Ne poznajemo ih. Neće se pojaviti u dnevniku. Neće davati pompezne političke izjave kako svojim radom menjaju svet. Neće se pojaviti ni na predizbornim bilbordima ili u promotivnim spotovima. Oni su za radnike nevidljivi. Ali ih radnici osećaju svakog dana. Ako ste nezadovoljni svojim poslom – velika je šansa da su Oni za to krivi. Ako mrzite ponedeljak, nije vam kriv ponedeljak, ali nije kriv ni poslodavac – on samo radi ono što su mu Oni dozvolili. Oni su perjanice, neopevani heroji neoliberalizma u svom najgorem obliku (kao da postoji dobra strana neoliberalizma, ali hajde sad…). Oni su nepoznati grobari prava radnika, ljudi koji su obrazovani, inteligentni i obitavaju po kuloarima koji su običnom smrtniku nedostupni i – lobiraju za poniženje radnog prava. Što je radnicima gore, njihovim platodavcima je bolje.
Oni su dakle podrška lobistima koji već više od decenije kasape radno zakonodavstvo, i to na veoma stručan način. Otuda im se mora odati priznanje ovim tekstom. Skoro je 10 godina prošlo od moje analize o tome kako su izmene i dopune Zakona o radu čudna mešavina zle namere i potpunog diletantizma. Iako je ova druga kategorija zabavnija, jer je neshvatljivo kako neko može da se oseća komotno u ulozi zakonopisca a da nema pojma šta radi, ipak su ove prve izmene – produkt zle namere – one koje treba mnogo pažljivije (još jednom) razmotriti. Desetak godina smo pametniji (ili makar iskusniji) da sagledamo razne negativne efekte koje su donele. One nisu neinteligentne, samo na prvi pogled može tako izgledati. Pisane su naprotiv veoma pametno, tako da napisano (i propušteno da se napiše) obesmisli mnoga inače formalno solidna rešenja. One takođe nisu proizvod neznanja i neupućenosti u materiju, slabe nomotehnike – ne, naprotiv, u pitanju su (manje ili više) izuzetno kvalitetni nomodestruktivni poduhvati. Gotovo da se može učiti na njima kako se uništava ceo jedan segment pravnog sistema, tako da postane neupotrebljiv, besmislen, ili jednostavno toliko komplikovan i neefikasan da se radnik nikada neće odlučiti da ga aktivira.
Naravno, mnoga od ovih rešenja (ili nedostataka, čuvenih „rupa u zakonu“) su protivna međunarodnim standardima rada i međunarodnim instrumentima koje je Srbija prihvatila, pa su samim tim i neustavna. Ali na njihovu neustavnost niko ne reaguje, pa tako fakticitet odnosi pobedu nad legalitetom. Čuvena krilatica poslodavaca i političara: „Ko sam ja da procenjujem da li je zakon dobar, dokle god je zakon? Upotrebljavam normu samo zato što postoji, iako je očigledno neustavna i nemoralna.“ Dokle god je dakle takva norma formalno na snazi ona je i formalno ustavna i formalno moralna – a u politiku okovani Ustavni sud će se pobrinuti da to bude što duže kad god je u pitanju neko politički osetljivo pitanje. Zamislite da sada Ustavni sud donese odluku da je rad van radnog odnosa neustavan (kao što jeste)? Da li će neko postaviti pitanje nakon toga kako se desilo da to neustavno poglavlje preživi preko 20 godina i primenjuje se na štetu miliona radnika (ne preterujem, gotovo da se ne može naći čovek u Srbiji koji u poslednje dve decenije nije makar neko vreme radio na osnovu nekog od tih neustavnih ugovora)?
Takođe, neka od rešenja koja će biti ovde opisana vešto eksploatišu nedostatak preciznih međunarodnih standarda, ili jednostavno činjenicu da su u pitanju segmenti koji nikada nisu bili u fokusu međunarodnog normiranja jer se očekuje da njihov sadržaj bude u skladu sa opštim principima pravnog sistema i samim tim relativno dobro utvrđen na opštem nivou.
Oni dakle veoma dobro znaju šta rade, kada zastupaju vlasnike kapitala po hodnicima i mračnim sobama ministarstava i Vlade. Znaju i da će država okrenuti glavu od potencijalne ili evidentne neustavnosti tih rešenja i usvojiti ih, primeniti, čak i aktivno štititi iako je jasno da ona idu ne samo protiv ustavnih prava radnika, već i protiv radnika kao građana, ljudskih bića, kojima vlast treba da služi.
