O filmu „The Last of the Unjust“ Kloda Lanzmana prikazanom na Njujorškom festivalu u septembru 2013; u bioskopima od februara 2014.
1.
Pola veka je prošlo od objavljivanja knjige Hane Arent Ajhman u Jerusalimu. Međutim, nikako od nje da pobegnemo. I dan danas, istoričari „konačnog rešenja“ bore se sa njenom promašenom tezom da je i sam Adolf Ajman, hladnokrvni izumitelj nacističke ubilačke mašine, bio samo jedan njen šraf, samoobmanuti glupan koji je od zla napravio banalnost.1
Njena prezriva kritika jevrejskih vođa koji su se našli u situacaiji da moraju da sarađuju s nacisima na projektu sopstvene eksproprijacije, proterivanja, zatvaranja pa čak i istrebljenja svog naroda još uvek izaziva zgražavanje i opovrgavanja. Kao što se ponekad dešava u svetu ideja, upravo oni koji misle najgore o Ajhmanu u Jerusalimu održavaju ovu knjigu u životu dovlačenjem njene autorke na nešto što se sada već pretvorilo u ritualno suđenje i izricanje presude. Tako ova knjiga opstaje.
Bauk Hane Arent proganja svaki dosadašnji film Kloda Lanzmana, počev od njegovor devetipočasovnog epa Šoa iz 1985. Arent je smatrala da je nacističko iskustvo moglo i moralo biti shvaćeno, jer se samo kroz razumevanje možemo „pomiriti sa realnošću, to jest, pokušati da se u svetu osećamo kao da nam je tu mesto“. To bi značilo da se pomirimo, u izvesnom smislu, čak i sa holokaustom. „U meri u kojoj je uspon totalitarnih vlada centralni događaj u našem svetu“, napisala je jednom,, „razumeti totalitarizam ne znači opravdavati ga, nego pomiriti se sa svetom u kojem su takve stvari uopšte moguće“.
Lanzman odbija da razume holokaust, kamoli da se pomiri sa svetom u kojem je on moguć. Kratak esej od samo tri pasusa njegov je najsnažniji odgovor Hani Arent:
Sve što treba uraditi, možda, jeste formulisati pitanje jednostavno: „Zašto su Jevreji ubijani?“ To pokazuje svu bestidnost tog čina. Postoji apsolutna bestidnost u projektu njegovog razumevanja. Nerazumevanje je bilo moje čvrsto načelo tokom svih godina pripremanja i režije Šoe: držao sam se ovog odbijanja kao jedinog etičkog i dopustivog stava… „Hier ist kein Warum“: to je, govori nam Primo Levi, bio zakon u Aušvicu koji mu je jedan SS-ovac po njegovom dolasku u logor stavio do znanja: „Ovde ne postoji zašto“.
Ono što uzmenirava Lanzmana kod standardnih istorijskih tretiranja konačnog rešenja jeste to što ga autori, u pokušaju da shvate njegov hronološki razvoj, nesvesno predstavljaju kao neizbežan događaj, uzimajući u obzir prisutne „faktore“. Dokumentarci koji počinju sa nacistima koji spaljuju knjige, a završavaju se dva sata kasnije sa prizorom izgladnelih zatočenika kako zure kroz bodljikavu žicu, ostavljaju utisak da je sve radilo kao sat. Ali, piše on: „šest miliona ubijenih Jevreja nije umrlo tačno na vreme, i to je razlog zašto prvi princip svakog rada koji želi da danas pravedno prikaže holokaust mora da bude razbijanje hronologije“. Možda se u Lanzmanovom arheološkom pristupu u filmu Šoa krije tajna njegove snage. Gledamo žrtve, ubice i slučajne posmatrače kako govore kao u vakuumu i doživljavaju svoje šokantne reči bez pripreme ili očekivanja onoga što sledi. Oni su jednostavno prisutni. Jer „najgori zločin, moralni i umetnički, koji se može počiniti u nekom radu posvećenom holokaustu jeste da se on smatra prošlošću.“
Zato je prilično iznenađujuće pogledati zadivljujući Lanzmanov novi film, Poslednji nepravednik, i shvatiti da on krši sva ova pravila. Njegova geneza je kompleksna. Lanzman je radio više od deset godina na Šoi i tokom tog perioda snimio stotine sati materijala koji nije mogao da uklopi u film ili bi time dobio neskladan ton. Nekoliko upečatljivih intervjua iz tog materijala je izostavljeno, i tokom poslednjih petnaest godina on ih je objavljivao kao zasebne filmove. Poslednji nepravednik, poslednji od njih, zasniva se na nizu intervjua koje je uradio 1975. sa Benjaminom Murmelštajnom, kontroverznim šefom Judenrata (saveta jevrejskih starešina) koji je sarađivao sa nacističkim funkcionerima u koncentracionom logoru Terezijenštat, i jedinim na tom položaju koji je preživeo rat.
