Rečima besmrtnog Balaševića, cirkus je otišao iz našeg malog grada. Kao što se očekivalo i kao što su suštinski svi znali, još od trenutka kada je predsednik to izrekao u javnosti, kao i uvek daleko od svojih nadležnosti, minimalna cena rada odnosno minimalna zarada dostići će od 1. januara 2024. godine oko 400 evra.
Ama baš nijedan aspekt ove vesti nije dobar.
Krenimo od očiglednog: povećanje minimalne cene rada, na osnovu koje će se određivati minimalna zarada tokom cele naredne godine, već sada je pojela inflacija. Cifra od oko 47-48.000 dinara mesečno (u zavisnosti od broja radnih dana u mesecu) ne prati realno povećanje cena životnih namirnica. Drugim rečima, sa minimalnom zaradom se sve teže plaćaju računi i sve je lošija ishrana. To što su automobili poskupeli samo 3,9% ništa ne znači radniku na minimalcu, jer je hrana poskupela daleko više, prema nekim medijskim izveštajima čak 44,7%. Tako je u zvaničnoj računici svakako problem što pomenuti radnik ne vozi automobil, a još uvek (za sada) mora da jede. A još će do tog februara, kada će radnici na minimalcu prvi put dobiti uvećanje minimalne cene rada, poskupeti i struja, gas, ko zna šta sve ne. Uvećanja dakle zapravo i nema, ono je samo nominalno, a realno će ti ljudi živeti sve lošijim kvalitetom života.
Drugo, sindikati su još jednom izgubili trku sa minimalnom potrošačkom korpom. Ova trka je besmislena jer minimalna potrošačka korpa – kako smo već više puta o tome pisali – ne pokazuje koliki su minimalni potrebni troškovi života jedne porodice, već pokazuje koliko troše najsiromašniji u našem društvu. Otuda je ona puna paradoksa, jer najsiromašniji nemaju ni izdaleka dovoljno sredstava za normalan život. Juriti minimalnu potrošačku korpu je stoga trka za multipliciranjem siromaštva, ali je stav sindikata po tom pitanju ipak strateški opravdan jer su se uhvatili za kategoriju koja je statistički utvrdiva, a pored toga je i (prethodnim užasnim izmenama zakona) vezana za utvrđivanje minimalne zarade. To što se ona ne može dostići mnogo toga govori o nama kao državi, ali i o tome koliko sindikati imaju zaista snage da nametnu neke svoje stavove u takozvanom dijalogu sa državom i poslodavcima.
Treće možda izgleda najmanje važno, ali je zapravo verovatno najvažnije – odluku o minimalnoj ceni rada će opet doneti Vlada Republike Srbije, ona kao i svake godine neće biti obrazložena (suprotno zakonskim odredbama) i ona će biti oktroisana, doneta bez ikakvih stvarnih konsultacija sa socijalnim partnerima. Igrokaz u Socijalno-ekonomskom savetu (SES) je samo poslužio da bi se javnosti predstavilo da socijalni dijalog postoji ali eto zbog zadrtosti sindikata ne donosi nikakve rezultate, pa predsednik mora da odluči nešto što je apsolutno van njegove nadležnosti, i kaže Vladi koliko će biti plaćani najsiromašniji radnici u Srbiji.
I onda se postavlja pitanje: čemu služi SES? Godinama unazad, autoritet ovog navodno nezavisnog tela urušava se pre svega od strane države. U njemu sede socijalni partneri sumnjive reprezentativnosti koja nije nijednom preispitana, od davnih vremena kada je utvrđena pre skoro 20 godina. A kada bi bila objektivno preispitana, prema sadašnjim kriterijumima verovatno ni udruženje poslodavaca, ni dva sindikata, ne bi ispunili uslove da sede u SES-u. Ovo je ogroman ucenjivački potencijal, koji država vešto koristi da bi održala imaginaciju da SES nešto radi i da je važan za socijalni dijalog. Socijalni dijalog u Srbiji, međutim, ne postoji. Bez opšteg kolektivnog ugovora, sa samo nekoliko granskih kolektivnih ugovora u privatnom sektoru, sa zaobilažanjem ili, još gore, javnim odricanjem od SES-a čim se neki zakon mora progurati po svaku cenu, postoji samo bedan privid socijalnog dijaloga koji suštinski ne zavarava nikoga. Pa čak i u poslovično odmerenim i politički korektnim godišnjim izveštajima Evropske unije o napretku Srbije u procesu pridruživanja, ovo jeste uvek tema u kojoj se konstatuje odsustvo unapređenja, ogromni problemi i veliki prostor za unapređenje.
Socijalni dijalog je razgovor između poslodavaca i sindikata, uz (ograničeno) učešće države, ali i potencijalno učešće mnogih drugih aktera kao što su organizacije civilnog društva, predstavnici penzionera, strukovna udruženja, akademska zajednica i slično. Tokom socijalnog dijaloga se sučeljavaju stavovi o važnim pitanjima realizacije ekonomskih i socijalnih prava građana. Ovi stavovi mogu biti objektivni ili subjektivni, stručni ili politički, opšti ili veoma specifični. To nije važno. Važno je da budu racionalni i argumentovani, kao i da oslikavaju određene alternative kojima se može krenuti u procesu rešavanja nekog važnog pitanja. Socijalni dijalog je tu da se stavovi pomire i približe, da se ponekad insistira a ponekad odstupi, da se prave ustupci ali ne po cenu odricanja od osnovne ideje sa kojom se ušlo u razgovor. Proizvod socijalnog dijaloga na nacionalnom nivou su propisi i strateški dokumenti koji su usklađeni u najvećoj meri sa konfliktnim interesima radnika i kapitala, sindikata i poslodavaca, a da su pri tome i dalje u ravni međunarodnih standarda rada ali i opšte političke orijentacije koju u tom trenutku sprovodi država.