Evo nekih rešenja koja su posebno zanimljiva. Sva zajedno, uz mnoga za koja ovde nije bilo mesta, čine da vam je ponedeljak uvek najgrozniji dan u nedelji.
1. Izricanje disciplinskih mera i udaljenje sa rada. Zakon o radu ne sadrži pravila sprovođenja disciplinskog postupka. Umesto toga, poslodavac može da pokrene – otkazni postupak. Pa onda ako proceni da je posebno milosrdan tog dana, umesto otkaza da izrekne disciplinsku meru. Ranije nisu postojale ni disciplinske mere, one su uvedene izmenama i dopunama Zakona o radu 2014. godine, kada je ovo suludo rešenje ozvaničeno. Ono automatski znači i da nema nikakve razlike u otkaznim razlozima; za najmanju banalnu sitnicu poslodavac može otpustiti zaposlenog zato što zakon ne razlikuje lakše i teže povrede radne discipline (ili radne obaveze). Sve ovo deluje izuzetno haotično, ali kada malo razmislite nije, jer je učinjeno sa namerom da se poslodavac učini apsolutnim gospodarom sudbine zaposlenog. Do samog kraja se ne zna kakva će biti „kazna“, pa je pokretanje otkaznog postupka koji se završi nekom banalnom disciplinskom merom – kao što je opomena – zapravo način da se utera strah u kosti zaposlenom, a ne da se on zaista sankcioniše za neki (često izmišljeni) disciplinski prestup. U prilog tome govori i dalja analiza nedostataka u ovom delu zakona. Naime, ne postoji dvostepenost postupka. Odluku koju poslodavac donese u otkaznom postupku, a kojom se utvrđuje da je zaposleni prekršio radnu disciplinu (obavezu) i izriče neka disciplinska mera, zaposleni ne može osporavati na drugi način osim pred sudom. Ovo je toliko neefikasno rešenje, da se prosto moramo zapitati kako je moguće da postoji nešto tako banalno u delu zakona u kojem se poslodavcu daju značajna ovlašćenja povodom ograničenja ljudskog prava na rad.
Zamislite situaciju u kojoj poslodavac otvoreno krši zakon – na primer, napiše u rešenju o izricanju disciplinske mere kao obrazloženje zašto je zaposleni disciplinski kažnjen i izrečena mu je mera opomene, da je to zato što je zaposleni učinio nešto što fizički (teorijski) nije mogao da učini. Na primer, da fizički napadne svog nadređenog, iako za tako nešto nema svedoka, niti je zaposleni u tom trenutku u kojem je navodno napao nekoga mogao uopšte da dođe u kontakt sa tom osobom. Ili da je zaposleni iznosio neistine o poslodavcu – klasično rekla-kazala. Ili da je zakasnio na posao (video ga je nadređeni poslovođa, nema drugih dokaza). Ili čak nešto za šta je u potpunosti jasno da nije istina – u prethodnom primeru, sankcioniše se zaposleni zato što je kasnio, a postoji zvanična evidencija da je tog dana došao na posao na vreme. Inspekcija rada nije nadležna za ova pitanja, ne može (ili ne želi) da istražuje šta se tu dešavalo. Pa je potrebno da se pokrene radni spor. Međutim, efikasnost radnog spora je takva da će sankcija opomene (koja se izriče na šest meseci) isteći pre nego što zaposleni uopšte dobije šansu da se obrati sudu. Što će ceo spor činiti besmislenim. Kada to objasnite zaposlenom, svakako će odustati od bilo kakve zaštite – i eto poslodavca kao gospodara sudbine, koji može da uradi šta god poželi.
2. Minimalna zarada ni na nebu ni na zemlji. Kao što sam puno puta pisao, Zakonom o radu minimalna zarada je uređena tako da zaštiti poslodavca u slučaju da ne može da isplati ugovorenu zaradu. Minimalna zarada dakle ne može biti ugovorena zarada, o čemu se svojevremeno (davno) izjašnjavao i Vrhovni sud Srbije. Izmenama iz 2014. godine je naizgled nevešto pokušano da se zamagli ovo pitanje, ali je zapravo stvorena dovoljna konfuzija da minimalna zarada ne samo što u praksi živi kao redovna ugovorena zarada, već i sudovi prihvataju minimalnu zaradu kao ugovorenu, a takođe se računa i kao početni parametar za obračun zarade u ugovorima sa stranim „investitorima“, ali i kao polazna tačka za obračun naknade za plaćanje dece u dualnom obrazovanju. Performans utvrđivanja minimalne cene rada, u kojem svake godine učestvuju i sindikati, osim što je samo predstava služi i dodatnom zamagljivanju svrhe postojanja minimalne zarade u Zakonu o radu, pa se tako oni koji kažu da se zakon ne primenjuje kako u zakonu piše i kako bi trebalo gledaju čudno, uz neizbežno: „pa svi tako rade“.
