Prvo osnovno javno tužilaštvo u Beogradu saopštilo je da na velikom protestnom skupu 15. marta nije upotrebljen „zvučni top“, odnosno da se na osnovu izveštaja MUP, Ministarstva odbrane, Ministarstva zdravlja i Bezbednosno-informativne agencije „nedvosmisleno utvrđuje“ da ga niko od navedenih kao ni pripadnika angažovanih na obezbeđenju protesta, nije čuo, video i upotrebio.
Da bi ovo utvrdilo, tužilaštvu su bila dovoljna i samo dva dana. Takva brzina bez presedana po svemu sudeći je objašnjiva samo servilnošću prema predsedniku republike koji je prethodno, mada, naravno, nenadležan, dozvolio sebi da najavi da će istraga trajati 48 sati.
Istovremeno mnoštvo video zapisa govori da su se građani okupljeni u Ulici kralja Milana 15. marta naglo razbežali sa kolovoza pred naletom neobičnih zvukova i vibracija. Pored toga mnogo građana je tražilo lekarsku pomoć, prijavilo strah, paniku i šok, privremenu dezorijentaciju, što sve upućuje na dejstvo nekog zvučnog, po Zakonu o policiji, nedozvoljenog sredstva, zvali ga LRAD, Vorteks ili kako god.
Zaključak tužilaštva donet je na osnovu izveštaja MUP, Ministarstva odbrane, Ministarstva zdravlja i BIA bez izvođenja drugih dokaza. Otprilike kao kada bi u bilo kom krivičnom slučaju zaključivalo bez saslušanja žrtava, svedoka, veštaka i bez izvođenja drugih dokaza, samo na osnovu saslušanja osumnjičenih i njihove „časne reči“ da to za šta su osumnjičeni nisu počinili. U krivičnom postupku, naravno, apsolutno poverenje u bilo čiju „časnu reč“ nije prihvatljivo. Nikada pa utoliko pre onda kad postoje razlozi da se sumnja u kredibilitet onog ko reč daje. A u našem slučaju itekako postoje.
Tri meseca pre fabuloznog beogradskog događaja, Amnesty International je objavila da su njeni stručnjaci za digitalnu forenziku analizom telefona nekih novinara i aktivista iz Srbije utvrdili da su policija i BIA koristili novi špijunski softver odnosno da su kršeći zakon zloupotrebljavali visoko sofisticirani „alat“ poznate specijalizovane izraelske kompanije Cellebrite.
BIA i MUP su taj izveštaj kategorički odbacili. Šta više kvalifikovali su ga kao „trivijalni senzacionalizam“ a navode iz izveštaja kao „besmislice koje ne žele da komentarišu“. U skladu s tim, tužilaštvo povodom sumnji iznetih u izveštaju nije ništa preduzimalo.
Navedeni izveštaj Amnesty International privukao je solidnu pažnju javnosti, ali je usled turbulentnih dešavanja u Srbiji u nekoliko poslednjih meseci ostao van fokusa. A što je još gore, iz istih razloga pažnji javnosti je gotovo potpuno izmaklo nešto vrlo važno u priči o „senzacionalističkom“ i „besmislenom“ izveštaju. Nešto što vrednost „časne reči“ naših organa vlasti definitivno čini krajnje problematičnom.
Naime, krajem februara, samo dve ili tri sedmice pre beogradskog skupa, kompanija Cellebrite je saopštila da svoj „alat za digitalnu forenziku“ povlači iz upotrebe u Srbiji. Saopštila je i da je nakon izveštaja Amnesty International i sama sprovela internu istragu i da je utvrdila da njen alat u Srbiji jeste zloupotrebljen i korišćen za neovlašćeno otključavanje telefona građanskih aktivista i novinara. Kompanija je objasnila da je povlačenje ovog alata potez zasnovan na korporativnim politikama etike i integriteta jer njeni proizvodi „predstavljaju podršku državnim organima u sprovođenju zakonitih istraga a ne za nezakoniti nadzor“.
To bi, u normalnim prilikama, moralo biti dovoljno da tužilaštvo pokrene i sprovede postupke povodom više nego osnovanih sumnji u izvršenje više krivičnih dela neovlašćenog prisluškivanja (KZ, član 143) i krivičnog dela izazivanja opšte opasnosti (KZ, član 278).
Nažalost znamo da se to, bar još izvesno vreme, neće desiti. Realnija je pretpostavka da će se time pozabaviti Međunarodni sud za ljudska prava.
Kako god bilo ne treba zaboraviti da je odmah posle događaja 15. marta iz Ministarstva zdravlja lansirana fantazmagorična verzija događaja po kojoj se ništa nije ni dogodilo jer je sve izmišljeno, a građani koji su tražili lekarsku pomoć su organizovani simulanti. I da je Više javno tužilaštvo očito u korelaciji sa tim naložilo Prvom osnovnom javnom tužilaštvu da „formira predmet i identifikuje lica koja su u javnosti širila neistinite informacije o slučaju i izazivala paniku“.
Jedino gore od izostanka odgovornog traganja za istinom bilo bi postupanje tužilaštva koje bi podrazumevalo maltretiranje građana koji su prijavili probleme i tako navodno izazivali paniku. Bilo bi, čak i za naše žalosne prilike, sramno.
Peščanik.net, 26.03.2025.
NADSTREŠNICA- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Rodoljub Šabić (see all)
- Ugrožavanje sigurnosti - 23/04/2025
- Izveštaj - 17/04/2025
- Neprihvatljiv bezbednosni rizik - 09/04/2025
