reddit http://bit.ly/1yAbH4c

Tokom poslednje sedmice septembra, u Srbiji je boravila ekipa RAI, italijanske državne televizije, koja je obišla mnoge institucije i ličnosti. Ozbiljnost i temeljitost su karakteristike odlične emisije „Est – Ovest“ (Istok – Zapad), za koju je pretežno snimano. Tanjug je emitovao vest da je premijer Srbije Aleksandar Vučić ekipi RAI izjavio „da očekuje susret sa italijanskim kolegom Mateom Rencijem i dodao da bi, ukoliko on nema ništa protiv, želeo da do tog susreta dođe u Trstu: „Ja sam lider jedne male zemlje, a Renci je lider velike zemlje, tako da je odluka na njemu“. Tanjug još podseća da je pre godinu dana u Trstu održan susret italijanskog premijera Lete i ruskog Putina.[1] Nije lako razumeti zašto bi baš taj samit morao biti uzor, budući da su se u Trstu događali brojni važni susreti (G8, ili zajednički susret predsednika Italije, Slovenije i Hrvatske, na primer).

Premijer Vučić je uspeo da šarmira italijansku ekipu, kao i pre godinu dana kada su prvi put bili kod njega – to znam iz prve ruke. Naglasak na uvažavanju „velike zemlje“, što prezaduženoj Italiji još malo ko priznaje, imao je efekta. A onda takva skromnost: „lider male zemlje“ – ne čuje se to na Balkanu ni od onih koji vode još manje i beznačajnije, ali „ponosite“ teritorijalne jedinice. Svi su izgledi da će se dva lidera, o čijim osobinama sam pisao pre četiri meseca dobro razumeti. To može da bude korisno, budući da je italijanski premijer Renci „dežurni“ državnik EU, te bi sem ponavljanja kurtoaznog obećanja koje je još Berluskoni dao Tadiću, da će učiniti sve da Srbija što pre „zauzme mesto koje joj pripada u zajednici evropskih naroda“ – on možda mogao učiniti i nešto konkretno. Posebno bi bio veliki korak ako bi italijanska država bila sklona da malo olabavi neprikosnoveno tržišno ponašanje FIAT-a, koji obustavlja proizvodnju u Kragujevcu i na grbači srpske države ostavlja stotine radnika, za čije je zapošljavanje italijanski proizvođač dobio lepe srpske pare. Izvinjavam se našim ultraliberalima što mešam tržišne zakone i državnu intervenciju, ali još sam pod utiskom Krugmanove brige za nesrećnike koji ostaju bez posla i još ih zbog toga pljuju, što sledi i našim radnicima.

Obojica lidera imaju izvanredan talenat komuniciranja s javnošću preko medija koje, shodno demokratskoj tradiciji, uspevaju da osvoje svojim ponašanjem i drugim veštinama. Obojica se osećaju kao da ih neko stalno napada, preti im i ometa njihov uspeh. No, ne može im se osporiti neverovatna energija i upornost kojima ostvaruju ono što su smislili kao jedini put da izvrše temeljite promene, svako u svojoj zaparloženoj zemlji. Zadivljujuće je i zabrinjavajuće kad neko sa takvom sigurnošću veruje da poseduje rešenje za usrećivanje drugih. Upozorenje da se takvih valja pribojavati uputio je ljudskoj vrsti još Erazmo Roterdamski – na prelazu iz 15. u 16. vek. No i srpski i italijanski narod skloni su da pre veruju odlučnima nego pametnima, pa njihova dva lidera pri proveri javnog mnjenja stabilno stoje na oko 60 odsto privrženosti puka. Demokratija je, dakle, na njihovoj strani.

Ustanovio sam da obojica predsednika vole da ih se naziva liderima, pa što da im to ne učinimo. Budući da mi o našem lideru znamo dovoljno, nije na odmet i nešto informacija o italijanskom lideru, kome će novinari iz pratnje srpskog lidera sasvim sigurno posvetiti mnogo reči i slika. Peščanik je objavljivao moje tekstove o liku i delu Matea Rencija ovde i ovde, pa bih sada samo o najsvežijem: o Rencijevoj pobedi nad jedinom ozbiljnom opozicijom koju ima – onom u krilu sopstvene partije. Jer desnica ga voli bar koliko i njegova sve više „takozvana“ levica, dok je treća politička snaga, „Pokret 5 zvezdica“, tragična sajber-politička burleska.

