Krim 2015, English Russia, foto: Georgiy Sedelnikov

Krim 2015, English Russia, foto: Georgiy Sedelnikov

Moskva je, rekao je Peskov, krajnje zabrinuta. Sličnu izjavu je dalo i rusko Ministarstvo inostranih poslova, i to je zaista ozbiljna vest. Jer ako je Moskvu nešto zabrinulo, pa još krajnje – ostaje nam samo da čekamo posledice. I još je (opet) krajnje nevažno je li tome razlog antisovjetsko Praško proleće ili sudbina naših zemljaka na Krimu. Tada intervencija koja se u takvim slučajevima jednostavnosti radi naziva „bratska pomoć“, postaje praktično neizbežna.

Detalji koje je u produžetku saopštio Putinov press-sekretar, izgledali su kao da se njima potvrđuju baš te, najcrnje slutnje. Ispostavilo se da je prošle nedelje, u noći između četvrtka i petka, predsednik Ruske Federacije poslao pismo predsedniku Ukrajine, i u njemu izložio svoj mirovni plan. Istina, sadržinom tog plana nije ponuđeno ništa novo, ali zamisao je bila više nego jasna. Kao i do sada, reč je o tome da ukrajinska armija nema pravo da oslobađa svoje teritorije. Putin je predložio svoj mirovni plan, a Porošenko ga je odbio. I Moskva je sada krajnje zabrinuta.

Šta to znači? Da li se to predsednik Ruske Federacije, poštujući našu slavnu tradiciju i oslanjajući se na lično iskustvo, sprema da uvede vojsku na teritoriju jugoistočne Ukrajine? Da li namerava da zauzme Mariupolj? Da osvoji Harkov? Da „u roku od dva dana“ okupira Kijev?

Situacija je takva, a takav je i ruski glavnokomandujući, da se bilo kakav jezivi scenario, pa i onaj najjeziviji, lako može zamisliti, čime svaka fabula koja bi najavljivala završetak rata postaje praktično neostvariva. Danas mir u Ukrajini liči na nedostižan san.

Koliko se da razumeti, glavni političari u svim važnijim svetskim prestonicama, od Kijeva do Berlina i Vašingtona, već mesecima solidarno pokušavaju da reše jedan nimalo prost zadatak: kako pomoći Vladimiru Vladimiroviču da „sačuva obraz“. Kako obezbediti dostojanstveno (šta god to značilo) povlačenje nezvanično angažovane ruske vojske i pripadnika dobrovoljačkih i lokalnih „ustaničkih“ bandi sa teritorije Donbasa i odmah zatim započeti proces ukidanja sankcija, tako pogubnih za rusku ekonomiju.

Polazi se od pretpostavke da je Rusija već platila ogromnu cenu za grubu povredu međunarodnih zakona, da je Moskva shvatila da je dalje plaćanje ovih računa može isuviše skupo koštati i da će se to zaista katastrofalno odraziti na njen državni budžet. Dopušta se i pretpostavka da je Vladimir Vladimirovič svoju osvetoljubivost prema Ukrajini već zadovoljio. Postoji i verzija da sa Krima i iz drevnog, Putinu svetog Kersuna, on (jadan) neće imati snage da ode i da mu taj postupak narod nikada neće oprostiti. A iz Donbasa, kojeg stari letopisi nigde ne pominju, molim lepo. Navodno, mogu mu predložiti da odatle ode i da sa sobom pokupi sve svoje Motorole.[1] Prostije rečeno, ako se podsetimo klasičnog primera iz ne tako daleke prošlosti, Putinu ispod žita obećavaju Austriju, a mole ga da se okane Sudeta.

To je verovatno maksimalna cena koju je Zapad (prećutno i Kijev) spreman da plati. Za bilo kog normalnog političara, ova cena bi bila sasvim prihvatljiva. Uz jednu ogradu: ako je reč „normalan“ ovde uopšte umesna. Setimo se samo koliko je krvi već proliveno i koliko će se još proliti ako se okupacija Donbasa i građanski rat produže na neodređeni rok.

Međutim, Putin ovu ponudu ne prihvata i u tome je koren svih nedaća. Neko će se zapitati, zašto? I sama pomisao da se s njim ponašaju kao da je on nekakav Milošević, Sadam ili Gadafi i da ga usput još i kažnjavaju sankcijama, za njega je apsolutno nepodnošljiva. S druge strane, ako povuče svoje dobrovoljačke i ostale trupe, Putin se istovremeno s pravom plaši da će tada kremaljska laž o spontanom narodno-oslobodilačkom pokretu u Donbasu postati isuviše providna. Mada se on sam, kao što znamo, laži baš mnogo i ne stidi. Osim toga, on se verovatno pobojava i svojih najradikalnijih zemljaka koji će ga u tom slučaju sigurno proglasiti izdajnikom. Zatim, nije isključeno da će mu Zapad nakon nekog vremena ipak spomenuti i Krim. I što je glavno, Putin je po svom karakteru čovek koji patološki nije sklon kompromisima. On kompromise tretira kao slabost.

Obrni okreni, čuvati njegov obraz je krajnje jalov posao.

Zato se rat produžava, a svako zaoštravanje konflikta preti da se pretvori u sveopšti vojni sukob. I zato se u stvari, iza naizgled pacifističkih reči Peskova, jasno nazire pretnja. Rasrđen sankcijama, Putin se najverovatnije koleba između odluke da izvrši vojnu intervenciju i tako definitivno zamrzne Rusiju i raskine sve odnose sa Zapadom ili da polako, mic po mic uguši Ukrajinu čija se ekonomija ruši pod bremenom vojnih rashoda. Po svoj prilici je već izračunao da će se ukrajinska ratom opterećena ekonomija brže srušiti od ruske, koja brekće i šlajfuje pod teretom sankcija. Hronika njegove neodlučnosti u izboru jednog od ova dva rešenje, može se pratiti čitanjem redovnih izveštaja za medije i izjavama zvaničnih lica. Evo juče je bio jedan takav dan. Peskov je izrazio krajnju zabrinutost.

Međutim to još uvek ne znači da će Putin već sutra poslati vojsku na Ukrajinu i time ogorčiti svog naivnog partnera i kolegu Olanda, kome je još koliko juče obećao da ruska armija neće presecati granicu susedne zemlje. Ali to takođe ne znači da za intervenciju ne može biti izabran neki drugi dan, dan kada tankoćutni Vladimir Vladimirovič ponovo oseti tu svoju krajnju zabrinutost ili prosto reši da je došlo vreme da se zauzme za Motorolu. Kao onomad, prošle zime, kada je odlučio da je došlo vreme da se Rusiji pripoji Krim. Šta se događa u glavi nacionalnog lidera i za najpronicljivije eksperte je nedostižna tajna. Jer veza s realnošću je isto što i novac, ili recimo – savest. Nje ili ima, ili nema. A kada je ta veza zauvek prekinuta, osećaj krajnje zabrinutosti se može pojavljivati i dva puta dnevno. U strogoj zavisnosti od ovih ciklusa, ceo svet će i dalje periodično visiti o koncu sveopšteg rata.

Ilja Miljštejn, Grani.ru, 19.01.2015.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 22.01.2015.

TEMA – UKRAJINA

———–    

  1. Motorola, (pravo ime Arsenij Poljakov), nadimak komandira jednog od najautoritarnijih odreda ruskih dobrovoljaca koji operiše na teritoriji Donbasa.