Lezbos, foto: Sergey Ponomarev za The New York Times
Skoro 200 velikih kontejnera putuje ka ostrvima Lezbos, Samos i Kos, kao kancelarijski prostor za 600 evropskih službenika zaduženih za rešavanje azilantske krize, i 430 prevodilaca. Prema odredbama sporazuma između Evropske unije i Turske koji je stupio na snagu 20. marta: „novi nelegalni migranti koji iz Turske doputuju na grčka ostrva… moraju biti vraćeni u Tursku“. Šezdeset sudija će predsedavati komisijama za razmatranje žalbi onih koji odbiju da prihvate nalog za deportaciju – takođe u ovim kontejnerima. Postupak deportacije će sprovoditi 2.500 pripadnika policije, službi bezbednosti i vojske Grčke i drugih država EU, pomoću osam brodova i trideset autobusa. Dok materijalna sredstva i ljudstvo ne pristignu, izbeglice i azilanti čekaju u prihvatnim kampovima na ostrvima.
Približno hiljadu izbeglica koji su imali nesreću da na Lezbos stignu posle 20. marta smešteni su u jedan jedini prihvatni centar na ostrvu, u blizini sela Morija. Na moru ili na obali ih dočekuju policajci koji ih fotografišu, dele im narukvice sa brojevima, izdaju dokumente o hapšenju („uhapšeni ste u skladu sa zakonom… bićete privremeno zadržani… molimo vas za strpljenje“) i odvode u kamp. Svakog dana pristižu novi migranti.
Uslovi u kampu Morija su loši. Grčke vlasti uz velike napore zbrinjavaju zadržane migrante uz pomoć humanitarnih organizacija i volontera. Prošle sedmice, UNHCR, Lekari bez granica, Međunarodni komitet za pomoć, organizacija Spasimo decu i Norveški savet za izbeglice su objavili da odlaze. „Dalji rad unutar kampa učinio bi nas saučesnicima u sistemu koji smatramo nepoštenim i nehumanim“, izjavila je Marie Elisabeth Ingres, šefica misije Lekara bez granica u Grčkoj. Manje volonterske organizacije takođe su napustile kamp.
„Kućice i šatori su već prepuni žena i dece. Sve novopridošlice, čak i porodice s decom, spavaju napolju“, rekao mi je T. kroz žičanu mrežu kojom je kamp ograđen. On je stigao iz Avganistana. Pokazuje mi rukom na prijatelja: „Spavamo na zemlji, imamo jedno ćebe za nas dvojicu“. Grčka policija deli hranu tri puta dnevno. „Stojimo u redu bar pola sata, ponekad i sat i po – oni koji zakasne ostanu gladni. Za doručak nam dele sok i hleb. Za ručak i večeru dobijamo pirinač i hleb. Vode nekad ima, nekad nema“.
Jedan grčki policajac je primetio da kroz ogradu razgovaram sa izbeglicama. „Morate imati specijalnu dozvolu. Pravila su promenjena u skladu sa sporazumom Evropske unije“. „Zato što su prinudno zadržani?“ „Da, da. Sad imamo nove procedure. Ne smete direktno komunicirati sa njima. Udaljite se“. Pomerio sam se i nastavio razgovor na mestu gde policajci ne mogu da me vide. Nekoliko izbeglica se provuklo kroz rupu na ogradi. Otišli su da kupe hranu i cigarete. Vratili su se posle dvadesetak minuta. Drugi izlaze i ne vraćaju se, u nadi da će uspeti da se krišom dokopaju kopna.
Dole u luci, pakistanske, indijske i marokanske porodice prose i spavaju na ulici. Mnogi su došli pre 20. marta, ali nije im dozvoljeno da napuste ostrvo. Neki pokušavaju da se ukrcaju na feribote sa dokumentima datiranim pre 20. marta. Oni koje uhvate, ponekad i po nekoliko desetina na jednom brodu, završavaju u Moriji, gde čekaju kontejnere i sudije.
Oscar Webb, London Review of Books, 29.03.2016.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 05.04.2016.
IZBEGLICE, MIGRANTI