3. Pripravnost za rad u opštem režimu rada. Pripravnost za rad dugo je bila imanentna hitnim službama i specifičnim profesijama u javnom sektoru. Ipak, „na inicijativu poslodavaca“ je 2014. godine uvedena u opštim režim rada. I to na kakav način – nisu rešena tri osnovna pitanja. Prvo je: kada se može uvesti pripravnost? Ona je po pravilu rezervisana za specifične profesije u kojima je od potencijalno velikog značaja da radnik bude spreman da se što pre uključi u proces rada. U opštem režimu, bez posebnih zakonskih ograničenja, ona se može uvesti bilo kada, za bilo kog radnika, čak i u situacijama kada nije potrebna – kao radnja zlostavljanja radnika. Zašto bi to radio poslodavac, ako radnik nije zaista potreban, kako mu se to isplati? Isplati mu se jer zakonom nije određeno koliko se pripravnost plaća. Kaže mudri zakonodavac da se visina naknade uređuje zakonom (nije uređena), opštim aktom ili ugovorom o radu. Dakle, kolektivni ugovor ostaje jedina brana zloupotrebi – tamo gde ga nema, poslodavac će nametnuti svoju volju kroz ugovor o radu ili pravilnik o radu. Ako nije uređena ni tim aktima, imamo pravnu prazninu koja se potencijalno može eksploatisati na neviđene načine. Zašto na neviđene? Zato što ni vreme pripravnosti, dužina trajanja na dnevnom ili nedeljnom nivou nisu uređeni zakonom. Pogađate – ostavljeno je da se uredi opštim aktom ili pravilnikom o radu, isto kao i naknada za pripravnost. I to nas dovodi do pitanja: da li neko može biti non-stop pripravan? Zakon kaže da se pripravnost ne računa u radno vreme, ali ne kaže kako se računa. Da li neko može da radi osam sati, pa da narednih osam sati bude pripravan? Da li je naknada od 5 posto ili 10 posto adekvatna kompenzacija za činjenicu da radnik može da dođe u situaciju da bude pripravan po ceo dan, danima, što ga faktički lišava privatnog života (putovanja, društvenih aktivnosti, bilo čega što bi ga sprečilo da se po pozivu poslodavca odmah javi na rad)? I sve to zato što se „izašlo u susret“ nekim neimenovanim poslodavcima, koji nikada nisu objasnili zašto je pripravnost potrebna u opštem režimu rada?
4. Brisanje iznuđenog otkaza. Pravilo o iznuđenom otkazu značilo je da je zaposleni koji je dao otkaz kao posledicu nezakonitog postupanja poslodavca, mogao da tuži poslodavca za nezakonit otkaz na isti način kao da je dobio otkaz. Dakle, ako vas poslodavac maltretira i u nekom trenutku želite da kažete da vam je svega dosta i date otkaz, to ne znači da ste ostali bez pravne zaštite. Ovo pravilo, inače veoma progresivno i prisutno više decenija u našem zakonodavstvu (i preuzeto još u doba komunizma iz francuskog prava) obrisano je 2014. godine. Nije bilo zvaničnog obrazloženja, a nezvanično se moglo čuti da je postalo nepotrebno, jer je sada takva situacija regulisana Zakonom o sprečavanju zlostavljanja na radu. To jednostavno nije tačno. Postoji niz situacija u kojima se ne može govoriti o zlostavljanju na radu, u smislu zakonske definicije tog pravnog instituta, a da poslodavac i dalje krši zakon. Ako poslodavac učini boravak na poslu zaposlenom nemogućim zbog bahatog postupanja koje uključuje niz kršenja zakona u domenu njegovih prava u vezi sa uslovima rada, to neće (uvek) biti zlostavljanje, niti će se te radnje moći posmatrati kao zlostavljanje. Na primer, ako poslodavac ne plaća prekovremeni rad, ne dozvoljava korišćenje odmora u