Evo o čemu je reč: u ponedeljak 29. septembra održana je sednica Direkcije demokratske partije na kojoj je valjalo raspravljati o Jobs Act[2] – zakonu o radnim odnosima. To je jedan od ključnih segmenata neminovnih reformi. Koplja, ne kičme, su lomljene oko tzv „člana 18“. Maja 1970. poslodavci, država i sindikati potpisali su „Radnički statut“, čijim se članom 18 garantuje da radnik ne može biti izbačen sa posla bez čvrstog dokaza da je prekršio neki od zakonom nabrojanih uslova za otkaz. Bilo je to veliko dostignuće i simbol tog vremena, a u duhu italijanskog Ustava čiji prvi član glasi: Italija je Republika zasnovana na radu! Bar pola od svojih 20 godina na vlasti Berluskoni je utrošio pokušavajući da tu garanciju radnicima izbaci iz zakona. Nije uspeo. Formalno to do sada nije uspeo niko, mada je ministarka rada u vladi Marija Montija u suzama objašnjavala u Palamentu svoju reformu radnih odnosa, kojom se defakto ukida sve ono što je garantovao famozni član 18.

Energični Renci predvideo je i formalno ukidanje tog člana. To je ustupak njegovim koalicionim partnerima iz NDC (novog desnog centra – disidenti iz Berluskonijeve Forza Italia), koji su zapretili da će ga napustiti ukoliko ne usvoji ovaj njihov zahtev. On se zbog toga nimalo nije uzbudio. Valjalo je odlučiti šta je korisnije: izgubiti vrlo kooperativnog partnera u Palamentu ili dvadesetak pripadnika stare garde koji su rešili da brane mit levice o nedodirivosti rada. Reč mit nisam smislio ja, nego vođa stare garde Masimo Dalema, rekavši da i on kao i svi drugi zna da „Articolo 18“ postoji samo kao uspomena na veličinu radničkog pokreta. Taj pokret je zaista bio slavan i značajan od Antonija Gramšija do Enrika Berlinguera. Sećanje na njega zaslužuje da opstane kao dokaz borbe za radnička prava. Pale su teške reči sa obe strane. Agonija stare garde nije dugo trajala.

Za praktičan duh Rencija i parolu koju je on usadio svojoj generaciji – rottamazione,[3] taj sentimentalni mit ne znači ništa, sem nekoliko slova i brojeva koji izazivaju nesporazume. Iduće nedelje predstoji sastanak italijanskog premijera sa sindikatima koji prete štrajkom. Unapred im je poručio: Štrajkujte ako želite, ali stvar je svršena! Jer Renci je već pobedio. Na glasanju u Direkciji dobio je 120 glasova za, 20 protiv i 11 uzdržanih. Slomljena je kičma jednom shvatanju politike, humanizma, onoga što Papa Francisko definiše kao „Pravo na rad – pravo na dostojanstvo“.

Sazreva generacija političara koju je projektovao Toni Bler negde 2003, konstatujući da ne postoje više ni leve ni desne vlade, već samo uspešne i neuspešne. To danas ne misle samo Renci i Vučić; sve je više takvih i oni preuzimaju svet. Kao da su iz „Norveške šume“ Haruki Murakamija zapamtili samo rečenicu: „Jedino u nepravednom društvu čovek može da iskaže svoje sposobnosti“. Beskrupulozno poput buldožera, oni gaze sve pred sobom. Za njih ne postoji ništa pre njih, pa čak ni potop posle njih – postoje samo danas i zanosni osećaj vlasti. Podsećaju na onog momka iz čuvene serije B92 o beogradskom podzemlju, koji kaže: Ja za jedan dan doživim ono što neki ne dožive za ceo život. Za utehu, sjajni devedesetogodišnjak Euđenio Skalfari, osnivač najtiražnijeg italijanskog dnevnika La Repubblica, dao je u svom nedeljnom komentaru metaforu o Renciju kao šerpi koja na usijanoj ringli ključa, bubnji, klokoće sve brže i bučnije, ali se i prazni, jer je u njoj samo voda koja isparava, i u šerpi na kraju ne ostaje – ništa.

Peščanik.net, 02.10.2014.

———–    

  1. Nadajmo se ne zato što se tom prilikom desilo da je jedan sredovečni britanski turista prošao kroz sve obruče bezbednosti i ušao u zgradu gde se samit održavao da upita šta se to događa. Karabinjeri su ga ljubazno uzeli pod ruku i izveli kroz sva tri hermetička zida policijske blokade objašnjavajući mu da tu ruski i italijanski premijeri kroje istoriju. Dakle, Vučićev brat u Italiji sigurno ne bi dobio batine.
  2. Mateo Renci voli da koristi engleske termine, iako postoji hrpa viceva na račun njegovog tečnog „spaghetti English“.
  3. Rottamazione označava postupak zamene „starog za novo”.