Film je pri tome prekratak za njegovu odbranu. Poput grotesknog jevrejskog starešine geta u Lođu Haima Rumkovskog, Murmelštajna su prezirali skoro svi preživeli iz Terezijenštata, smatrajući ga izdajnikom, a njegovu krivicu zapečaćenom zbog činjenice da je opstao. Geršon Šolem je govorio u ime mnogih kada je u pismu Hani Arent napisao da „kao što potvrđuju svi zarobljenici logora sa kojima sam razgovarao, bečki rabin Murmelštajn iz Terezijenštata zaslužuje da ga obese Jevreji“.2 Ali ko je zaista bilo šta znao o njemu? Da li je uopšte živ? Lanzman ga je konačno ulovio u Rimu, gde je u anonimnosti živeo od kraja rata, i dogovorio intervju koji je na kraju trajao nedelju dana. Za to vreme Lanzman je preobraćen. Kajron s početka filma obaveštava nas: „Za nedelju dana koliko sam proveo sa njim, zavoleo sam ga. On ne laže.“
Ako se Šoa može posmatrati kao filmski odgovor na tezu „banalnosti zla“ Hane Arent, Lanzmanov novi film je odgovor na njen kritični portret jevrejskih lidera. To je jednostavan, hronološki dokumentarni film koji počinje od Murmelštajnovog rada sa austrijskim Jevrejima nakon anšlusa, preko istorije Terezijenštata, pa zatim prelazi na dve godine koje je Murmelštajn proveo u logoru kao poslednji jevrejski starešina (Judenältester). Sada se Lanzman, čini se, trudi da nas navede da razumemo holokaust kroz Murmelštajnovu priču. Ovo je zaprepašćujući preokret za tog reditelja i kao rezultat dobijamo veoma snažan dokumentarac, iako ne potpuno zadovoljavajući.
2.
Benjamin Murmelštajn je rođen u porodici ortodoksnih Jevreja u galicijskom gradu Lembergu (Lavov) 1905. godine, a doselio se u Beč kao mladić da nastavi verske studije, na kraju postavši rabin male tamošnje sinagoge. Godine 1935, dok je Hitler podsticao austrijski antisemitizam, Murmelštajn je u Beču održao govor u slavu, kako ih je nazvao „neznanih jevrejskih vojnika“ iz Prvog svetskog rata, to jest vojnika čija imena su izbrisana sa nemačkih ratnih spomenika po Gebelsovom naređenju. Ovo je privuklo pažnju Israelitische Kultusgemeinde (IKG-a), bečke organizacije jevrejske zajednice, koja ga je zamolila da napiše izveštaje za njih posle anšlusa. U tom svojstvu je upoznao Ajhmana, koji je bio zadužen da organizuje eksproprijaciju i emigraciju Jevreja i koji je primao Murmelštajnove izveštaje.