toku dnevnog rada, menja raspored radnog vremena kako mu padne na pamet, ne isplaćuje zaradu na vreme ili je ne isplaćuje u skladu sa zakonom i ugovorom o radu – ništa od toga ne predstavlja radnju zlostavljanja na radu i u tome se sudovi u praksi (nažalost) slažu. Kada se već slažu, postavlja se pitanje šta preostaje nekome ko jednostavno ne želi da se zadržava u takvoj nezakonitoj situaciji ni dana duže, pa sam otkaže ugovor o radu? Zašto taj neko ne bi mogao da tuži za nezakonit otkaz (svakako može da tuži za naknadu štete)? Na ovo pitanje odgovor ne postoji. Ako pitate nekoga ko je nadležan, reći će vam pogrešno: evo Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu, pa se njime bavite. A kad smo već kod tog zakona…
5. Obavezan postupak mirenja kod poslodavca u slučajevima prijave zlostavljanja na radu. Ovaj postupak je toliko besmislen, da su i sudovi u praksi koristili razna šira tumačenja zakona, kako bi postavili stvari u koliko-toliko logičnu ravan. Radi se o tome da zaposleni u skladu sa pomenutim Zakonom o sprečavanju zlostavljanja na radu najpre mora, ako smatra da je zlostavljan od strane drugog zaposlenog koji nije njegov poslodavac („odgovorno lice u pravnom licu“, kako piše u zakonu), da pokrene unutrašnji postupak posredovanja, da bi – samo u slučaju da taj postupak ne uspe – mogao da zatraži sudsku zaštitu. Ovo je toliko besmisleno, da su sudovi počeli da tumače pojam „odgovornog lica u pravnom licu“ kao bilo koje lice koje je u hijerarhiji poslodavca nadređeno žrtvi zlostavljanja, samo da bi mogli da prihvate tužbu za zaštitu od zlostavljanja na radu. „Posredovanje“ znači da žrtva i zlostavljač zajednički biraju lice koje komunicira sa njima u pokušaju da iznađe zajednički prihvatljivo rešenje za nastalu situaciju, tako što će obe strane pristati na zajednički sporazum o budućem postupanju na radu (?!). Koja je šansa da će zlostavljač u tom sporazumu prihvatiti da se označi kao zlostavljač? Nula. Koja je onda šansa da će biti sankcionisan za svoje divljačko postupanje? Nula. Koja je šansa da će zlostavljati žrtvu iznova kroz sami postupak „posredovanja“? Ogromna. Koja je šansa da će se na kraju osećati kao da je prošao nekažnjeno, prevario sistem, ili čak izašao jači od sistema? Ogromna. Koja je šansa da će nastaviti sa nezakonitim postupanjem, čak i jače nego do tada? Ogromna.
Čemu onda služi ovaj postupak, koji – osim što se žrtva primorava na saradnju sa zlostavljačem, znači i gubljenje vremena za sprovođenje efikasnog mehanizma zaštite? Ja zaista ne znam, neka se javi onaj ko je ovo osmislio i smatrao da je super da se tako nešto normira. Nije međutim tu kraj. Zamislite sada ovaj postupak u slučaju seksualnog uznemiravanja, koje jeste jedna od vrsta zlostavljanja na radu prema samom zakonu. Da se izrazim politički nekorektno, ovaj postupak se u praksi može opisati kroz parafraziranje poznate filmske izreke: Đura će ti oprostiti što te je dirkao. Koliko je nenormalno tražiti od žrtve seksualnog uznemiravanja da se suoči u postupku „posredovanja“ sa svojim zlostavljačem, pa još da obe stane „tragaju“ za zajednički prihvatljivim rešenjem? Procenite sami koliko je bezobrazan um koji je smislio ovo rešenje, koje se primenjuje već 15 godina. I onda se čudimo zašto je broj neotkrivenih i neprijavljenih slučajeva seksualnog uznemiravanja značajno veći od onih koji se procesuiraju.
