Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Tako vidim današnji protest nastavnika (kad kažem nastavnici, mislim na sve koji rade u školama) – kao još jedan čas iz dostojanstva.

Nastavnici kažu – hoćemo da naše plate budu ravne prosečnoj plati u Srbiji. Živimo u zlatnom dobu, srpska privreda raste najbrže u Evropi, opšte je mesto da je obrazovanje od ključnog značaja za svaku zemlju, pa i za Srbiju. Zašto bi onda nastavnici u tako srećnoj zemlji imali plate manje od proseka? Vlast kaže – jeste, živimo u zlatnom dobu; jeste, srpska privreda raste najbrže u Evropi; jeste, važno je obrazovanje. I dodaje – ne mogu plate nastavnika biti ravne prosečnoj plati u Srbiji.

Zašto – pitaju nastavnici. Tako – odgovara vlast. I dodaje – obustava rada je nepristojna. Štrajk nije put ka rešenju. A šta je rešenje? Da se nastavnici zadovolje platom manjom od proseka. Dakle, nije stvar u tome da nije lepo štrajkovati, kako kaže ministarka prosvete. Stvar je u tome, misli ona, da nije lepo što nastavnici hoće više nego što bi ona da im da. Budite fini, uzmite to što hoćemo da vam damo, ružno je da štrajkujete. Tako izgleda takozvani dijalog između vlasti i žitelja Srbije.

Ta ista ministarka, koja bi da nauči nastavnike lepom ponašanju, nedavno je pozvala te iste nastavnike da nauče decu kako da vole svoju zemlju i svoj narod. (Ne mogu sad ponovo da objašnjavam da narod i nacija nisu isto u glavama naših ministara prosvete – u vezi s tim, u njihovim glavama imamo samo zbrku.) Spremila im je i u škole poslala i dodatni priručnik – takozvanu nacionalnu čitanku – da im pomogne u tom poslu učenja ljubavi. Ali od te ljubavi prema narodu, ministarka nije pokazala ništa kada se obratila nastavnicima.

Ova vlast misli da može bezmalo sve. Na primer, ministarka će da mrzi nastavnike, ali će istovremeno od njih da traži da nauče decu da vole svoju zemlju i ministarku. Ispada tako da ministarka kada preporučuje čitanku zapravo traži od nastavnika da kod dece probude i razviju ljubav prema nasilniku. Volite svoju zemlju i kada vas ona nemilice gazi – to poručuje ministarka. A od nastavnika traži da svojim primerom pokažu deci kako ta ljubav treba da izgleda. Ministarka ih gazi, a oni je vole.

Izgleda da ministarka to tako nekako priželjkuje. Samo što nije tako. Ministarka laže. Kao što laže i njen šef. A to nije predsednik vlade. A ni predsednik njene stranke. Ne mislim na to da je Srbija daleko od bilo kakvog, pa i najbednijeg „zlatnog doba“, kao što nema ni privredu s najbržim rastom u Evropi. Na to ne vredi trošiti reči. Važnije od toga je da nije tačno da nema novca za nastavnike. Ali taj novac, koji bi morao ići njima, otišao je negde drugde – recimo u Francusku, za vojne avione – da se njime kupi ostanak na vlasti. (Kao što hoće da se kupi i litijumom.)

Slagala je ministarka i kada je govorila o ljubavi prema zemlji i narodu. Nije nju nimalo briga za tu ljubav. Jer, da jeste, ne bi čitanku – koja je neobjašnjivo otelovila ideal te ljubavi – pustila u škole kao dodatni, umesto kao obavezni priručnik. To znaju baš svi, pa i sama ministarka – programi u našim školama zamišljeni su tako da se ne ostavlja nimalo vremena za bilo šta drugo pored njih. Da bi pokrili ceo program, recimo za maternji jezik i književnost, učitelji ne samo da ne mogu tome ništa da dodaju, nego im fale časovi da urade ono što im je zadato kao obavezno.

Nije ta čitanka sama po sebi nimalo bitna, hoću nešto drugo da kažem. I kada tobože brine o ljubavi prema zemlji i narodu, ministarka laže, jer je u škole pustila čitanku koja navodno treba da probudi i razvije tu ljubav, a da nije napravila prostor da se iz te čitanke bilo šta radi. Pričala je dakle o ljubavi i slagala je, kao što laže i za sve drugo. I onda kaže nastavnicima – nije lepo da štrajkujete, tako se ne rešavaju problemi. Neka bude da je tako, evo onda pitanja za ministarku: kako se rešavaju problemi s lažovima na vlasti?

Štrajkom, naravno. Ako je moguće – generalnim štrajkom. Vlast će raditi sve isto kao i do sada. Pokušaće da napravi razdor među sindikatima. Pokušaće da napravi razdor između čelnika sindikata i nastavnika. Pretiće svima redom, zajedno i ponaosob. Pokušaće da kupi sve koje misli da može kupiti. Na kraju će i nezakonito smanjiti plate nastavnicima zbog štrajka, kao što je to jednom već bila uradila i tako slomila jedan prethodni – za mene i dalje – herojski štrajk.

Sindikati i nastavnici koji danas štrajkuju moraju sve to znati. Napisao sam pre par nedelja da mi ne izgleda da ovaj tekući štrajk može da se meri s tim prethodnim – možemo ga nazvati i istorijskim, ne zbog uspeha, nego zbog njegovog sloma – od pre više godina. Sad mi se čini da je moguće da sam pogrešio. (Voleo bih da je tako.) Sindikati nastavnika – njih četiri, ako sam dobro brojao – i dalje idu zajedno. Nastavnici ih slede i ostavljaju utisak da su im privrženi. Postoji dobra gradacija u biranju oblika protesta. Utisak je da protest nije ni blizu kulminacije, a pritisak na vlast je već jak toliko da se ona povlači na rezervne položaje.

Samo, treba znati da ni vlast nije upotrebila sva raspoloživa, mahom gnusna sredstva iz svog odurnog arsenala za borbu protiv – kako ih vlast vidi – neprijatelja. Treba očekivati potezanje kazne za skraćene časove i obustavu rada u vidu smanjenja plate. Posle toga bi išlo otpuštanje i na kraju gola sila. To su sve i loše, ali i dobre vesti. Zašto dobre? Sindikati su uveli vlast u proces pregovaranja a zapravo odmeravanja snaga. U tom procesu uspevaju da je prisile da poseže za sve nasilnijim merama (recimo, pretnja prevoznicima da ne voze nastavnike na protest).

Dobro u svemu tome je što u svakom novom krugu, s rastom režimskog nasilja, rastu i šanse da će žitelji Srbije stati uz svoje nastavnike. Jeste, u takvoj smo situaciji, da su nam preostali samo takvi vidovi optimizma. To je jedan dvostrani optimizam. S jedne strane, verujemo u nastavnike da će izdržati još malo. S druge strane, verujemo u sebe da ćemo u jednom trenutku konačno početi da se ponašamo kao ljudska bića s dostojanstvom. Hoću da kažem – nastavnici nam drže čas, a mi, za sad, uporno bežimo.

Peščanik.net, 01.11.2024.

Srodni linkovi:

Dejan Ilić – San o generalnom štrajku

Slobodan Beljanski – Nacionalni bukvar ili bukvar nacionalizma

RAZGOVOR O OBRAZOVANJU

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić (1965, Zemun) bio je urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)