Između 1938. i 1943. Murmelštajn je preuzimao sve veća zaduženja za organizovanje logistike sa Ajhmanom, kako je nacistička politika evoluirala od prinudnog iseljavanja do prinudne getoizacije i internacije. On je moljakao i raspravljao se sa zvaničnicima pokušavajući da pomogne Jevrejima da dobiju izlazne vize, a 1939. je čak putovao u London da moli za pomoć. Do 1941, kada su nacisti počeli da zatvaraju granice, on i IKG su pomogli da preko 125.000 Jevreja pobegne iz Austrije. Godine 1943. međutim, i sam Murmelštajn je deportovan u geto Terezijenštat zajedno sa mnogim drugim „uglednim Jevrejima“ iz Beča.
Terezijenštat je bio jedinstven u nacističkom logorskom sistemu i nosio je skoro isto onoliko masaka koliko i njegov tvorac Ajhman. Izgrađen 1941. u krugu osamnaestovekovne tvrđave u Čehoslovačkoj, u Nemačkoj i inostranstvu je predstavljan kao za „geto za ugled“ za starije i istaknute Jevreje i kao prvi korak u formiranju zasebne jevrejske domovine u Evropi. U stvari, gotovo odmah je postao tranzitni logor za Aušvic-Birkenau, čiju su svrhu u to vreme znali samo malobrojni. Što je još perverznije, geto je zastrašenim Jevrejima predstavljen kao banjsko odmaralište sa apartmanima sa pogledom na planinu koji se mogu rezervisati ako predate svoje bogatstvo Ajhmanu, što su mnogi od njih uradili. Zatim su ukrcani u vagone druge klase dobro snabdevene hranom i lekovima, da bi ih na kraju puta dočekali stražari i psi.
Kada je Murmelštajn stigao u Terezijenštat postavljen je gotovo odmah u Judenrat. Starešina je u to vreme bio Jakob Edelštajn iz Praga, koji je nakon godinu dana deportovan u Aušvic i ubijen, pošto je prethodno bio primoran da gleda kako mu streljaju ženu i sina. Kada su naredne godine njegovog naslednika Paula Epštajna iz Berlina po kratkom postupku pogubili u tvrđavi, zaduženje starešine palo je na Murmelštajna, koji je na toj funkciji ostao do oslobođenja logora u maju 1945.
U logoru su ga gledali sa strahom i nepoverenjem, s obzirom na njegov stalni kontakt sa nacistima i efikasnost sa kojom je izvršavao njihova naređenja. Murmelštajn je, kako se čini, bio izuzetno strog čovek koji je rigidno i bezdušno primenjivao nacističke propise. Uveo je 70-časovnu radnu nedelju da bi komandant logora mogao da dostigne proizvodnu kvotu, uprkos činjenici da su logoraši lagano izgladnjivani. (Toj slici ne pomaže činjenica da je bio debeo čovek, koji je pri tome kontrolisao zalihe hrane.) Kada su počele najveće deportacije u Aušvic krajem 1944, on je odbio da prima molbe za izuzeće, osim ukoliko molilac nije spreman da umesto svog prijatelja sedne na voz.
Što je još kontroverznije, Murmelštajn je pomogao nacistima da „ulepšaju“ geto i pretvore ga u filmsku lokaciju za propagandne filmove snimljene 1942. i 1944. (Ova čudna epizoda i Murmelštajnova uloga u njoj detaljno su istražene u knjizi Ronija Lovija i Katarine Raušenberger, koja je još jedna korisna hronika njegovog života.) Zgrade su oslikavane, sađeno je cveće, a bolesni i nepokretni su deportovani da ne pokvare utisak. Lanzman ubacuje isečke iz tih filmova koji prikazuju zatvorenike kako veselo rade, uživaju u fudbalskim utakmicama, igraju šah, slušaju predavanja, uz propratnu klecmer muziku. U jednoj bolnoj sceni vidimo veselu decu kako se igraju i halapljivo jedu slatkiše koje verovatno nikada više neće videti. Teško je znati kakvog su uticaja ovi filmovi imali na javnost, ali renoviranje geta dosta je pomoglo u prevari izaslanika Međunarodnog Crvenog krsta, koji su ga obišli 1944. i nisu prijavili ništa neobično.