Ništa od ovoga ne postoji u Srbiji.
Socijalni dijalog u Srbiji je odavno umro. Sahranila ga je država nenormalnim rešenjima u Zakonu o radu 2014. godine, da bi potom dobro utabala zemlju svojom politikom aktivnog destimulisanja socijalnog dijaloga. Zakoni se pišu po kuloarima i u stranim privrednim komorama, raznima NALED-ima i ostalim lobističkim entitetima koji obitavaju po ministarstvima i vešto prekrajaju tekstove zakona, čak i kada radne grupe naprave neki tekst dostojan daljeg razmatranja. Zakoni se dalje usvajaju tako što se SES preskače, ili se ignorišu argumenti koje sindikati iznesu na sednicama SES-a a koji idu protiv usvajanja. Ponekad SES da pozitivno mišljenje o nekom propisu, i ta vest – za razliku od one druge kada je mišljenje negativno – obavezno dospe do nekog drugog dnevnika na provladinim televizijama, kao veliki uspeh. Kao lutke izgledaju predstavnici sindikata u pozadini, dok razni ministri veličaju sami sebe na konferencijama za štampu nakon „uspešnih“ sednica SES-a, koje valjda dokazuju kako smo mi demokratija vredna divljenja.
Vredno je divljenja međutim samo uporno ignorisanje sindikata prilikom usvajanja ogromne većine propisa koja se tiče položaja radnika, njihovih prava i socijalne sigurnosti. I onda se postavlja realno pitanje: zašto sindikati sede u SES-u? Odgovor koji su donedavno nudili, a verujem da je i sada aktuelan, jeste taj da je bolje biti učesnik kakvog-takvog rada SES-a, sa svim njegovim manama, nego potpuno odustati od socijalnog dijaloga. Taj argument je donedavno mogao biti razmatran kao racionalan i kao pozitivno sagledavanje krize u kojoj se socijalni dijalog nalazi. Ne više. Poslednji događaji koji se odnose na utvrđivanje minimalne cene rada, doveli bi i najveće optimiste do neizbežnog zaključka da socijalni dijalog nema budućnost u ovoj vlasti. Da ga vlast ne želi, a da ga se poslodavci i sindikati koji navodno u njemu učestvuju, drže grčevito samo kako bi mogli da makar formalno kažu kako se za nešto pitaju (iako to zaista nije istina).
Šta bi sa druge strane sindikati dobili istupanjem iz SES-a? Sa jedne strane, potpunu delegitimizaciju i faktičko odumiranje ovog tela. Ovo bi bila mala pobeda sa njihove strane, jer bi mogli da istovremeno traže izmene Zakona o socijalno-ekonomskom savetu, davanje većih ovlašćenja SES-u i mogućnosti da uspore ili čak blokiraju put usvajanja propisa koji ne dobiju potrvdu SES. Sa druge strane, verovatno bi od strane države bili „počašćeni“ procedurom preispitivanja reprezentativnosti, pod pretnjom njenog oduzimanja ukoliko ne pokažu poslušnost. Pitanje je, međutim, šta zapravo sindikati time mogu izgubiti? Očigledno određena finansijska sredstva koja sada dobijaju na račun svoje reprezentativnosti (članstva u SES-u i nadzornim odborima fondova socijalnog osiguranja, verovatno po još nekom osnovu), ali to ne bi smeo da bude odvraćajući argument. Nije isključeno ni da bi vlast izmislila neke nove socijalne partnere koji bi dobili reprezentativnost i nanovo fingirali socijalni dijalog (njihovi glavni savetnici, krupni kapitalisti, to stalno rade na mikronivou svojih preduzeća). Ali ono što sindikati moraju da shvate je da smo mi veoma temeljno vraćeni u XIX vek kada je reč o pravima radnika. Pa i sredstva borbe za njihova prava moraju biti devetnaestovekovna. Kredibilitet koji dobijate među članovima, pa i radnicima koji nisu članovi, kada se jasno konfrontirate sa politikama koje su anti-radničke, može samo da donese dobro sindikatima. Ako su raspoloženi za borbu. Ako nisu, onda će i dalje venuti, držati se za svoju nepostojeću reprezentativnost, i gutati gorke pilule kod svakog poniženja koje im vlast priredi. Što posledično dovodi do daljeg otklona radnika od njih. I tako sve dok se nešto suštinski ne promeni, bez učešća i doprinosa sindikata, a možda uz neke druge nove ili stare ali agilnije sindikate, koji će pokazati šta znači sindikalna borba bez kompromisa.
Ne mrze radnici sindikate. Mrze ono što su sindikati postali. Na sindikatima je da ih razuvere i pokažu se u nekom boljem svetlu. Za početak, napustite SES.
Peščanik.net, 18.09.2023.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mario Reljanović (see all)
- Tridesetoaprilska - 30/04/2024
- Mali leksikon radničkih užasa - 04/04/2024
- Domaćica mora biti zdrava? - 28/03/2024
