Les queues de serdines chicquero, jesen/zima 2010.
Les queues de serdines chicquero, jesen/zima 2010.

Da li je i vas strah da bi vam na otvaranje frižidera ili pošte mogli banuti Tadić i Dinkić? I kako to tačno izgleda – Dinkić sazna šta i kada će Tadić da otvori pa odjuri da stigne pre njega ili sačeka da ovaj završi pa se posle njega slika za medije? Ili je Tadić na glavnim vratima, a Dinkić se ušunja na sporedna, a novinari idu od jednog do drugog? I da li tome uopšte prisustvuju novinari ili svako od njih dvojice vodi svog partijskog snimatelja, pa to samo proslede medijima na objavljivanje?

I kako se u svemu tome snalaze ti jadni ljudi kojima su ova dvojica odvojeno došla na otvaranje salona automobila, fabrike, pogona, porodične zadruge, tegle pekmeza? Da li im neko objasni zašto će biti dva puta svečano otvoreni, kao ova fabrika čarapa pre neki dan? Sudeći po redosledu u vestima, prvo ju je otvorio Tadić, a zatim i Dinkić (što bi rekao Džems Bond: Petlja. Priši petlja). I ne samo da niti jedan nije imao nešto pametno da kaže tom prilikom (osim ako primedbu ”ovakve čarape je pravila i moja baba” ne smatrate pametnom) nego se postavlja i pitanje – zašto, zaboga, uopšte njih dvojica, a ne neko drugi, neki ministar ili premijer?

Kad je počeo da dolazi na ovakve svečanosti, Dinkić je svoje, sada samo partijsko pojavljivanje, objašnjavao time što su te investicije i ti poslovi bili dogovoreni u vreme njegovog ministrovanja. Pa šta? Zar je on jedini radio u tom ministarstvu? Da li je tamo ostao neko ko je imao ikakvog udela u uspesima tog ministarstva, neko od eksperata kojima se ova stranka di(nk)ičila pre nego što je otkrila regione? I drugo pitanje – da li su ”privlačenju investicija”, kako vole da kažu, iole doprineli tzv. ekonomski ambasadori i njihovi pomoćnici? Mislim, ako nisu, da ih menjamo jer za velike pare ne rade svoj posao.

Tadić svoje pojavljivanje bez predstavnika (a posebno bez predsednika) Vlade, ni ne objašnjava. Može mu se, jer ga niko ni ne pita.

Naravno, i vama i meni je jasan odgovor – njih dvojica znaju da većina birača odlučuje na osnovu lidera, a ne na osnovu programa. Zato, ne samo da će se truditi da sve što je dobro pripišu svojoj partiji (kao što je Dačić beli šengen pripisao svom ministarstvu), nego da pripišu lično i samo sebi.

Istina. Vaistina. (Ne, ovo nije Džems Bond nego Čeda i Vuk.)

Peščanik.net, 19.03.2012.

BELI GLAS

PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Nadežda Milenković

Nadežda Milenković, kreativna direktorka, školovala se da radi sa delinkventima, a završila kao „samohrana majka srpskog advertajzinga“. Smislila neke od najboljih slogana: „Ili jesi ili nisi“ (Lav pivo) , „Izgleda šašavo, ali mene leđa više ne bole“ (Kosmodisk), „Ako vam je dobro, onda ništa“ (Peščanik)... Radila u reklamnim agencijama: Mark-plan, Sači, Mekken, Komunis. Sve manje radi komercijalne kampanje i okreće se goodvertisingu. Na Fakultetu za medije i komunikacije vodila master kurs: Idejologija. Autorka bestseler knjige „Kako da najlakše upropastite rođeno dete“, dugogodišnje rubrike „Pun kufer marketinga“ u nedeljniku Vreme i kolumne ponedeljkom na portalu Peščanik. Poslednja knjiga: „Ponedeljak može da počne“, 2020.

Latest posts by Nadežda Milenković (see all)

Author: Nadežda Milenković

Nadežda Milenković, kreativna direktorka, školovala se da radi sa delinkventima, a završila kao „samohrana majka srpskog advertajzinga“. Smislila neke od najboljih slogana: „Ili jesi ili nisi“ (Lav pivo) , „Izgleda šašavo, ali mene leđa više ne bole“ (Kosmodisk), „Ako vam je dobro, onda ništa“ (Peščanik)... Radila u reklamnim agencijama: Mark-plan, Sači, Mekken, Komunis. Sve manje radi komercijalne kampanje i okreće se goodvertisingu. Na Fakultetu za medije i komunikacije vodila master kurs: Idejologija. Autorka bestseler knjige „Kako da najlakše upropastite rođeno dete“, dugogodišnje rubrike „Pun kufer marketinga“ u nedeljniku Vreme i kolumne ponedeljkom na portalu Peščanik. Poslednja knjiga: „Ponedeljak može da počne“, 2020.