Murmelštajnov pad bio je brz i dubok. Nakon što su Rusi oslobodili logor, češka vlada ga je uhapsila i proveo je osamnaest meseci u zatvoru, dok je protiv njega podignuta optužnica za saradnju sa okupatorom. Na kraju su tužioci odustali od optužbe i Murmelštajnu je dozvoljeno da emigrira u Italiju, gde je proveo ostatak života u relativnoj anonimnosti sa suprugom i sinom u Rimu, radeći kao prodavac i povremeno za Vatikan (nejasno je u kakvom svojstvu).
Ali još pre nego što je došao, glasine o njemu dospele su do organizacije jevrejske zajednice u Rimu, koja je odbila da ga primi za člana. Kada je 1989. umro, njegovom sinu nije bilo dopušteno da ga pokopa pored žene; sahranjen je na samom rubu jevrejskog groblja. Njegov sin tvrdi i da mu vođe jevrejske zajednice nisu dopustili da izgovori kadiš, jevrejsku molitvu za mrtve, u velikoj rimskoj sinagogi. Uprkos činjenici – ili upravo zbog nje – da je on bio jedini Judenältester koji je preživeo rat.
3.
Film Poslednji nepravednik počinje prilično loše. Umesto da nas uroni pravo u Murmelštajnovu priču, Lanzman iz nekog razloga prvih pola sata drži kameru uperenu u sebe. Vidimo ga kako nemo i značajno zuri u prazno na stanicama gde su prolazili transportni vozovi, zastaje na mestima gde su vršene egzekucije i čita pasuse iz tekstova o istoriji Terezijenštata i logoraških memoara. Slični besmisleni prekidi provejavaju kroz čitav film. Na nekoliko mesta prikazuju nam se crteži umetnika iz geta, hazan koji peva u obnovljenoj sinagogi, spomenici na jevrejskom groblju u Pragu i, bez ikakvog povoda, dugi kadar iz automobila koji se približava zidovima Jerusalima. Lanzman je uglavnom izbegavao takve tehnike u Šoi i kritikovao je ostale autore kada su primenjivali jeftinu patetiku na holokaust, ali ovde je skoro i sam u nju skliznuo. Zatim Murmelštajn počinje da govori i ton filma se menja.
Njegovo prvo pojavljivanje kosnuće svakoga ko misli da zna Murmelštajnovu priču. Sedeći na terasi s pogledom na Rim, po sunčanom danu, on ne liči toliko na čudovište koliko na dobrodušnog starog čiku iz zavičaja, u somotskim pantalonama i sa tamnim naočarama, koji rafalno govori nemački sa istočnoevropskom naglasom uz blago vrskanje. Lanzmanu je, čini se, neprijatno u njegovom društvu, dok je Murmelštajn staložen i šarmantan, ređa stare anegdote i pošalice, povremeno se ironično smeškajući. Dobro je pripremljen za rediteljska pitanja, koja su na prvi pogled obična. Ali kako se razgovor razvija i pitanja postaju preciznijija i izazovnija, Murmelštajn reaguje sa jednakom i zaprepašćujućom preciznošću, pa Lanzmana mora da prokomentariše njegovu izvanrednu memoriju. Od tog trenutka, njihov odnos je učvršćen. Murmelštajn govori nadugačko, dok ga Lanzman povremeno prekida da zatraži pojašnjenje ili preusmeri razgovor u malo drugačijem pravcu. Ovo je, za razliku od Šoe, monodrama.
