrtvoj, pod uslovom da ne uznemiravaju javnost.“ „Mi nismo sekta“, insistira njihova predsednica Mirijam Valter, „mi samo želimo mesto na kome možemo da mu se poklonimo“. Ona ima na umu spomen ploču ili spomenik, „zašto ne u Evro Diznilendu.“
Mark Lilla, The New York Review of Books, 20.10.2010.
Prevela Bojana Obradović
Peščanik.net, 26.10.2010.
Srodni link:
- Boston.com: France on Strike – Photogallery