6. Otpuštanje zaposlenih na neodređeno vreme u agencijama za privremeno zapošljavanje. Ovo rešenje je posebno perfidno. Naime, Zakon o agencijskom zapošljavanju dozvoljava poslodavcima skroman opšti cenzus kada je reč o angažovanju agencijskih radnika – 10 posto. Ali istovremeno kaže da cenzus (puj-pike!) ne važi ako su radnici zaposleni kod agencije na neodređeno vreme. U tom slučaju poslodavac-korisnik može imati i 100 posto ustupljenih zaposlenih, samo ako su oni zaposleni kod agencije na neodređeno. I to je za poslodavca-korisnika odlična opcija. Imati sve zaposlene preko agencije znači da nema sindikata ni kolektivnog ugovora i da je otpuštanje izuzetno lako. Nema ni uporednog radnika pa su uslovi rada uvek onakvi kakvi odgovaraju (samo) poslodavcu – često minimalni zakonski. Ali – sada kažete – ovi radnici su ipak zaposleni kod agencije na neodređeno, i to je nešto? Ako ih se otarasi poslodavac-korisnik, vraćaju se u agenciju koja je njihov (jedini) poslodavac i tamo nastavljaju da uživaju sva prava? Da, osim što status zaposlenog na neodređeno vreme prema ovom zakonu – ne znači ništa, a garantuje još manje. Zašto? Zato što je perfidnom igrom u zakonski tekst ubačen mehanizam koji obesmišljava status zaposlenog na neodređeno vreme.
Naime, zakonom je određeno da se ustupljeni zaposleni kojem prestane angažman kod poslodavca-korisnika, a koji je u radnom odnosu na neodređeno vreme sa agencijom, vraća u agenciju i tamo čeka novi krug ustupanja. Ali, zakon takođe predviđa sledeće: za vreme za koje nije ustupljen, agencijski radnik može da prima mizernu zaradu, na nivou minimalne zarade, a takođe može da bude stavljen i na mizerno trajanje radnog vremena (na primer 5 posto, 10 posto). Ako uzmemo da je zarada 50.000 neto za puno radno vreme, neko ko je na režimu od 10 posto radnog vremena dok čeka naredno ustupanje primaće samo 5.000 dinara mesečno. On je dakle agenciji veoma jeftin. Ako agencija nema kome da ga ustupi, radnik će sam otići jer sa 5.000 mesečno ne može da preživi. Ako ne ode sam (na primer, ima neku „tezgu na crno sa strane“) agencija posle par meseci može da ga otpusti kao višak zaposlenih, praktično bez posebnih troškova. Čak i da je proveo nekoliko godina radeći u agenciji, trošak otpremnine će prema zakonskom rešenju biti mizeran – ako ne verujete, pogledajte član 24 Zakona o agencijskom zapošljavanju. Tako da agencija može da zaključi ugovor o radu na neodređeno vreme bez ikakvog rizika da će otpuštanje radnika biti dugotrajno i skupo. U konačnom ishodu se dakle položaj agencijskih radnika približio neoliberalnom idealu radnika za odstrel po volji poslodavca.
Postoji još mnogo primera koje radnici svakodnevno osećaju na svojoj koži ali i svojoj zaradi (setite se samo šta sam sve pisao o radu van radnog odnosa, ili o šestodnevnoj radnoj nedelji). Rad je nepodnošljiv zato što su ga neznani junaci stranih privrednih komora, saveta stranih investitora i ostali podanici predatorskog kapitala učinili takvim. Da se razumemo, pojedina rešenja su toliko komplikovana i elaborirana, da se mogu smatrati granično genijalnim sa stanovišta pravne gimnastike. Samo da još nisu i krajnje nemoralna, i da ne označavaju početak (ali i nameću žestok tempo) propadanja srpskog radništva. Drugim rečima, da su sve znanje i energija uloženi da se pripremi normativni teren za bahaćenje poslodavaca na način koji je od Srbije načinio zaostalu privrednu koloniju upotrebljeni za nešto dobro – zaista bismo danas bili možda ne Švajcarska, ali makar Slovenija. Ali nisu, i neće ni biti. Otuda grobare prava radnika danas slave (i nagrađuju) gazde, predatori, takozvani „investitori“ i, naravno, politička elita koja u svemu tome vidi direktnu korist za svoje lične (finansijske) interese. A mi ostali se možemo samo posipati pepelom onoga što smo nekada znali kao radno pravo. Amin.
Peščanik.net, 26.02.2024.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mario Reljanović (see all)
- Mali leksikon radničkih užasa - 04/04/2024
- Domaćica mora biti zdrava? - 28/03/2024
- Diskriminacija je samo reč, i ništa više - 27/03/2024