Ono što će retko koji gledalac znati jeste da se mnogi Murmelštajnovi detaljni monolozi oslanjaju, ponekad od reči do reči, na knjigu koju je objavio 1961. o svom logoraškom iskustvu, Terezin: Il ghetto-modello di Eichmann (Terezijenštat: Ajhmanov uzorni geto), koja je sada ponovo objavljena da se poklopi sa premijerom filma. Murmelštajn je od ove knjige verovatno imao velika očekivanja, ali ona nije privukla mnogo pažnje u svoje vreme i nimalo nije popravila njegovu reputaciju. Kada je saznao za Ajhmanovu otmicu i planirano suđenje, jedan primerak je čak poslao tužiocima u Jerusalimu, uz pismo sa svojom adresom i telefonom i napomenu da je spreman da svedoči. Nikad nije dobio odgovor.3
Njegova knjiga Terezin predstavlja jednostavnu hronološku istoriju logora i Murmelštajnovog tamnovanja. On se ponekad gubi u detaljima, ali tu i tamo ima izuzetno živopisnih i potresnih prizora koji otkrivaju osećajnost i moralno gnušanje koje Murmelštajn retko pokazuje u filmu. Ovo su njegovi utisci o danu kada je stigao u geto:
U jednom ćošku umorni radnici, u drugom majke sa bebama u naručju. Pored polomljenog stola priprema se posao za sutra; tehničari razgovaraju o količini raspoložive vode i promeru cevi. U hodniku bolesni leže u agoniji, bez ikakve nade, u kuhinji se devojke i žene prodaju za cigaretu, a pod strehom mladi čitaju poeziju.
Ubrzo po dolasku, Murmelštajn je bio zadužen da vodi brigu o zdravstvenoj zaštiti, takvoj kakva je bila, i on nam opisuje beznadežnost svog zadatka:
U ovoj atmosferi čak ni bakterijama nije dopušteno da se slobodno razvijaju. Epidemije se kreću čudnim tokom, jer stanovnici geta, okruženi svim mogućim i zamislivim infekcijama, na kraju steknu određeni imunitet. Svako postaje sopstveni odgajivač i inhibitor bakterija.
U jednom drugom pasusu, on navodi ispravnu analizu Ajhmanove strategije i toga kako je ona okretala Jevreje jedne protiv drugih, umesto protiv stražara:
Ovako je Ajhmanov eksperiment osmišljen i pripremljen po tačnom receptu: nabacaj na jednu gomilu Jevreje iz različitih mesta sa različitim jezicima, dodaj prstohvat onih koji nikada nisu bili pravi Jevreji i pusti da to proključa na blagoj vatri; procedi, propuštajući s vremena na vreme nekog da se izvuče. Ostali idu u peć.
U Terezinu je takođe opisano ono što Primo Levi zove „sivom zonom“ logoraškog života, koju Lanzman izbegava. Oko 50.000 zatočenika iz sasvim različitih sredina primorani su da se bore za opstanak u tvrđavi koja je izgrađena za sedam hiljada vojnika, što je kod nekih izazivalo gnusno ponašanje, a u drugima čudna rivalstva ili čak snobizam. U jednom pasusu koji može da se meri sa Levijem, Murmelštajn opisuje bolesnu logorašicu koja odbija pomoć istočnoevropskog lekara. „Izvinite“, kaže ona, „ali ja sam Nemica koju ne može da pregleda jevrejski lekar“. Načuo je i ovakvu prepirku: „Terezijenštat je Firer poklonio nama, Nemcima, a poljski geto je sasvim dobar za Jevreje“. On navodi priče o „viđenijim“ logorašima koji su živeli u iluziji da će ih njihov društveni položaj zaštititi od nacističkih rasnih zakona. Tu je sudija koji je vodio suđenje za paljenje Rajhstaga 1933, po nalogu nacista, ali je poslat u logor kada je otkriveno da ima nečistu krv. I bivša supruga nemačkog aristokrate koji se od nje razveo da spase porodičnu čast – a zatim, da umiri savest, uredio da je premeste u uzorni geto Terezijenštat sa „povlašćenim statusom“.
Nema takvih ljudskih detalja u Lanzmanovom filmu. Murmelštajn je doveden da se brani, što i čini. On želi da ubedi svog sagovornika i gledaoce da su svi njegovi postupci, uključujući i najproblematičnije, preduzeti kako bi pobedio naciste na njihovom terenu. Ako je Ajhmanova strategija bila da od Terezijenštata napravi geto za uzor kako bi odvratio pažnju sveta sa masovnih ubistava počinjenih drugde, Murmelštajnova je bila da održi tu iluziju tako da logor i logoraši ne mogu da budu uništeni, a da to ne izazove uzbunu.
Ako prihvatimo osnovanosti ove strategije, njegovi postupci se vide u drugačijem svetlu. Pravila su morala da se sprovode strogo, čak i brutalno, kako nacisti ne bi geto pretvorili u logor smrti. Da zatočenici ne bi podlegli epidemiji tifusa, morao je da ih tajno i prisilno vakciniše, uskraćujući hranu onima koji su odbili, tako da geto izgleda zdravo. Radna nedelja od sedamdeset sati bila je od ključnog značaja, jer su u vreme kada je on ovo uveo nacisti više brinuli o nestašicama nego o mišljenju svet, pa je Murmelštajn želeo da geto bude ekonomski neophodan. „Opstanak kroz rad“, kaže on, bila je njegova verzija nacističke logorske devize „Sloboda kroz rad“.
Istu odbranu navodi za pokušaje da ulepša geto za propagandne filmove. Pored održavanja lepe slike za javnost, program ulepšavanja mu je omogućio da zaista poboljša uslove u logoru: da počisti ulice, proširi smeštaj – naročito za starije – i postavi prozore na zgrade koje ih nisu imale. Svaki od ovih postupaka obezbedio je logoru još malo vremena.
Možda je zaista bilo tako. Fascinantno je, međutim, videti čoveka nesposobnog da prepozna stvarnu cenu svoje strategije, posebno u širem logorskom sistemu. Pošto je njegov logor radio efikasno i izgledao lepo za javnost, spasen je kao institucija, ali je ovo takođe značilo da se žrtve mogu efikasnije obrađivati i slati za Aušvic-Birkenau i druga mesta na istoku. Murmelštajn, kao i ostali u logoru, saznao je za Aušvic tek 1944, ali svi su bili svesni činjenice da prevoz obeležen sa nach Osten znači neopisivu patnju i skoro izvesnu smrt. S vremena na vreme, on govori kao da je opstanak geta bio sam po sebi cilj, ne razmišljajući o tome, kako je Hana Arent istakla, da bi manja efikasnost značila manje ukupno ubijenih ljudi. Kako smatra istoričar holokausta Sol Fridlander, „objektivno, Judenrat je verovatno bio oruđe za uništenje evropskih Jevreja“. „Međutim“, dodaje on, „subjektivno, sami akteri nisu bili svesni ove funkcije“. Arent nikada nije pomišljala da je zdrava mera samozavaravanja možda bila neophodna za opstanak u logoru, a da je jevrejskim starešinama bila naročito potrebna, ne samo da bi pomogli sebi nego i drugima.
Međutim, ima trenutaka kada Murmelštajn deklamuje statističke podatke ili kad navodi tačne datume sastanaka i ispravlja neke detalje u Lanzmanovom pitanju, kada zvuči kao birokrata kakvog je Ajhman glumio u Jerusalimu, nesvestan šire drame čiji je bio deo. U poslednjih pola sata filma, Lanzman konačno gubi strpljenje s njim. Na pitanje šta se dogodilo sa decom rođenom u logoru, Murmelštajn mu hladnokrvno odgovara da su sva deca rođena pre oktobra 1944 ubijena, i Lanzman kritikuje njegovu smirenost:
Slušajući vas kako govorite o Terezijenštatu, čovek ne stiče utisak da je Terezijenštat bio strašno mesto, da su ljudi patili, da su hiljade njih pobijene i hiljade deportovane u Aušvic… Čini mi se da niste imali nikakva ljudska osećanja.
Murmelštajn ljutito odgovara:
Zamislite hirurga koji ne podnosi krv, koji je toliko dobrodušan da se rasplače tokom operacije. Možete li to da zamislite? Pa ubio bi pacijenta. Ti ljudi su tvrda srca, dabome, da bi spasli pacijenta.
U transkriptima nemontiranog materijala, Lanzman je još oštriji prema Murmelštajnu, pitajući ga u jednom trenutku, „Vaš temperament je fašistički, zar ne?“4 Ali kako intervju protiče, jasno se vidi da Lanzman počinje da mu veruje, pa čak i da mu se divi. To nije teško. Ono što daje Murmelštajnovom svedočenju prizvuk istine nije njegovo neprikosnoveno vladanje detaljima ili opravdavanje. To je njegova sposobnost da opiše, često pomoću jakih metafora, kako je izgledalo naći se u njegovoj situaciji, bez „luksuza“, kako kaže, da se bude džentlmen. Svi Judenälteste su se nalazili „između čekića i nakovnja“, nemoćni da udovolje i nacistima i Jevrejima i izazivajući prezir i jednih i drugih. On se poredi sa Sančo Pansom, praktičnim čovekom koji je nešto uradio, dok su logoraški Don Kihoti stradali bez ikakvog efekta.
Poredi se i sa Šeherezadom, održavajući Terezijenštat u životu pričanjem priča i nacistima i Jevrejima. Na pitanje da li je bio samo marioneta, isprva to negira – a zatim se, posle razmišljanja, slaže:
Jevrejski starešina je bio prisiljen na položaj marionete, apsurdne marionete. Ali ta marioneta je morala da se ponaša tako da menja stvari iz svog apsurdnog položaja. Niko nije mogao da shvati, niko nije ni smeo da shvati da bi ga u suprotnom to koštalo glave… Obično se marionete pokreću kanapom, ali u ovom slučaju marioneta je morala da povlači sopstveni kanap. To je bio težak deo posla jevrejskog starešine.
Murmelštajn jasno govori da nije bio heroj, već samo „akrobata na konopcu“. (Takođe odbija da zatvorenike naziva „herojima“, nego ih radije zove „mučenicima“.) Na pitanje da li je uživao u vlasti, on to otvoreno priznaje. „Ja sam samo čovek… Ko ne voli vlast? Pod tim mislim na mogućnost da nešto uradiš, a to je pravo zadovoljstvo“. Isto tako priznaje da je imao neku vrstu Abenteuerlusta, „žeđi za avanturom“ koja ga je održala na tom položaju i u Beču i u Terezijenštatu. Murmelštajn je mogao da pokuša da pobegne kad je putovao u London 1939, i kasnije iste godine kada mu je čak ponuđena propusnica za Palestinu za njega i porodicu, koju je on dao svom bivšem učeniku. To je, iz ove perspektive, bila greška, jer u jednom trenutku sa žaljenjem govori o karijeri koju bi izgradio kao rabin ili profesor u Americi. Umesto toga, kako kaže, postao je, „poslednji nepravednik“.
4.
Do kraja filma čini se da je Lanzman u potpunosti kupljen. On prihvata Murmelštajnovo prijateljstvo i hvali njegovu hrabrost u intervjuima. „Mais vous êtes un tigre!” Zatim pita šta Murmelštajn misli o neprijateljskom stavu Izraelaca prema njemu, pominjući Šolemovo pismo Hani Arent. Murmelštajn pomalo ironično hvali Šolema kao velikog naučnika u rangu Sigmunda Frojda, a onda se pita zašto nije iskoristio njegov, Murmelštajnov slučaj za neka istorijska istraživanja. Pored toga, pita on smeškajući se, zar nije čudno što je Šolem bio protiv egzekucije Ajhmana, ali želi da Murmelštajn, Jevrejin, bude ubijen?“ „Taj Herr je pomalo hirovit što se tiče vešanja, zar ne?“
Ovaj razgovor, završna scena filma, snimljen je pred Titovim slavolukom, nedaleko od Rimskog foruma, na Murmelštajnov zahtev. To je vrlo simbolično mesto. Slavoluk je izgradio car Domicijan u prvom veku, u znak sećanja na pobedu svog brata Tita, koji je ponovo osvojio Jerusalim 70. godine nove ere. Izvajana ploča prikazuje to osvajanje i rimske vojnike kako odnose ogromnu menoru. Jedan od Titovih pomoćnika bio je jevrejski istoričar Josif Flavije, koji se kao mladić borio protiv Rimljana, a kad su ga zarobili, učestvovao je u kolektivnom samoubistvu koje je jedini preživeo. Kasnije je prešao na rimsku stranu i bezuspešno pokušao da dogovori predaju Jevreja kako bi spasao Jerusalim i njegov hram od uništenja, pa su ga zbog toga smatrali, a neki ga još uvek smatraju, izdajnikom i otpadnikom. Murmelštajna je Flavije oduvek fascinirao i sudbonosne 1938. godine on je objavio zbirku njegovih spisa, sa predgovorom koji se završava rečima: „Njegova podeljena i dvosmislena priroda pretvorila ga je u simbol jevrejske tragedije“. Rečenica koja bi mogla biti epitaf samog Murmelštajna.
Dok počinje odjavna špica, vidimo Lanzmana kako hoda kaldrmisanom ulicom ka slavoluku, sa rukom na Murmelštajnovom ramenu, u gestu koji kao da još jednom poručuje „on ne laže“. Možda i ne. Ali Poslednji nepravednik ne može biti čitava istina o ovom hrabrom, prevejanom, mudrom, poluslepom čoveku.
Da se Lanzman držao zbrkanijeg, asocijativnijeg stila Šoe, možda je mogao da kinematografski uhvati moralne senke koje još uvek prekrivaju ovu istorijsku ličnost, pa da ovaj upečatljiv film bude još snažniji. Umesto toga, držao se klasičnog stila dokumentarističke apologije, koji pruža jasnu pouku ali, na kraju krajeva, ne uznemirava. Teško je oteti se utisku da je propuštena jedna dobra prilika. Preprečivši sve psihološke izlaze, Šoa nas prisiljava na iskustvo koje gledaoci neće lako zaboraviti. Poslednji nepravednik nam dopušta da pobegnemo pre nego što dođemo do središta svoje sive zone, gde bismo možda susreli ne samo Benjamina Murmelštajna, nego i sebe same.
Ovo je drugi deo teksta, čiji je prvi deo recenzija filma Margaret fon Trote „Hana Arent”: Arent i Ajhman – nova istina
The New York Review of Books, 05.12.2013.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 01.12.2013.
ANTISEMITIZAMHOLOKAUST
________________
- Vidi moju recenziju filma Hana Arent Margaret fon Trote “Arent i Ajhman: nova istina”.
- Ovu rečenicu je Šolem obrisao iz kasnijih izdanja i prevoda, ali može se pronaći u Briefe II: 1948–1970 (Munich: Beck, 1995), str. 98.
- Ovo je šteta iz više razloga, imajući u vidu Murmelštajnovo intimno poznavanje Ajhmanovog nezavisnog učinka, koje se može primetiti i u knjizi i u filmu, kao i okrutnosti i finansijskih malverzacija kojima je hranio svoju ambiciju. On u filmu otkriva fantastičan podatak: da je tokom Kristalne noći video Ajhmana u bečkoj sinagogi Seitenstettengasse sa pajserom, kako oduševljeno komanduje SS-ovcima koji je ruše.
- Ovi transkripti, na nekoliko stotina stranica nemačkog i engleskog teksta, uz sat vremena dugačke inserte iz Lanzmanovog nemontiranog materijala, dostupni su na sajtu Američkog memorijalnog muzeja holokausta.
